Na prvim objavljenim notama ovoga kola piše "Srpskoj gimnaziji - Dom nauke". Kompozitor je očigledno ovo delo posvetio Srpskoj gimnaziji u Solunu koja j u to vreme postojala i radila. "Solunsko kolo" zvuči šumadijski razigrano i italijanski nežno.

Posle Drugog svetskog rata, pored pesama a i neka narodna kola, nisu smela da se izvode. Pre svih, "Kraljevsko kolo". To kolo imalo j sreću da se jedna njegova verzija zove i "Srbijanka". Pod tim imenom štampane su note. Ali, ako bi neko konstatovao da se radi o "Kraljevom kolu", bilo bi neprilika. "Solunsko kolo" asociralo je na pobednički rat Srba, kraljeva srpskih, vojvoda. A to je takođe bilo nepoželjno.

"Solunsko kolo", snimi sam sedamdesetih godina, sa svojim orkestrom. To što je kompozicija De Sarnova u formi kola a ne pesme sa stihovima, olakšalo mi je situaciju. Naime, ovaj snimak je ponekad emitovan na radiju. Jer, u kolu nema stihova koji govore o ljubavi prema Srbiji, srpskim seljacima, svešteniku i krsnoj slavi, vojvodama. A to je bilo zabranjeno. I dugo je tako bilo.

Kompozitor De Sarno vratio se u Perast da na kraju života bude bliže moru i rođenoj Italiji. Ali i da pogleduje u brda knjaza Nikole, i u duši ponovo sretne "Balkansku caricu". Umro je 1937. u Perastu.

Kada čujem izvođenje "Solunskog kola", osećam igru rata i života, vidim slepog ratnika Šopalovića i staru crkvu u Mačkatu. Vetrovi, kiše i snegovi Kajmakčalana mešaju se sa blagim zlatiborskim suncem. Tako Srbima stižu rat i sloboda: olujno i sunčano.

U ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, od 1912. do 1918. nastale su mnoge pesme, kola i marševi, koji su i danas na repertoaru mnogih orkestara, horova i vokalnih solista u našoj zemlji i van nje. To su, pre svih, "Tamo daleko", "Lađa se kreće francuska", "Buđenje Srbije" francuskog kompozitora Morisa Švaba, "Solunsko kolo", "Zar da umrem kad mi vreme nije", marš "Vojvoda Stepa Stepanović", marš "Vojvoda Živojin Mišić", i jedna od najpoznatijih i najlepših kompozicija inspirisanih tim ratom, marš "Na Drinu".

Cerska bitka, vođena od 16. do 19. avgusta 1914. donela je veliku pobedu srpskoj vojsci. Tu, na bojištu, kompozitor, dirigent, vojni kapelnik Stanislav Binički, komponovao je jedan od najlepših marševa koje ima naša muzička ostavština.

Turski motiv?

Smatra se da je marš "Na Drinu" Binički posvetio pukovniku Stojanoviću koji je poginuo u Bici na Ceru. Pukovnik Stojanović bio je neustrašivi i omiljeni komandant. Srpski vojnici su neprijatelju pretili svojim komandantom:

"Poćoreku, carevi većile,
Duša mi je od Kosova stara,
Komandant sam Gvozdenoga puka,
Ne bojim se Cara ni Ćesara..!
Kompozitor i dirigent Stanislav Binički, rodio se u Jasici kod Kruševca, 27. januara 1887. godine.

Stvaralac velikog i raznovrsnog opusa, u svojoj dugoj karijeri, diriguje, vodi horove, osniva muzičke škole, obrađuje narodne pesme, komponuje "elegantnu i prograđansku pesmu..." U svom intenzivnom radu, Binički sarađuje i s pesnicima - Jakšićem, Šantićem, Ilićem i drugima. Binički pripada onom čuvenom muzičkom triju; Mokranjac - Milivojević - Binički, koji se bori za osnivanje muzičkih škola i izvođenje srpske muzike. Za pesme: "Da su meni oči tvoje", "Zašto sike, zašto", "Čini, ne čini" i mnoge druge sentimentalne gradske pesme, malo se zna da je njihov autor Stanislav Binički, kapetan, kapelnik kraljeve garde.

Međutim, kod širokog muzičkog auditorijuma, Stanislav Binički je najpoznatiji kao autor "Marša pobede" ili melodije srpskog Nacionalnog optimizma - marša "Na Drinu".

I dok su drugi kapelnici vojne muzike srpskih armija Franjo Matjejovski u svom maršu "Vojvoda Stepa Stepanović", Marko Stojanović u maršu "Vojvoda Živojin Mišić", koristili motive srpskih narodnih pesama, dotle je Stanislav Binički u kompoziciji "Na Drinu", lično inspirisan Velikim ratom, stvorio ovo delo. Neki muzičari tvrdili su da je osnovni motiv ove kompozicije - jedan turski marš! Takav muzički materijal, odakle je eventualno uzeta tema za ovu kompoziciju Biničkog - nisam sreo.

U čast Andrića

Posle Prvog svetskog rata, pesme iz ovog vremena ustupile su mesto novim muzičkim potrebama nove države. Solunci - ratnici, povukli su se u brda, njive i šljive pradedovske, sa osećanjem da su završili svoju časnu bitku . I njihova pesma . Spremao se novi muzički život. Muzički majstori iz Velikog rata: Binički, Pokorni, Matjejovski, Paunović, Stojanović i drugi kapelnici slavnih armija Putnika, Stepe, Mišića i Bojovića, dobili su novi muzički zadatak.

Osnivali su operski orkestar, muzičke škole, muzička i horska društva, priređivali koncerte. Na programu orkestra kraljeve garde, sve češće su Betoven, Šopen, Verdi. Pobedonosna pesma iz Velikoga rata dospela je u zatišje, primirje. Drina je osvojena. I onda, mali odmor za drugi marš ratnika i kompoziciju Stanislava Biničkog - "Na Drinu".

Šezdesetih godina, kompozicija Biničkog ponovo se mnogo svira u raznim orkestarskim sastavima: veliki duvački i narodni orkestri, orkestri harmonika, mandolina, revijski i dečiji orkestri. Note ove kompozicije odlaze u svet. Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, bio je to i znak za skandinavske izdavače da potraže i objave još neka dobra dela naše umetnosti. Odmah su se opredelili za kompoziciju Stanislava Biničkog - marš "Na Drinu", koju su švedski izdavači povezali sa Andrićevim delom "Na Drini ćuprija".

Piše: Žarko Petrović
Sutra: Vostani Serbije