[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Ponedeljak, 14. oktobar 2002.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Goli otok na Dunavu (8)

Žensko roblje u vodi do pasa

Sunce pripeklo. Rojevi komaraca. Izmučeno roblje radi u vodi do pojasa pod drekom stražara. Neviđeni jad!

Onda mi je Biljanović rekao: "Druže Veseline Popoviću, ti ćeš sada da pođeš sa Jovom Kapičićem, da te on lično odvede na novo radno mesto. Jovo poznaje sve logore, a naročito dobro zna logor u "Ramskom ritu..."

Brzo smo sišli pred zgradu, a tamo su nas već čekala kola. U njih se smeštamo: ja, Jovo Kapičić i neki Vrbica, koji će kasnije postati šef uprave Unutrašnjih poslova Crne Gore. Vozi nas profesionalni šofer.

Dakle, idemo za Ramski rit, ali ćemo uz put svratiti i kod Ćeće Stefanovića, Rankovićevog pomoćnika; lično smo od njega dobili instrukcije; on nam kaže da ako ništa ne nađemo kod Steva (to je bio upravnik Rankovićevih vinograda u Smederevu - imanje poput kakvih grofova; imanje koje je pripadalo Aleksandru Karađorđeviću, nesrećnom kralju Ujedinitelju, sve je sada pripadalo Aleksandru Rankoviću), dakle, ako ništa za bogati i obimni obed ne bude kod Steva, onda da u Požarevcu (Ćeća Stefanović je bio iz Požarevca) idemo u tu i tu kafanu koja će nas, veli, ugostiti odličnim ćevapčićima...

... U ono vreme je Udba za svakog bila strah i trepet, i za nju je svuda, i svagda, do mile volje, moralo biti jela i pića. I to - besplatno!
Prvo smo svratili u Smederevo kod Steve, upravnika Rankovićevog imanja. Kada nas je video - a sve nas je od ranije znao kao udbaške glavešine - odmah se dao u spremanje bogate trpeze. Ručak - carski. Čak smo, odmarajući se, u Rankovićevom dvorcu igrali i bilijar. Za svoga gazdu Rankovića, Steva je poslao i nekoliko korpi grožđa.

Malarična džungla

Onda, preko Požarevca, stignemo u Ramski rit.
To je podvodno zemljište, sprud, sa tri strane opkoljen dunavskim vodama, a put od Gradišta do Rita - prašina, blato, rupčage. Naokolo - šuma vrbova i topolska. Malarična džungla. Raj za mučenje ljudi. Više nego pakao. Rojevi komaraca, kakafonični kreket žaba.

Ne znam kom "geniju" je palo na pamet da ovde pravi logor. Čujem da su ga još za vreme Drugog svetskog rata ovde imali i nemački fašisti. Tu mučili i ubijali srpske rodoljube. Poluostrvo se zarilo u dunavske vode. S jedne strane spojeno sa obalom. Svuda močvara i vlažni rit...

... A zatim, uz Dunav, u vrbovom i topolskom šumarku, kao u kakvoj paklenoj rupi - barake! Bilo je u njima, nagurane kao u kakvu dušegupku, preko pet stotina žena - kažnjenica po liniji IB-ea.

Svuda ljudski jad i nesreća; brzo ih - dronjave, goli kosturi, zapuštene i iznurene - okupi Jovo Kapičić; on je od ranije znao logor i osoblje; održa preteći govor, pun psovki, a zatim prestavi mene, novog upravnika... Pre mene je upravnik logora bila Marija Zelić i neki Ljuša. Logorašicama su ostali u bolnim uspomenama kao sadisti, zlikovci, mučitelji nesrećnih žena.

... Odmah se vrate Kapičić, Vrbica i šofer. Odnesu i korpe grožđa Rankoviću i njegovoj poglavarskoj družini...

U krastama i ranama

U logoru je bilo oko pedeset osoba koje su čuvale logor i opsluživale ovaj zemaljski pakao da bude u njemu život što teži i nesnošljiviji. Najviše je bilo milicionera, stražara, potpuno nepismenih ili polupismenih, koji su ovde, po dužnosti, stigli iz raznih krajeva ondašnje Jugoslavije.

Pitam: "Gde su logorašice?" Jer, najveći broj je bio na nečemu što se zvalo - radilište. Apsurdan i besmislen posao čiji je cilj bio: duhovno i fizički slomiti sužnje!

Kopale kanale za drenažu vode. Kopale nekakve rupe koje su se za tren punile podzemnim vodama. Zatim su u tragačama prenosile pesak sa jedne na drugu gomilu, pa ga opet vraćale...
Da li je ovo - moguće!

Odmah odem da vidim to "gradilište". Sunce pripeklo. Rojevi komaraca. Izmučeno roblje radi u vodi do pojasa pod drekom stražara.

Neviđeni jad!

Upitam se: Pa ljudi, da li je ovo moguće!
... I danas, posle toliko godina, osećajući duboko u sebi bol, klanjam se tim mučenicama. Strašno - samo prljavi i pocepani kombinezoni na izmršavelim i jadnim ženskim telima.

Sve su ovde, kao politički krivci, došle iz raznih mračnih kazamata i samica, u kojima mesecima, dok je trajala istraga, nisu videle ni sunce ni mesec. Sada ih je ovo sunce sasvim desetkovalo. Sve su imale nagrđenu, podmehurenu kožu, pretvorenu u kraste i žive rane, stalno izložene novoj i novoj infekciji.

Izgorele od sunca

U vodi do kolena ili pojasa, satima, vadile su pesak, a odozgo sunce prži. A kada za trenutak izađu iz vode - noge načičkane pijavicama koje sišu ono malo krvi iz živih kostura.
One ih čupaju, sklanjaju rukama, a pijavice se pripile i lako se ne otkidaju...

... Stojim sa strane, na jednom peščanom breščiću.
Dugo gledam, a onda, od jada i čudnog straha, počnem da drhtim.
I opet se pitam: da li je ovo moguće? Ko je izmislio i dozvolio ove muke? Zašto ih toliko muče i priređuju im takva ispaštanja koja nisu dostojna ni jednog čoveka, ma kakav on bio grešnik!

A hrana? Takva da ove jadne žene drži na samoj ivici gladi i umiranja. Ako u vodi ulove tri zrna pasulja - uz par grama hleba - to je bilo sve za preživljavanje!

I još izgorele! od sunca nagrđene. I izmučene apsurdnim i besmislenim radom. I pijavicama koje su iz njih svakodnevno isisavale ono malo krvi što je kolala u njihovim žilama...

Piše: Ljubomir Tešić
Sutra: Ratne drugarice, moje zatvorenice


vesti po rubrikama

^feljton

16:36h

Goli otok na Dunavu (8)

16:55h

Vojvoda Simo Popović: S kraljem Nikolom iz dana u dan 1916 - '19. (1)

 



     


FastCounter by LinkExchange