Roman "Guvernanta" Ivana Ivanjija objavljen je 1998. godine na nemackom jeziku, na kojem je i pisan. Nedavno je izašao i kod nas u "Stubovima kulture". Pricom je vremenski obuhvacena druga polovina 20. veka, obeležena pocetkom, trajanjem i posledicama Drugog svetskog rata. Fokus pripovedanja cini odnos izmedu Nemice Ilze i njenog šticenika, Jevrejina, Viktora, odnos koji se menja, u zavisnosti od društveno - istorijskih promena, od ljubavi do mržnje, i nazad.

Preživeli ste logor, Nemci su ubili Vaše roditelje. Sada se bavite nepravdom koja je naneta Nemcima posle Drugog svetskog rata. Kako je to moguce?
- Zašto se pisac necim bavi? Zanima me to jer je u mojoj i u podsvesti moga zavicaja. Bavimo se time da ne bismo dospeli u neki novi logor.

		Intervjuisao bih Hitlera Jednom ste popili pivo sa cuvarem logora u kojem ste bili. - Zašto da ne? Takva je bila situacija, imao sam utisak da se na neki nacin izvinjava i ja sam to prihvatio. Potražio sam i Vilhelma Hetla, visokog esesovskog oficira, koji je posle rata prvi javnosti saopštio da mu je Adolf Ajhman rekao da je pobijeno šest miliona Jevreja. Bio sam radoznao kakvi su to ljudi. Ja bih rado intervjuisao i Hitlera ili Ajhmana, da su živi i da mi se ukazala prilika.

Ali, kako možete?
- Valjda je to moj posao. Više ce se verovati meni, nego žrtvi i njenom potomku. Znam iz iskustva da svaki covek ono što je licno doživeo posle u sebi i pred drugima obraduje, pa i menja, i na kraju to podatak jeste, ali, stoprocentno verodostojno, nije. Kada covek dode u izvesne godine hoce da precisti neke stvari sa sobom. Nemacki kancelar Kol jednom je rekao da je doživeo milost poznog rodenja. Hteo je time da kaže kako je bio isuviše mlad da bi došao u iskušenje da bude hitlerovac. E, tu milost i ja uživam, jer kada sam se vratio iz logora imao sam 16 godina nisam bio pogodan za komandanta ili tome slicno, ali me zanima, nemam odgovor na to pitanje, da je situacija bila drugacija, kako bih se ponašao? Da li bih se i ja svetio, nadam se da ne, ali nemam dokaze. To je sad jedno razjašnjavanje sa sobom, ko sam ja, kakav bih bio...

Ali, posle rata, ljudi su želeli da se osvete. To, na žalost, deluje normalnije, nego praštanje.
- Ubijanje Nemaca se tumaci haosom trenutka, to je možda zaista tako i bilo. Ali u logorima u kojima su bili Nemci nije se direktno ubijalo, ljudi su umirali od gladi i bolesti. Dakle, to jeste neuporedivo sa Aušvicom i Buhenvaldom, ali sada, pod stare dane, pitam šta je strašnije.

I šta je strašnije?
- Uvek je licna sudbina najstrašnija. Šta je strašnije da odete u gas ili da vam Šešelj zardalim kašikama kopa oci kao što je obecavao, ali je to posle objasnio kao vic.

		To je novinarstvo U romanu ima i dokumentaristickog? - S obzirom da je rec o književnom delu mnogo toga nije moglo da se kaže direktno. Neke stvari, u vezi sa logorisanjem Nemaca u Vojvodini, posle Drugog svetskog rata, hteo sam da kažem novinarski, ne literarno, i to mi je omogucio NIN. Prvo sam feljton ponudio "Danasu", tamo je stajao dve nedelje, da bi mi posle rekli kako nisu zainteresovani. NIN-u sam poslao jedno jutro i nekoliko sati kasnije javio se glavni urednik i rekao: Hocemo. Znaci to je novinarstvo. Ne znam šta bi "Glas javnosti" rekao da mi je palo na pamet da im ponudim.

Da li Vas je opterecivalo to što ste bili komunista, a upravo su oni bili odgovorni za logorisanje Nemaca?
- Sigurno me opterecuje i tako i pišem, jer su se te stvari radile i u moje ime, ali i u ime pokreta kome sam pristupio, Titove partije.

Postoji li kolektivna krivica?
- Ne, nema kolektivne krivice. Prvi zatvorenici u logorima 1933. godine kad je Hitler došao na vlast, bili su Nemci: nemacki komunisti, socijaldemokrate, nemacki homoseksualci, nemacki kriminalci, a ispred logora su opet stojali ko, Nemci. Tek od 1938. poceli su da stavljaju u logore Jevreje, a kroz rat i ostale narode i narodnosti. Dakle, rekao sam nikad ne recite Nemci, to sam i svojoj deci govorio, nego koji Nemci: Nemci koji su bili u logoru ili Nemci koji su bili stražari. Pa tako, nikada nemojte misliti na Srbe kada kažete Karadžic ili Mladic, nego recite ime i prezime, ima nas ovakvih i onakvih.

Vi ste opraštali uvek samo u svoje ime. Kako Vam deluju javna izvinjenja, iznudena ili poštena, trenutnih politicara, u ime naroda?
- Izvinjenje je individualna kategorija. Da li jedan Mesic ili jedan Koštunica imaju potrebe da se time bave to je njihova stvar. Njima je teže nego meni, oni hoce da ostanu u politici pa moraju da razmisle kakav ce to efekat imati na njihove buduce birace. To mora svako sam da reši, ne u ime svog naroda.

Lj. Pupezin
Foto: B. Pantelic