Ja sam bezmalo svake subote išao u Beograd iz Ramskog
rita, jer sam u ponedeljak podnosio raport Voji Biljanoviću o
stanju u logoru, revidiranju stavova kod zatvorenica, "ideološko-političkom
radu".
I svaki put sam odlazio sa zebnjom i strahom: da nije došlo do
provale; da me ne uhapse. Zato se od pištolja u svojoj odeći nisam
rastavljao. U svakom džepu, različitih kalibara, imao sam po jedan.
Ili da se branim ili bežim, a ako mi to ne pođe za rukom - da
izvršim samoubistvo!
A jednog dana, umesto mog hapšenja, uhapsili su mog šofera. To
mi je bilo veoma sumnjivo. Obično tako i biva. Hapse se prvo najniži
koji posle provaljuju. Posebno lični šoferi koji sve znaju!
Šofer je, na primer, mogao da kaže kada me, kuda i kod koga vozio;
sa kim sam se sastajao i u kojim zgradama. Tako su mogli da uđu
u trag meni i mojoj zavereničkoj grupi. Sa zaverenicima protiv
Tita i dalje sam održavao strogo šifrovane i strogo konspirativne
veze.
Šofer Bombilo
... Dakle, šofer me doveze u Beograd. Imao je nadimak "Bombilo".
Bio je snažan. Jednom mu Krcun kaže: "Bombilo, ja bih svoj
položaj ministra dao za tvoj vrat."
... Tog ponedeljka dugo čekam pred zgradom Državne bezbednosti
u Miloša Velikog; bilo je već prošlo dva posle podne, a Bombila
nema. Tek mi onda javljaju: uhapšen je! A zašto?
On me obično subotom dovozio u Beograd i ja sam, pomalo boem,
večeri provodio u "Lotos-baru", na Terazijama. Voleo
sam život i društvo. Bio sam neoženjen, još mlad. Provod je bio
moja ljubav, ali i moja slabost, jer sam za trenutak, opuštajući
se postojao neoprezan.
Ponedeljkom sam podnosio raport generalu Voji Biljanoviću, a
onda se vraćao na svoje radno mesto - u logor "Ramski rit".
Nekada se desi da se vratim kasno posle podne. U tome me spreče
razne obaveze.
Kada se vratim uveče, žene, brižne i zabrinute za moju sudbinu,
logorašice me prate kroz prozor, na kome su guste gvozdene rešetke.
One pružaju ruke; mašu uz dobrodošlicu; svaki put se obraduju
mome dolasku, a činilo se da su i one, na čudan način, strepele
i drhtale nad mojom sudbinom.
U ovom svetu, ništa što je dobro, mislile su, dugo ne traje!
Plašile su se da ću nestati i da će logor opet pasti u zle ruke
Marije Zelić koja je poreklom bila iz Dalmacije, od Splita i koja
je, kao osoba, bila kruta i dogmatski ograničena.
... Ovi dočeci logorašica uzbuđivali su me do suza. Uzbuđivali
bi svakoga ko u sebi imalo ima ljudskog i sentimentalnog. Te ispaćene
ruke koje mašu i ti osmesi koji mi žele dobrodošlicu...
To me do kraja života - onda, pa u emigraciji, ali i sada, u
starosti - uzbuđivalo. Za ove paćenice u logoru značio sam mnogo.
Zato su me i prozvale - majkom!
Bili su to momenti kada uopšte nisam pomišljao na svoj život!
... A moj šofer je uhapšen iz banalnih razloga: nije bio prijavljen
na adresi kod neke žene kod koje je noćivao kada je mene vikendom
dovozio u Beograd. O tome se nekada strogo vodilo računa. U noćnoj
raciji, uhvate ga na legalu, bez prijave...
Međutim, već od prvih dana po dolasku za upravnika logora u Ramskom
ritu, Marija Zelić je počela sa svojim "cinkaroškim"
dojavama generalu Voji Biljanoviću: da nisam prema "bandi"
strog; da malo ili nimalo ne radim na "revidiranju stavova
Staljinovih kurvi"; da ne delujem vaspitno na liniji "naše
Partije kao svetinje". Baš naprotiv: da činim sve da logorašicama
život učinim što snošljivijim.
... Nisam odmah saznao za ove tajne izveštaje koje o meni i mom
radu u logoru šalje moja zamenica, bivša upravnica Ramskog logora,
Marija Zelić, koja je u uspomenama svih preživelih paćenica ostala
zapamćena kao zla žena.
... Sve me ovo podsticalo na slutnju da je moje hapšenje bilo
vrlo blizu; da se okolo plete mreža i da ćemo mi, zaverenici protiv
diktatorske Titove vladavine, brzo biti otkriveni, provaljeni
i pohapšeni, a zatim, na najsvirepiji način - likvidirani!
... Jednog dana, bez najave, a dolazili su sve češće, u posetu
logoru, u zvaničnu inspekciju pristižu Biljanović, Bugarčić i
grupa agenata, sve visoki udbaški funkcioneri. Prvo su razgovarali
sa celokupnim logorskim osobljem; sedeli smo, analizirali rad,
kako teku poslovi oko"revidiranja stavova" i "ideološkog
oblikovanja i prevaspitavanja grešnica".
Odjednom, na tom sastanku moja zamenica, Marija Zelić, inače
Hrvatica iz Splita, kaže ovako:
"Druže generale Biljanoviću, znate šta kažu logorašice za
Veselina Popovića: ako pobedi banda (tako su svuda zvali ibeovce),
upravnika Ramskog logora u Beogradu treba podići najveći spomenik
kakav se zamisliti može; on to, vele, zaslužuje..."
Na te reči ostao sam prividno - mrtav hladan; to primam kao šalu,
ali niko ne zapaža moj unutrašnji nemir i uzbuđenje. Tako sam
se ponašao; kao agent Kontraobaveštajne službe imao sam dovoljno
iskustva kako da se ponašam u delikatnim situacijama.
Petranina "Volga"
... Onda "inspektorska svita logora" krene na put.
Tog dana sam Biljanovića i njegovu družinu pratio sve do Požarevca,
a on mi, na rastanku, u poverenju, kaže: "Što, bre, Veseline,
malo ne smiriš ovu svoju pomoćnicu. Vidiš da traži muško".
Kada bi nekom drugom Marija rekla ono što je meni rekla - taj
bi od besa i gneva poludeo i oterao je u mišju rupu. A ja sam,
na sve to, eto, ostao hladan i prividno ravnodušan - kao da se
to ne odnosi na mene nego na neku drugu osobu...
U sećanju mi je ostalo na stotine potresnih ženskih sudbina.
Pre priče o bekstvu iz ramskog pakla, moram da pomenem još jednu.
Ne mogu da je zaobiđem, jer sam je, posle toliko proteklih godina,
jednom, sreo u Vrnjačkoj Banji.
... Zvala se Petrana Pejović; bila je, tako reći, devojčurak,
čobanica, nepismena. Negde na crnogorskim brdima jednog dana je
zapevala u ono vreme veoma popularnu pesmu, rusku: "Volga,
Volga..." Popularna pesma iz Otadžbinskog rata; masovno se
pevala u čitavom slovenskom svetu...
Dakle, sedela na livadi, iznad sela, uz ovce i tiho pevala. Čule
je komšije. Prijavile Udbi. Došli noću agenti i uhapsili je. U
zatvoru je pitali da li zna šta je to Informbiro. Rekla je. "Ja,
bogomi, ne znam". Odgovorili joj: "E kada ne znaš, sada
ćeš ići među bodljikave žice da tamo pevaš Staljinu rusku pesmu..."
Piše: Ljubomir Tešić
Sutra: Bekstvo u Rimuniju
