LJ. P.

- Smrt Branislava Petrovića ponovo nas podseća kako se u našim godinama okončava jedna epoha srpske književnosti. U književnom vremenu koje je, između ostalih, oblikovao i Branislav Petrović, stvorene su ozbiljne vrednosti i mi sa njima moramo da se suočimo. Jedna od najizrazitijih vrednosti toga vremena jesu Petrovićevi stihovi. Kada se šezdesetih pojavio na sceni srpske poezije, on je u nju uneo slobodan i neposredan izraz, podignut glas koji je odjekivao od radosti jezičkog stvaranja. U sedamdesetim godinama pesnik koji je govorio o moći reči, okreće se kratkim, eliptičnim, na najmanju moguću meru svedenim pesmama. Moć reči se pretvara u predosećanje budućnosti ispunjeno strepnjom i melanholijom. Posle dugih godina Petrović je kao pesnik uglavnom zaćutao. Obraćao nam se samo brojnim kolumnama i retkim stihovima, kao što je ciklus pesama "Stihovi o smeću", jedna od najrazornijih pesničkih predstava o našem vremenu.

- Brana Petrović je, po mom utisku, bio možda poslednji od sasvim specifičnih liričara u srpskoj književnosti. Specifičan je bio po tome što je umeo da se služi različitim tonovima lirskog govora, a sve to mu je omogućavalo da i o smrti i o drugim vidovima ljudske sudbine govori u šaljivom i u tragičnom tonu. On je jedan od onih pesnika koji su poeziju uvek povezivali sa životom i time ukidali njenu hermetičnost. Zato je on bio popularan pesnik i blizak čak i onima koji poeziju retko čitaju.

- Branu Petrovića, mog mlađeg ispisnika, prijatelja i komšiju sa Dorćola, pratio sam kao pesnika od početka do kraja. Kad kažem od početka, mislim na trenutak kad se on, negde pedesetih godina, prvi put pojavio u redakciji "Vidika", sa pesmom "Staračka elegija". U njoj se odmah osetio pravi pesnik. Da je bio pravi pesnik, dokazivao je kasnije svakom svojom novom knjigom. Njegova poezija spada među najuzbudljivije u našem modernom pesništvu. Sa Branom odlazi deo svih nas koji smo s njim delili srpski pesnički jezik. Ali, umesto njega, i umesto svih nas, ostaće taj jezik obogaćen i ogromnim doprinosom velikog Brančila. Mislim da mi, njegovi prijatelji, treba da uradimo ono što on, zbog bolesti, nije mogao, ni stigao: da priredimo njegovu knjigu za Biblioteku dobitnika nagrade "Desanka Maksimović".