[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 3. novembar 2002.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Milan T. Đorđević pesnik

Milan T. Đorđević pripada onim tihim književnicima koji nikada ne dižu buku , ne slikaju se za novine, ne poziraju po književnim večerima, ne vuku prezauzete književne kritičare za rukav poklanjajući im svoje knjige. Reklo bi se, najradije ne bi u čopor samozaljubljenih, poluobrazovanih književničkih tv-veličina koji "samo svoju sliku ljube".

Objavio je knjige pesama "Sa obe strane kože", "Muva i druge pesme", "Mumija", "Ćilibar i vrt", "Pustinja", "Čiste boje", knjigu eseja "Cveće zla". Nedavno se u izdanju "Stubova kulture" pojavila njegova knjiga "Slepa ulica".

Možda će i ova knjiga proći nezapaženo, bez buke, ali to ni jednog trenutka za nju samu, a i za pisca ove knjige , neće biti vrednosni sud u kulturi u kojoj je mnogo važnije dići buku, slikati se za novine, razmatrati političku situaciju na hipodromu nego napisati a i objaviti dobru knjigu.

Iznenađenje je da su Vam se u nekom, rekla bih, za srpske pesničke prilike uobičajene, ali za vas ne, u kratkom periodu pojavile relativno brzo, jedna za drugom, dve knjige - pesnička: "Čiste boje" i knjiga priča "Slepa ulica"?

Mislim da tu nema iznenađenja. Ove dve knjige su plod mog dugogodišnjeg rada. Urednici Novica Tadić i Gojko Božović su rukopise knjiga ocenili kao vredne. I skromno da kažem, tako je veoma talentovani pesnik i izuzetni prozaista Milan T. Đorđević doživeo da mu ove godine budu objavljene dve knjige.

Istina, pesničku knjigu "Čiste boje" nije moguće videti na Sajmu knjiga, mada su kritičari o njoj pisali vrlo pohvalno. Ne znam zašto je to tako? Možda iz istih razloga zbog kojih moja knjiga eseja i polemika "Cveće i džungla" nije prvih nekoliko godina otkupljena za biblioteke mog rodnog grada, pa ni za biblioteke Srbije?

"Poeziju će svi pisati", često citiramo Branka Miljkovića... Međutim, čita li neko poeziju?

Kad već citiramo nesrećnog Miljkovića, onda više volim ono aktuelno i patetičnije "da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj". No, ostavimo takozvano vreme tranzicije na miru. Dakle, poeziju čitaju plemeniti, osetljivi i oni koji nisu uništili dete u sebi.

Nisam od onih koji rone suze zbog toga što se poezija danas ne čita. Ponekad je dovoljan i jedan čitalac pa da magija pesničkog saznanja oživi. Ali, poezija je samo za odabrane: za ljudski plemenite, osetljive i one koji nisu uništili razigrano i radoznalo dete u sebi.

Da li su objavljivanjem svega i svačega pod imenom "poezija" izdavači učinili da i poezija izgubi stid?

Pogledajmo istoriju Evrope u prvoj polovini dvadesetog veka. Tadašnja inflacija i devalvacija su gotovo uništile ljudska bića i pretvorili ih u mahnite gomile, spremne da na mig političkih vođa uništavaju neke sebi slične ljude.

A tu je i najstariji zanat na svetu. Pesnici-bestidnici su bića koja su mnogo niže pala od sirotih noćnih dama koje prodajom svojih tela zarađuju za život. Uostalom, kič ima bolju prođu od autentičnog stvaralaštva.

Ernesto Sabato u jednom svom dnevnom zapisu kaže: "Da li ste primetili da ljudi više nemaju stid... Te, da se tako događa da u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju koji, pri tome, ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija slika na svetu." Koliko je to naša slika?

Lepo je što citirate mog omiljenog pisca Sabata. On upravo govori o svetu u kojem nestaje razlika između dobra i zla. Ali, mi nismo bogovi da procenjujemo ko će od naših bližnjih zaslužiti raj, a ko će otići u pakao. Pogledajte istoriju hrišćanstva - najveći grešnici postajali su sveci.

U ovom nesavršenom svetu trebalo bi da se potrudimo da što manje činimo zlo. A zlo su nasilje, mržnja, iskorišćavanje i ponižavanje drugih ljudskih bića... Izbegavajući sve to, mi smo već na dobrom putu.

Pisci ne bi trebalo da služe zlu. Ali, neretko, i najveći među piscima služili su zlu, pri tom često verujući da služe dobru. Setimo se samo Knuta Hamsuna, Luja Ferdinanda Selina, Ezre Paunda, možda Majakovskog koji je, doduše, presudio sebi.

"Slepa ulica" je i autobiografija jedne generacije koja na neki način snosi odgovornost za svoju lenjost... Ili je to naše jedino istinsko nasleđe?

Knjiga priča "Slepa ulica" govori o detinjstvu dvojice braće u Beogradu pedesetih i šezdesetih godina i o njihovoj ranoj mladosti sedamdesetih godina prošlog veka. I u toj knjizi ima ponešto autobiografskih elemenata. Detinjstvo je za mene doba nežnosti i okrutnosti, to je vreme u kojem nastaju sve naše plemenite i rđave emocije, traume i radosti koje nosimo kroz život.

U detinjstvu je u malom sadržano sve ono dobro i zlo što kasnije srećemo kao odrasli ljudi. Ne, za mene tu nema ni autobiografije jedne generacije, ni priče o odgovornosti za nešto... Ali, naravno, vi kao čitateljka imate pravo na svoje tumačenje knjige. Nisam ja jedini koji poseduje istinu o ovoj meni zaista dragoj knjizi.

Urednik ste u "Forumu pisaca". Kako biste definisali njegov uređivački koncept?

U "Forumu pisaca" objavljuju se knjige autora sa prostora cele nekadašnje Jugoslavije. Time nastojimo da uspostavimo komunikaciju i civilizovani dijalog između kultura i literatura na tom ipak nevelikom prostoru gde sada ima više država. Zatim, tu štampamo dela onih pisaca na koje se ovde zbog njihovih političkih stavova gleda popreko.

Takvi su, recimo, izvanredni pisci Mirko Kovač ili Vidosav Stevanović čije smo romane objavili. Kao urednik objavljujem dela izuzetnih pisaca koji istovremeno imaju jasne poglede na određene društvene, civilizacijske i univerzalne probleme. Sledeće godine objavićemo i dela pisaca koja će biti pravo iznenađenje. Nadam se da sam bio jasan?

Nedavno ste postali član SKD (Srpskog književnog društva). Šta pesnik misli o članovima, članstvu?

Toj cehovskoj organizaciji pripadaću dokle god me ona ne bude ograničavala u mom pisanju, u mojim shvatanjima, delovanjima i opredeljenjima. Kao pesnik ja sam slobodno biće što mu je dato da bira. Ne volim totalitarne organizacije u kojima svi misle isto kao njihove vođe.

Ne volim da budem vođen. A kod nas je još uvek veoma živa ta totalitarna i kolektivistička tradicija vođa i vođenih. Po meni, ovde bi slobodno moglo da postoji više organizacija pisaca. Ne vidim ništa loše u tome da se pisci udružuju na osnovu sličnih estetskih, idejnih i drugih kriterijuma i uverenja. Moramo se navikavati na različitosti i učiti se trpeljivosti ili toleranciji prema različitom.

Strah je simptom našeg doba. Čovek živi poput automata... Može li se želeti sloboda u ovoj prilično bolesnoj civilizaciji eksploatacije i siromaštva koja je uzrok i duhovne bede?

Dvadeseti vek u kojem smo rođeni bio je jedan od najužasnijih vekova u istoriji čovečanstva. Koncentracioni logori, dva grozna rata, stalni lokalni ratovi, pretnje samouništenjem - mogući nuklearni rat, totalitarni pokreti nacizam i komunizam, sve je to rađalo strah čiju transpoziciju nalazimo u delima mnogih filozofa i pisaca.

Nadežda Mandeljštam, žena genijalnog ruskog pesnika Osipa Mandeljštama ubijenog u Staljinovom logoru, napisala je knjigu "Strah i nada". Naravno, ova knjiga je više govorila o strahu i načinima preživljavanja svih užasa koje je Nadežda doživela.

A nada je u svakom novom danu. Nada je u svakom dobrom delu koje učinimo. Nada je u svakom retku i svakoj knjizi koju napišemo. Jer knjige su naše plemenite, očajničke, radosne pa i gorke poruke onima koji će doći posle nas.

OLIVERA ĐURĐEVIĆ


vesti po rubrikama

^intervju

16:17h

Dr Dobrivoje Radovanović, o mafiji i politici

16:34h

Milan T. Đorđević pesnik

 



     


FastCounter by LinkExchange