Jednom je jedan pesnik rekao "ako je istina da je istorija učiteljica života, onda je sigurno naša silovana".

Paviljonu "Veljković" to se do dogodilo više puta od osnivanja do sada. Sve što je od njega ostalo to su goli zidovi i krov. Sve vrednosti iz paviljona rasute su po nekim drugim mestima i prostorima.

U prostoru nekadašnjeg "Muzeja" ili u narodu poznatijeg kao "Paviljon Veljković" u Birčaninovoj 21, odlukom vlasti, smešten je danas "Centar za kulturnu dekontaminaciju". Verovatno nema Beograđanina kome nije odavno u oči pala grupa lepih skulptura u vrtu Vračarske zadruge u Krunskoj ulici, pisalo je u listu "Vreme"iz 1931. godine.

Vlasnik ovog umetničkog blaga bio je već tada pokojni dr Vojislav Veljković, poznat kao tvorac dinara iz vremena Kraljevine Jugoslavije.

Kolekcionar i tvorac dinara Dr Vojislav Veljković (1865 - 1931), bio je političar i finansijer. Doktorirao je na Sorboni 1893. godine sa tezom o trgovačkim ugovorima. Bio je profesor administrativnog prava na Velikoj školi od 1896 do 1899. godine. U službi ličnog sekretara kralja Aleksandra Obrenovića proveo je godinu dana, ali je dao ostavku zbog neodobravanja kraljeve ženidbe sa Dragom Mašin. U skupštinu je izabran 1901. godine. Postao je ministar finansija u Avakumovićevoj vladi dve godine kasnije, ali i tu je dao ostavku zbog sukoba sa zaverenicima. U Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca bio je ministar trgovine i industrije u Protićevom ministarstvu i ministar finansija u Davidovićevom ministarstvu. U istoriji će ostati upamćen kao tvorac jugoslovenskog dinara.

Ćilime skupljali dva veka Pored kolekcije velikih i malih skulptura, u privatnom muzeju Veljkovića bile su slike, kolekcije porcelana, ćilimi i drugi vredni eksponati. Od stranih slikara bili su zastupljeni između ostalih: Benar, Gieren, Grin, Fužita i drugi. Od srpskih slikara bila su platna Pere Jovanovića, Uroša Predića, Ljube Ivanovića, Bore Stefanovića, Nadežde Petrović, Bete Vukanić i drugih. U muzeju dr Veljkovića bila je i kolekcija od 60 karikatura slikarke Bete Vukanić kojoj je podigao atelje u dvorištu Vračarske zadruge. Samo vredna zbirka ćilima i tepiha koju je ova porodica sakupljala tokom dva veka vredela je više miliona tadašnjih dinara.

Paviljon Veljković sve do 1945. godine bio je u rukama vlasnika i zvanično se zvao "Museo". Tu je porodica Veljković čuvala odlivke pet Mikelanđelovih skulptura, Hudonovog "Voltera" i još nekoliko bronzanih odlivaka prema antičkim motivima- Apolon i dve Dijane. Tu je bila i zbirka od 250 slika najčuvenijih slikara, kolekcija porcelana, tepisi, ćilimi i druge značajne umetničke vrednosti.

Bahatim i suludim uništenjem ovog muzeja nije razbaštinjena samo porodica Veljković, kao vlasnici, već ceo naš narod iz čije kulturne baštine je sve ovo oteto i izbrisano iz sećanja.

- Ono čega se ja sećam, kao dete, jeste da je cela kolekcija bila u Krunskoj ulici u Vračarskoj zadruzi. Dr Vojislav Veljković imao je nameru da podigne muzej u koji bi smestio sve umetničke vrednosti. Planovi su već bili gotovi, pravljen je dogovor o prostoru na Topčideru, ali njegova smrt je to prekinula.

Sadašnji paviljon je podigao moj deda Jovan Veljković kao završetak ideje svog pokojnog brata - priča Katarina Veljković- Beigbeder koja pola veka živi u Francuskoj.

Prema njenim rečima planove za "Museo" je uradio arhitekta Vojislav Đokić i morali su da budu ispunjeni idealni uslovi za čuvanje skulptura, pre svega ista temparatura u svim godišnjim dobima. U njihovoj porodičnoj kolekciji do 1945. godine bilo je 250 slika, 10 karikature Bete Vukanić i 21 bronzana figura.

- Za vreme Drugog svetskog rata muzej je bio zatvoren. Pošto je bio zaklonjen prelepom baštom od šimšira, nije privlačio pažnju Nemaca i ništa nije iz njega odneto. Kada je posle rata napravljen spisak bilo je 104 slike, od toga je u početku nama ostalo 69. Sada ih kod nas ima manje od 20. Za neke znamo gde su, a za većinu ne znamo - ističe gospođa Veljković - Beigbeder.

Što se tiče bronzanih figura posle oduzimanja bile su raspoređene Akademiji likovnih umetnosti u Rajićevoj i odseku za vajarstvo na Senjaku, kao i Školi crtanja u Štrosmajerovoj ulici.

Duže od pola veka su izložene propadanju i uništenju a mnoge od njih su nepovratno nestale i izgubio im se svaki trag. Kao što je novokomponovana besklasna "elita"poslednjih pola veka krčmila našu kulturnu i duhovnu baštinu, kako kažu njegovi potomci, dr Vojislav Veljković je umetničke vrednosti iz Evrope preseljavao u Srbiju. Ponosan na svoje poreklo, nije uspeh i slavu tražio u Evropi, već u otadžbini koju je voleo.

- Pošto je studirao i doktorirao na Sorboni, po ugledu na Francusku i privatne muzeje, Vojislav je imao zamisao da to uradi u prestonici. U Parizu je upoznao i družio se sa mnogim slikarima što je nastavio u Beogradu. Tako su nastajale zbirke francuskih ekspresionista - objašnjava gospođa Veljković.

Prema njenim rečima ona i brat su ušli u trag 15 skulptura a za ostalih šest ništa ne znaju.
I ove o kojima se zna leže kao žrtve terora, osakaćeni i zaboravljeni ranjenici iz doba "kulturne" revolucije.

Kako ona ističe neke od njih su nestale iz Akademije likovnih umetnosti jer su ih pozajmljivali kao dekor za snimanje filmova.

Da ima imalo dobre volje i želje za očuvanje preživele baštine Veljkovića, još bi se moglo nešto učiniti.
- Razgovarala sam sa prdsednikom SO Savski Venac da se skulpture vrate u Birčaninovu 21 odakle su otete, kako bi se sprečilo njihovo dalje propadanje. Voleli bismo da prostor koji već služi nekim kulturnim događajima, bude obogaćen ovim umetničkim vrednostima - ističe Katarina Veljković.

Kristina Vlahović