Ja sam ja, Jeremija

Ja sam ja, Jeremija,
Prezivam se Krstić!
Selo mi je Toponica,
Drvena mi dvokolica,
Služio am stalni kadar -
Artiljerija!

Ja sam ja, Jeremija,
Prezivam se Krstić!
Imam sito i karlicu
Imam ženu vračaricu,
Služio sam stalni kadar-
Artiljerija!

Ja sam ja, Jeremija,
Prezivam se Krstić!
Više kuće trijerica,
Preko puta komšinica,
Služio sam stalni kadar,
Artiljerija!

Ratnik-artiljerac Jeremija Krstić služio je u srpskoj vojsci od 1914. do 1918. Bio je i muzičar i ratnik. Od Jeremije, ostala je i ova šaljiva pesma:

"Ja sam ja, Jeremija!
Prezivam se Krstić,
Selo mi je Toponica,
Drvena mi dvokolica,
Služio sam stalni kadar,
Artiljerija!"

Mnoge naše pesme ostale su da žive zahvaljujući tome što ih je zabeležio neki stranac. Pisac Džon Rid, u svojoj knjizi "Rat Srbije 1915", piše:

"...Kasno po podne, zaustavili smo se na jednom sporednom koloseku da propustimo kompoziciju - dvanaest niskih otvorenih vagona krcatih vojnicima u dronjcima od uniformi svake vrste, uvijenih u ćebad najsuprotnijih boja. Počela je da sipi kiša. Ciganin violinista divlje je svirao, držeći svoju violinu za vrat izdeljan grubo u obliku konjske glave. Pored njega, ležali su vojnici i pevali pesmu o porazu Austrijanaca:

"Doš'o Švaba sve do Ralje
A od Ralje nikud dalje,
Ej, kako to?
Ej, zašto to?

Stig'o Švaba sve do LJiga,
A od Ljiga zagulji ga,
Ej, kako to?
Ej, zašto to?

Pamtiće on Raško polje,
Jer tamo je sreo Srbe,
Ej, kako to?
Ej, zašto to?

Doš'o Švaba do Zemuna,
Od Zemuna-vuna, vuna,
Ej, kako to?
Ej, zašto to?"

Kada je Austrija iznenada objavila aneksiju Bosne i Hercegovine, Srbi su, između ostalog, odgovorili Austriji i ovom pretećom pesmom:

"Austrijo, neka, neka
Tebe grozna sudba čeka..."

Tako je i bilo. Posle Cerske bitke, vojska i narod govorili su i pevali svoju omiljenu pesmu iz toga doba, zadovoljni ishodom ove bitke:

"Uz'o Franjo Poćoreka,
Metn'o ga na krilo,
Pa ga pita: "Kako ti je
U Srbiji bilo?"

U Užicu, živeo je nekada harmonikaš Petko od koga sam prvi put čuo mnoge stare pesme, pa i ovu šaljivu pesmu o Franji i Poćoreku.

Kada su srpski vojnici stigli na Krf, gde su se oporavljali posle strašne albanske Golgote i spremali za juriš u otadžbinu, pevali su rodoljubive, nostalgične, zavičajne, ali i šaljive pesme. Između ostalih i ovu:

"Tesno mi ga skroji nane,
Vrhovna komanda..."

Očigledno da je vrhovna komanda donela neke odluke koje su vojnici na ovaj, šaljivi način, komentarisali.

Tri livade, tri livade,
Nigde' lada nema,
Samo jedna, samo jedna,
Ruža kalemljena.

Ispod ruže, ispod ruže,
Zaspala devojka,
Ispod ruže, ispod ruže,
Zaspala devojka.

Ja je budim, ja je budim
U oči je ljubim:
Ustaj, rano, ustaj rano,
Svanulo je davno!

U selu Ravnima, zaseok Vrane, živeli su srpski seljaci - Anđelko i Svetislav. Anđelko je imao dva sina: Milana i Milivoja (moga oca) a Svetislavljevi sinovi su Milorad i Miloje.

Moj deda-stric Svetislav, učestvovao je u ratovima za Srbiju od 1912. Poginuo je u bici za oslobođenje Beograda 1915. Bitka za Beograd bila je produžetak i završetak Kolubarske bitke. Da nije dobijena Kolubarska bitka, ne bi bio oslobođen ni Beograd. Neprijateljska komanda donela je odluku da se srpske trupe zaobiđu s leđa, što bi bilo porazno za našu vojsku. Tada je srpska komanda odlučila da pozove u pomoć Timočku diviziju.

Svetislav je ostao na putu Beograd - Ralja i nikada nije nađen. On je jedan od onih ratnika za čiji se grob ne zna.

- Nije li on, možda, jedan od neznanih junaka? Nije li on baš taj neznani junak koji leži na Avali? - pita se Milorad Jevtić, ratnik, dok sedimo u beogradskoj kafani "Kalenić" i dogovaramo se o proslavi stogodišnjice njegovog života.

piše: Žarko Petrović
sutra: Pesma kralju