Novi Merkator na Novom Beogradu fascinira u svakom pogledu. Vrlo funkcionalna arhitektonska rešenja daju priliku velikom broju posetilaca i kupaca da relativno lako dođu do lepo opremljenih trgovina sa bogatim izborom roba. To u velikoj meri važi i za hiper samoposlugu investitora koja je stvarno popunjena robom u asortimanu, donekle po prihvatljivim cenama, što se teško može naći na drugom sličnom mestu u Beogradu. Verovatno da će pod tim pritiskom i ostali beogradski trgovci morati da se potrude više i da pariraju slovenačkoj konkurenciji.

Šok od računa

Nažalost, ova svetla strana "Merkatorove" medalje ima i svoju vrlo ružnu, tamnu stranu . Sasvim je razumljivo da Beograđani koji potegnu iz nekog udaljenijeg dela grada planski ili ne u ovoj samoposluzi sasvim lepo napune kolica raznim artiklima i onda dođu na kasu da im putem "bar-kodova" utisnutih na svaki artikal izbace račun da plate ono što su uzeli.

Kome će od njih pasti na pamet da pregleda svoj račun i priseti se cena koje su bile ispisane na rafovima uz artikle koji su uzimali? Skoro nikom! 28.12.02. bio sam sa ćerkom u kupovini u Merkatoru sa odvojenim plaćanjem. Nakon toga smo seli u kafe Santanu da popijemo kapućino. Ćerka je letimično pogledala moj račun i rekla mi da sam preterao kupujući za sebe kutijicu dijabetičarskog keksa od 220,78 dinara.

Uzeo sam račun da pogledam i odmah na početku zapazio cenu mariniranih šampinjona u kesici 69 dinara, za koju sam bio siguran da je cena na rafu bila 37 dinara, uz to na kesici je pisalo 150 g a u računu 400! Otišao sam do kase, zatim do informacija i prva reakcija osoblja je da je sve u redu, da su to ispravne cene. Međutim, u njihovom "čvrstom stavu" ih je pokolebala razlika u težini kesice na računu i na kesici koju sam im pokazao.

Da skratim, posle skoro celog sata "istraživanja" uspeli smo da nađemo rafove sa ta dva artikla i da utvrdimo da su stvarne cene drastično niže. Razlika u "korist štete kupca" je na ta dva artikla bila 118 dinara odnosno skoro 70%!!! Meni je vraćena razlika uz izvinjenje osoblja i šefice.

"Brisanje greške"

Kako smo zajednički utvrdili, razlog je bio u nalepljenim pogrešnim bar-kodovima. Ipak se pitam, na koliko je artikala napravljena ovakva "greška" i da li bi tržišna inspekcija trebalo malo da poradi na zaštiti kupaca koji ne gledaju svoje račune a pri tome se i ne sećaju cena na rafovima? Ako Merkator bude poslovao na ovakav način, onda nije uopšte čudna njihova nada da će im se ova velelepna investicija isplatiti mnogo brže nego što su očekivali.

Kao potvrdu svoje priče, dajem Vam u atačmentu sken računa sa podvučenim inkriminisanim stavkama.

VLADIMIR LAPČEVIĆ, DIPL.INŽ. BEOGRAD

Brza brzina, što bi rekao narod. Istog dana kada ste objavili tekst sa prvim navedenim naslovom, g. Živković je imao priliku da odgovori na to moguće "maštanje" nekog iz vojnog vrha, kako reče savezni ministar policije. Budući da je g. Živković ne samo ministar policije, već i potpredsednik Demokratske stranke, logično je da se poziva i na pravila i praksu u demokratskom svetu prilikom izbora ministra odbrane. Prema njegovom saznanju, "nigde u demokratskom svetu vojska i vojni vrh ne pitaju se ko će biti... ministar odbrane. A civilna kontrola vojske podrazumeva da o tome odlučuje parlament..." ("Glas", 25. decembar).

U potpunosti se slažem sa potpredsednikom DS-a da je demokratsko rešenje da o tome odlučuje parlament, ali sumnjam da je takođe demokratski postupak da se vojska (vojni vrh) o tome i "ne pita", da se ne čuje njihov glas kakav (ako ne ko) da bude ministar odbrane, što je želeo "maštar" iz VJ, čije mišljenje ste izneli. Doduše, ne može se g. Živkoviću pripisati sasvim nedemokratski stav po pomenutom pitanju, budući da on, po svoj prilici, ne osporava nikome u vojnom vrhu da o tome (bar) mašta. Demokratski, nema sumnje.

Kao savezni ministar policije, g. Živković je stekao određeno iskustvo u policijskoj službi, te bi bilo logičnije da bude ministar policije Srbije, ali je on kategorički odbacio tu mogućnost. Doduše, mediji su više puta objavljivali da Demokratska stranka ima drugog kandidata za tu značajnu funkciju. Sasvim mi je razumljiva težnja rukovodstva DS da ima svoje ljude na čelu oba bezbednosna resora. S obzirom da su demokratska stranka, nadam se da posle takvog rešenja neko neće izjaviti i: "narod se ne pita", a ne samo vojska.

NIKOLA VASIĆ, BEOGRAD

Poštovani uredniče, U Vašoj popularnoj i, iznad svega poučnoj i korisnoj rubrici "Glas čitalaca", koja razvija smisao za demokratičnost i toleranciju, divan primer takvog novinarskog postupka bio je nedavno objavljeni komentar "Zašto tako, profesore" (28. decembra). Autor Marinko Bajić varira, danas goruću temu o povraćaju imovine, baš na slučaju Karađorđevića.

Nije on jedini

I sasvim razložno pita - zar je Aleksandar jedini Karađorđević?! Naravno da nije, a po tumačenju eksperte za dinastičko pravo, njemu pripada tek 1/16 (jedna šesnaestina) Belog dvora. I što je još važnije, on ima najmanje moralnog prava da bilo šta traži, jer ne samo da je njegov otac Petar úú Karađorđević pobegao u odsudom času, nego je i zvanično abdicirao. Šta je to značilo onda (u úú svetskom ratu), a kakve tek sada ima posledice za nas monarhiste, neka prosude sami čitaoci...

Svakako, reč je o delikatnim nasledno - pravnim pitanjima, pa možemo uzeti kao najrazumnije tumačenje Vladimira Karađorđevića (sina kraljevića Andreja i unuka kralja Aleksandra ú), koji se zalaže za primenu međunarodnih konvencija UN.

A ostali?

Možda malo oštro, ali sasvim umesno, isto pitanje artikulisao je svojevremeno Milan Panić: Zašto baš Karađorđevićima prvo da se vrati imovina? Zaista, s mnogo više istinskih potreba, za svojom dedovinom vapi 16 pravno sasvim legalnih naslednika, poput Kolarca, Mitića, Ignjatovića, Teokarovića, Leka, Godomina... i još hiljade manje poznatih. Dakle, bar malo hrišćanskog ponašanja, pre svega skromnosti, ne bi bilo na odmet potomku negda slavnih Karađorđevića.

MIROSLAV K. KOSTIĆ, PREDSEDNIK KRALJEVSKOG KNJIŽEVNOG KLUBA
"KARAĐORĐEVIĆ", BEOGRAD

U teškim vremenima nije teško još više otežati život prosečno situiranim, a pogotovo osiromašenim građanima. Mudra rukovodstva, pod uslovom da zaista žele da vide oko sebe, vode računa o prioritetima, ali i o realnim mogućnostima onih koje reprezentuju. U ime socijalnog mira su subvencionisani: hleb, mleko, struja,.. izdvajaju se socijalna davanja, razne olakšice, iznalaze mogućnosti da se pomogne objektivno onemogućenim građanima da koliko - toliko podnesu neminovnost represije.

U sredini u kojoj na stotine hiljada porodica ostaje bez sredstava za život usled gubitka posla, penzioneri vegetiraju osuđeni na tihu eliminaciju zbog nemogućnosti da plate sopstveno lečenje, gde su mladi onemogućeni da plaćaju školarine, a radno sposobno stanovništvo nalazi spas u inostranstvu, kao kap na prepunu čašu se pojavljuje apsurdni zahtev za naplatu usluga radija i televizije.

Propagandna mašinerija koja oblikuje javno mnjenje želi to i da naplati! Od koga, i u ime čega? Od iscrpljenih, obeshrabrenih, očajnih.

Nismo li svedoci krajnjeg licemerja - "poreza na smeh" biser srednjeg veka, obespravljenih na informisanje, ili prinuđeni na ispolitizovanu indoktrinaciju, i to od koga, od onih koji nam pružaju socijalnu pomoć, da bi nam je jednim potezom uzeli u ime civilizacijske tekovine koja je postala sastavni deo naših života - radija i televizije.

U starom Rimu je važila krilatica: "Narodu hleba, i igara"! Naše demokrate će na to: "Narodu ni hleba, ni igara, a penzionerima smrt u bedi, i tišini!"

U verovanju da se vraćam kao povratnik iz Kanade u demokratsku Jugoslaviju nadam se da ću ovim pismom demokratiji i da doprinesem.
S poštovanjem,

MILAN ĐURIĆ, BEOGRAD

Kao jedan od tih više hiljada ljudi, zamolio bih da Vaša novinarka koja je prenela reči direktora pravne službe Zavoda za tržište rada, proveri navod iz podnaslova svog teksta kako "naknada kasni četiri meseca".

U pitanju je ružna i maliciozna neistina koju šire zaposleni Zavoda. To kašnjenje od četiri meseca koje bi trebalo da je zaista nedopustivo veliko, ustvari iznosi 7 do 8 meseci.

Zamislite porodice hiljada ljudi koji čekaju 7 ili 8 meseci na ionako bednu crkavicu kako bi nekako sastavili kraj s krajem. Kako to izgleda zaista:
Od trenutka kad ostanete bez posla, ne svojom krivicom, imate 6 nedelja da Zavodu dostavite tražena dokumenta, između ostalog i o prosečnoj zaradi ostvarenoj u poslednja tri meseca rada. U svim razgovorima koje do tog trenutka imate u Zavodu sa ovlašćenim licima dobijate istu informaciju - novčana naknada, nažalost, kasni četiri meseca... Vaš regularno podnet zahtev "obrađuju" u računskom centru Zavoda dva i po meseca u proseku. Onda još desetak, petnaest dana dok vam rešenje dostave...

Kad rešenje konačno dobijete, ukoliko još niste pomrli od gladi i ako Vam još nisu "isekli" telefon, sačekate da prođe još taj mesec ili dva i onda lepo pozovete da pitate kad ćete dobiti koji dinar da platite grejanje.
Tek onda Vam iz Zavoda "pojasne" neke stvari koje Vam nisu bile jasne. Novčana naknada, istina, kasni četiri meseca, ali od meseca kada ste dobili rešenje iz Zavoda! Računica je vrlo prosta:

Ako ste otkaz dobili 31.07.2002. godine, a zbog raznih pravnih zavrzlama zahtev uspeli da podnesete tek 10.09.2002. (u zakonskom roku), Vaš zahtev će biti obrađen tek sredinom novembra, a rešenje ćete dobiti tek početkom decembra, možda...

I tu je "caka" koju će Vam objasniti neljubazan glas preko telefona kada se pobunite što Vam para nema posle četiri meseca: Zavod računa vreme od meseca kad su Vam zahtev obradili!!! To znači: Kad oni kažu da isplaćuju avgustovske naknade, to je za ljude koji su rešenje od Zavoda dobili u avgustu, a bez posla su ostali verovatno u maju! Pošto kažu da sada delimično isplaćuju avgust, to znači da su delimično dali prvih par hiljada dinara ljudima koji su bez posla ostali u maju. Drugim rečima, to kada ste Vi bez posla i od kada Vam je porodica gladna, to nema veze. Na moje pitanje da li oni imaju neki zakonski rok u kome moraju da napišu ta rešenja kad je već taj rok od značaja za isplatu, rekli su mi da nemaju! Po toj logici, uskoro će kašnjenje biti još duže, što da ne...

Nadam se da će Vaša novinarka uspeti da otkrije ko je ovo tako lepo smislio i ko u zabludi drži hiljade ljudi koji željno očekuju makar neki dinar posle godina mukotrpnog rada.

Ako su gornju prevaru ljudi iz Zavoda smislili samoinicijativno, neko bi morao to javno da kaže.

Bojim se da nisu, jer sam ovih dana pisma u vezi gore navedenog poslao na adrese više ministarstava, ali odgovora nema. Jedini koji su mi odgovorili (šaljem Vam u prilogu) jesu ljudi iz Ministarstva finansija, n a koje svi u krajnjoj liniji upiru prst. Pošto ministra Đelića nema, nema ni odgovora. Nas 79.000, kako navodi Vaša novinarka, i dalje čekamo odgovor. Drago mi je da je "Glas javnosti", moj omiljeni list, pokrenuo ovu temu. Nadam se da nećete na tome stati, i da ću neke bliže odgovore saznati kad za koji dan ponovo okrenem četvrtu stranu Vašeg i mog lista.
Unapred zahvaljujem,

SLAVIŠA SIMETIĆ, BEOGRAD

Kristina Vlahović je verovatno mlada novinarka, kada toliko često ponavlja: "Naša sumorna prestonica". Evo, slušam već decenijama da je "sumorna". Mislio sam i ja tako dok sam bio mlad, a odlasci na blještavi Zapad, makar to bio i Trst, bili su fantastični događaji. E, draga Kristina: svuda je sumorno ako čovek ne osmisli svoj život. Ako dođete ovde, nemojte samo gledati u izloge, već pripogledajte dobro i nemušta, turobna lica onih koji rade po 10-12 sati dnevno. Život se uči poređenjem... a za to treba puno vremena, uz visoku cenu. Jer, lažan sjaj nakita i lažni osmesi na prijemu odista ne smeju biti povod da se Beograd naziva "sumornim".

MIODRAG BJELIĆ, NJUJORK, SAD