Početak - rođen je 22. avgusta 1971. u Kruševcu. Otac Čedomir i majka Slobodanka, penzioneri, radili su kao službenici. Ima brata Bojana. Ćetkovići su iz Crne Gore, iz Morače, preciznije Kolašinci. Ime je dobio po đedu Vojinu, velikom gazdi, vlasniku podosta vodenica...

Detinjstvo - sanjao je rukomet, postao je glumac, slavu je stekao igrajući fudbalera...

Verska opredeljenost - pravoslavna, slavi Svetog Ćirila i Metodija.

Nacionalnost - Srbin, građanske orijentacije. "Đed mi se izjašnjavao kao Crnogorac, nije voleo odrednicu Srbijanac, ali je znao da kaže i da je Srbin."

Obrazovanje - osnovnu i srednju školu završio je u Kruševcu. Kako je u Šuvarovoj varijanti bio smer kultura i javno informisanje, birao je baš to.

Nije mu teško palo, obožavao je srpski jezik, a ovde je pet predmeta vezano za njega. Iz pismenih zadataka uvek je dobijao petice. Potom je upisao FDU, gde posebno pamti rad s profesorom Vladom Jeftićem:
"Uzeo nas je kao klasu kada smo imali 17-18 godina, rastavio nas je na sastavne delove, pa onda sklopio ono što je želeo. Znao nas je savršeno. I danas mislim da me ni otac ni majka ne znaju tako dobro kao on...

Primio je klasu od devet ljudi koji su došli iz provincije rešeni da ostanu u Beogradu, zauzmu beogradsko pozorište, i u nama je razvijao plemenitu ambiciju, a gušio svaki znak bolesnog. Forsirao je u nama samo ono zdravo.

Gluma je sama po sebi već bolesna, i lako je kroz nju skliznuti u bolest, a on nam to nije dao. Nije nam, recimo, dozvolio da na Akademiji igramo narkomane, devijantne tipove, niti pristao na to da se poigravamo graničnim duševnim stanjima, a forsirao je razgovore - otvorene, poštene i iskrene..."

Generacija su mu, takođe, sjajni glumci Nebojša Glogovac i Sergej Trifunović. S prvim se i pre družio privatno, s drugim, zemljakom, često igra na sceni.

"Dobar partner je slamka koja uvek može da te spase od propasti. A ja sam imao sreće s partnerima. Recimo, u "Zlatnom runu", gde treba da iniciram atmosferu, događalo se da se umorim, stanem. A predstava je takva da ne trpi predah. I Glogovac tada priskače, pronalazi način da me podstakne, provocira, drmne me i ja se trgnem, uključim se i proradim."

Kako su zajedno primljeni u Narodno pozorište, ne može da ne primeti, da institucija, osim što angažman u njoj ume da bude srećna okolnost, ima i drugu karakteristiku: "Namera svake institucije je da razbije grupu. Jer ona može da postane opasna. Prvo su neki među nama dobili bolje uslove iako nisu postigli i bolje rezultate, drugima je pripala prvačka garderoba... Tako su nas i razbili."

Karijera - prvi novac, honorar, zaradio je recitujući, još u Kruševcu. Posle FDU usledio je angažman u JDP. Slava je stigla s "Porodičnim blagom" i likom Branda. Pozorišna publika mogla je da ga vidi u "Robertu Cuku" (njegova omiljena predstava), "Prokletoj avliji", "Zlatnom runu", "Tri ljubavna pisma", "Audijenciji"...

TV gledaoci su ga videli i u "Dosijeu 128" i Šotrinoj "Simpatiji i antipatiji". Snimio je i nekoliko filmova: "Nož", "Tango je tužna misao koja se pleše" "Bumerang" i "Zonu Zamfirovu", gde igra glavnu mušku ulogu, i gde mu "preti" novi nadimak - Mane. Tako će klinci ubuduće autograme tražiti od Branda bez Mane...

"Nijednom svojim premijerom nisam bio zadovoljan. Posle premijere se redovno prave žurke, svi su veseli, a ja sam uvek užasno tužan i usamljen. Valjda je to posledica napora, a možda mi se učini da nisam dobio onoliko koliko sam uložio. Ali, to je subjektivan doživljaj, posledica umora, i nerealnog očekivanja da ću imati toliki uspeh da će mi se na glavu srušiti plafon. A kada se on ne sruši, ja sam tužan."

Stranački angažman - "Uvek sam opozicija. Ali, mislim da sada nema potrebe da se ponovo eksponiram u tom smislu... Zašto bih ja bio heroj? Zašto bih to bio za široke narodne mase? To što me prepoznaju na ulici, samo je posledica okolnosti.

Ja to nisam tražio. Neću to sad da koristim da postanem predsednik države", bilo nekad, sada kaže: " Više nemam nikakav odnos prema politici. Ne znam šta bi moglo da me natera da postanem član neke stranke."

Zanimljivosti - "Obožavam sport, idem na utakmice, igram košarku, kad god stignem. Bio sam nedavno i na modnoj reviji. Ne volim bučna mesta." Ne voli ni da daje intervjue telefonom. Teško je prilagodljiv, teško stiče prijateljstva, ona prava.

S partnerkom iz "Porodičnog blaga" Minom Lazarević, dva puta dobio je istu nagradu - glumački par godine, za ulogu Branda - 1999. i 2002. na filmskim festivalima u Nišu.
Oženjen je Natašom, TV voditeljkom na RTS-u, a kako su u braku tek godinu dana, roda još nije stigla do njih...

ZORICA ZARIĆ