Kada je pre mesec i po dana na aukciji u Beogradu za 18,5 miliona dinara kupio fabriku "Prvi partizan - Emo", Užičanin Zoran Žunić vlasnik preduzeća "ABC Proizvod" od sreće je, iz mesta, preskočio - prvi red stolica u sali, i takvom reakcijom oduševio kamermane brojnih televizijskih ekipa. Dok je za druge to bila samo još jedna, obična aukcija, za njega je taj 7. novembar bio, kako kaže, pitanje života ili smrti.

- Par meseci pre toga, a zanimljivo je, odmah pošto sam dobio kredit od Fonda za razvoj Srbije, pogon moje fabrike na Beloj Zemlji, iznenada se našao na udaru raznih grupa građana, pojedinaca kojima je, iako je pogon na tom mestu od 1993. godine, odjednom počela da smeta buka, kontejner, fabričko osvetljenje, okrivili su me da ugrožavam životnu sredinu, saobraćaj, počele su stizati razne inspekcije, komisije…

Žalio sam se na sve strane, molio za pomoć, opštinska birokratija nije makla ni malim prstom da me zaštiti, zapretila je opasnost da ostanem bez tog pogona a tridesetak zaposlenih bez posla. Kupovinom hale "PP - Emo" sve te probleme rešio sam odjednom - priča Žunić koji je pre par dana dobio godišnju nagradu Privredne komore Srbije.

Ovaj Užičanin, nekada trostruki omladinski prvak Srbije u boksu, koji je biznis započeo pre 17 godina, sa završenim Ekonomskim fakultetom, a prodajući na procenat vizitkarte za jednu beogradsku firmu, ne krije da je kupovinom pogona u Krčagovu ostvario jedan od životnih snova.

- Naravno, moj san ovom kupovinom nije završen. Da je završen mogao bih pravo u penziju, ali, rano je. Moja fabrika uskoro će biti lider u zemlji, ali, ja želim da se takmičim ne sa domaćim, nego sa austrijskim, nemačkim firmama. Ako sa njima ne možemo biti konkurentni u proizvodnji kompjutera u izradi kotlova za grejanje možemo sigurno. Ne vidim da su njihovi majstori bolji od onih koje ja zapošljavam - kaže Žunić.

Za druge, koje u današnjoj Srbiji manje zanima šta Žunić namerava sa pogonom koji je kupio i sa 80 radnika koje trenutno zapošljava, a više otkuda mu pare za taj biznis, odgovor vlasnika "ABC Proizvoda" ukratko glasi:

- Takva pitanja postavljaju mi još od 2000. godine kada sam na Beloj zemlji pokrenuo privatnu proizvodnju kotlova za grejanje. Ljudi koji su gledali pogon i mašine prvo bi me pitali - u kojoj si društvenoj firmi radio, a ja sam počeo 1986. radeći na procenat, za malu beogradsku firmu. Zatim bi me pitali u kojoj sam partiji, a ni tada ni sada nisam bio član ni jedne, i na kraju- ko ti je otac i gde je radio, a on je bio običan službenik - priča Žunić.

Iako Žunić malo veruje u sreću, a mnogo više u rad i upornost, 1993. igrom slučaja desio se preokret u njegovoj karijeri. Za isporučenu robu, od Valjaonice bakra u Sevojnu umesto novca ili daleko profitabilnijih bakarnih limova dobio je manje tražene bakarne cevi koje je uspeo dobro da proda, a onda je ozbiljnije ušao u posao sa obojenim metalima, pored ostalog jedno vreme je sakupljao bakarni i mesingani otpad, menjao ga za cevi…

Motiv - Od poštenog rada nema luksuza. Ma kako to nekome sada zvučalo, moj motiv u svemu ovome nije novac, on jeste važan, ali ne najvažniji. Želim i mom sinu i ostalima da dokažem da u Srbiji može da se uspe i poštenim, dugotrajnim, napornim radom, da koreni uspeha ne moraju uvek da budu u sivoj zoni, kriminalu, prevarama. Veoma je važno da što više ljudi to shvate - zaključuje Žunić.

Životna priča Njegova životna priča je tipično srpska, mada pomalo liči i na američku. Počeo je već pomenutom papirnom galanterijom, prvi veći posao napravio je sredinom osamdesetih kada je direktorima tada moćnog "Prvog partizana" uspeo da proda vizitkarte, a 1990. godine po zakonu Ante Markovića uspeo je da na veresiju otvori svoju firmu, i da koristeći poverenje koje je stekao prethodnih godina, robu dobija na poček, a da dug vrati posle prodaje. Dve godine kasnije, dok se po Hrvatskoj pucalo na sve strane, "sa glavom u torbi" putovao je u Šibenik i Sloveniju, da od nekog Hrvata i Slovenaca kako zna i ume uzme novac koji su mu dugovali…

- Iako za svo to vreme, pošto nisam bio član partije nisam uspeo da dobijem ni jedan veliki posao, niti me je zapao neki inflatorni kredit, osnovno što sam uspeo jeste da dobijem epitet "čoveka koji vraća kredite", a sve su to bile pozajmice od privatnika ili banaka, ali na komercijalnoj osnovi. Prvi ozbiljan kredit dobio sam tek 2.000 godine, kada sam u hali na Beloj Zemlji pokrenuo proizvodnju kotlova. Međutim, samo što sam dobio kredit i kupio mašine počnu problemi, najpre u proizvodnji, zatim mesečne kamate skoče sa pet na osam procenata, počnu restrikcije, ja treba da organizujem proizvodnju i vraćam kredite a nema struje, krenem u Čačak da kupujem agregat, na putu, onako zamišljen, sa hiljadu problema umalo nisam pregazio čoveka, umalo tada nisam umro od muke. Ipak, kvalitetom, garancijom od pet godina na kotlove, a svi su do tada davali samo godinu dana, i dobrim marketingom uspeo da pokrenem proizvodnju - priča Žunić.

Dobar posao Žunić je napravio u proleće ove godine, kada je za pet minuta na jednom sastanku u Užicu, premijeru Đinđiću, i srpskim ministrima uspeo da objasni svoju poslovnu strategiju, a da zatim od Fonda za razvoj Srbije dobije kredit od 13 miliona dinara.

- Sad će neko reći - ovaj je njihov, poltron, ali, tada sam za pet minuta premijeru uspeo da objasnim ono što birokratiji nisam uspeo za pet miliona sati. I to je ono što mi sada daje nadu u nameri da zaposlim mlade obrazovane ljude, koji će u budućnosti voditi firmu koja će ubrzo zapošljavati barem stotinu ljudi, jer, sada bi najopasnije bilo da ja za sebe pomislim da sam svemoguć i da sam najpametniji - kaže Žunić.

Do pre godinu dana, Žunić je vozio "ladu", danas "škodu fabiju", sa porodicom živi u iznajmljenoj kući, ne zato, kaže, što ne bi mogao da kupi stan ili "mercedes", nego što i dalje svaki dinar viška ulaže u proizvodnju.

Zoran Šaponjić