[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Utorak, 31.12.2002.
Četvrtak, 02.01.2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Kad je muzika ratovala (29)

Kaplarsko kolo

Preneto je iz otadžbine. Ovo kolo igra se oštro i stameno

Još jednom, u narodnom kolu, osetila se kolona srpske vojske koja ide, ide... Napred, napred... U koraku igrača osećala se duboka simbolika nepreglednog srpskog naroda koji ratuje ali i igra.

Srpska narodna kola deo su našeg šarenog folklora ali i ritam i tempo srpske duše. Od "Komitskog" i "Brankovog" kola do "Jugoslovenskog", putovala je Srbija u ranama i radostima. I tigla u slobodu - ratujući i igrajući.

Posle albanske Golgote, srpska država je živela na Krvu. Bili su tamo zajedno kralj, vlada, vojska, narod. I opozicija. U vreme kraljevanja Petra ú, bez mišljenja opozicije nije mogla biti doneta ni jedna odluka vlade, ni sprovedena. Na Krfu, kralj kraljuje, vlada vodi državu u izgnanstvu, vojska se sprema za juriš u otadžbinu. U Solunu, u Srpskoj gimnaziji, đaci uče.

Moravac i Trojanac

Na Krfu i Vidu, vojnici s oporavljaju u njivama Grka Janisa Janulisa i logorima pod maslinama. Nedeljom idu u crkvu, mole se da im Bog da zdravlje i snagu da se vrate u porobljenu otadžbinu. Javljaju rodbini "daleko od mora" da se nadaju slobodi. posle molitve i programa sa horskim i drugim pesmama o oslobođenju, vojnici se vraćaju u svoje vojne logore i igraju narodna kola. "Pletu i vezu" srpski vojnici - "Trojanac", "Moravac", "Kukunješte", "Vranjanku". Kolo se vije, prepliću se vojničke cokule umesto opanaka koji su ostali u seljačkim vajatima kod Drine, Morave, Srema ili u gudurama Albanije. Igrač se keca uzvikuje: "Pleti, vezi, đevojko, udaću te za brata..." To je onaj narod, oni vojnici za koje je italijanski novinar Pizani napisao: "Srbi ginu i pevaju..."

Solunski ratnik Milorad Jevtić, jedan od malobrojnih preživelih od čuvenih 1.300 kaplara, priča: "... Kada se malo oporavimo, onda se sakupimo oko logorske vatre i pevamo, malo setno a malo radosno, jer uskoro ćemo krenuti u Srbiju da povratimo slobodu svome narodu. Setimo se Cerske bitke, a frula, gitara i harmonika krenu 'Mačvansko kolo.' "Grci i Francuzi n Krvu čudili su se tako brzom ozdravljenju i okrepljenju naših vojnika. "Čim su malo ojačali, Srbi su počeli da pevaju i igraju..." - govorili su naši saveznici. Često se na Krfu igralo i "Kolubarsko kolo", jer je sećanje n Kolubarsku bitku bilo jako. A kaplari, ti "gvozdeni srpski vojnici" - kako za njih reče mitraljezac Živojin Lazić, igrali su svoje kolo. Niko nije tako igrao kao kaplari . Čvrsto i žustro. "Kaplarsko kolo" preneto je iz otadžbine, iz egzercirskih dana naše vojske. Ovo kolo igra se oštro i stameno.

Na putu od Užica prema Zlatiboru, nalazi se staro i lepo selo Mačkat. I u selu lepa i bela crkva Svetoga Ilije . Kraj crkve, vije se narodno kolo. Harmonikaš Petko iz Užica popeo se na stolicu da ga narod bolje čuje i vidi . Preko puta crkve, uz tarabu, jedna devojčica drži za ruku slepog ratnika iz Prvog svetskog rata, potpukovnika Ratka Šopalovića. Oboje uživaju u narodnom slavlju. Vrućina ilindanska, usplahirana mladost u kolu i zavičajni vazduh, seća na prošli rat drugove vojnike i trenutke kad su u daljini "pleli i vezli" narodna kola želeći da se što pre vrate kući.

Kralj kumuje

"Znam ovo kolo, čedo moje. To je kolo sa Soluna" - obrati se ratnik devojčici.

Zlatiborskim suvatima, kao po najlepšem plišu, bisere tonovi "Solunskog kola" koje je ostalo da živi i da se igra. Seća se Šopalović kralja i zavičaja. Zvona sa seoske crkve mešaju se sa zvucima kola. Polako, u selu stiže noć. Devojčica prihvati ruku ratnika i krenuše niz livadu.

Kralj Aleksandar ú Karađorđević obilato je pomagao junaka Šopalovića da podigne sebi velelepni zamak u svom selu i da tu živi sa porodicom i narodom. Kralj je bio venčani kum svome ratniku i krštavao njegovu decu. Potpukovniku Šopaloviću kralj je bio venčani kum svome ratniku i krštavao njegovu decu. Potpukovniku Šopaloviću kralj je slao dopisnice koje su počinjale sa "Dragi moj, kume..." Selo Mačkat i čitav Zlatibor, ponosili su se ovim kumstvom.

Ratko Šopalović izgubio je oči na Kajmakčalanu. Kralj je posetio ranjenog Šopalovića i pozdravio:
"Pomoz' Bog, junače!"
"Bog Vam pomogao, Kralju moj", - odgovorio je Šopalović.
"Kako znaš da govoriš sa Kraljem"? - upitao je Aleksandar.
"A ko ne bi poznao glas svoga Kralja" - dirljivo je rekao stari ratnik sa Zlatibora. Kada s stari ratnik vratio u selo, žalio je što nema vid da se sveti Bugarima. Nije voleo Nikolu Pašića, jer je smatrao da je on slab prema Bugarima. Ratko Šopalović umro je 1969.

Srpska istorija i "Solunska ratna priča" inspirisala je mnoge naše i strane umetnike. Napolitanac Dionisio de Sarno - San Đorđo komponovao je jedno od najlepših srpskih kola. To je "Solunsko kolo".

Kompozitor De Sarno rodio se 1856. u Napulju. U našu zemlju, u Kotor, stigao je 1885. Od 1893. boravi u Beogradu, gde radi kao profesor muzike i sekretar Italijanskog poslanstva. Radeći u Kotoru, kompozitor De Sarno oduševljavao se Crnom Gorom, knjazom Nikolom i njegovim delima. Kneževa drama "Balkanska carica" i muzika De Sarnova doživele su izvođenje i u Nemačkoj i Rusiji. Drama toplih patriotskih osećanja s nezaboravnim likom Danice, patrijarhalne Crnogorske kojoj su najveće svetinje "vjera i domovina".

Komponovao je De Sarno i opere. "Dana", "Đorđe", himnu Pevačkog društva "Jedinstvo" iz Kotora, "Uspomene iz Perasta", "Narodne pjesme za pjevanje i klavir", i lepo kolo "Helene". Ali, kompozitor De Sarno najnežnije i najtoplije nas je zadužio "Solunskim kolom", s temom našeg otadžbinskog rata.

Piše: Žarko Petrović
U petak: Marš na Drinu


vesti po rubrikama

^feljton

15:00h

Kad je muzika ratovala (29)

15:26h

Stari Beograd u novinskom oglasu i policijskom zapisu (9)

 



     


FastCounter by LinkExchange