Već više od deset godina ekonomsko-finansijski ambijent SFRJ, SRJ i Srbije karakteriše disparitetni (neskladni) razvoj deviznih kurseva i cena. Setimo se samo činjenice da je u vreme Savezne vlade na čijem čelu je bio Ante Marković vršena monetarna reforma, praćena denominacijom i brisanjem četiri nule, čime je uveden takozvani "konvertibilni" dinar sa kursom od 7 dinara za jednu nemačku marku (DM).

Građani su tada mogli da menjaju u poslovnim bankama svoje dinarske zarade u nemačke marke po zvaničnom kursu i da putuju bez viza u veliki broj zemalja. Pomenuti kurs od 7 dinara za 1 DM važio je od 28.12.1989. do 1. januara 1991. godine. Dakle, celu jednu godinu, kada je kurs nemačke marke pomeren od 7 na 9 dinara, sa važnošću od nepunih četiri meseca, tj. do 20. aprila 1991. godine, kada je kurs ponovo povećan na 13 dinara za 1 DM.

Međutim, mirovanje kursa tokom 1990. godine ne znači da su i cene u trgovini na veliko i malo takođe mirovale. Naprotiv, one su tokom 1990. godine rasle i porasle više nego dvostruko (Indeks 221,7) u odnosu na decembar prethodne, 1989. godine. Mirovanje kursa i brzi porast cena podstakli su tražnju za devizama i rast crnog kursa, tako da je u poslednjem kvartalu 1990. godine crni kurs višestruko nadmašio zvanični kurs od 7 dinara za jednu nemačku marku.

Posledica pomenute asinhornizacije rasta zvaničnog, crnog kursa i cena je, pre svega, pad rentabilnosti poslovanja izvoznika, čiji su troškovi proizvodnje ubrzano rasli, a prihodi od izvoza stagnirali. Istovremeno je strah od inflacije pospešio iznošenje deviza i, kako se priča u poslovnim krugovima, za dve godine vladavine Ante Markovića iz zemlje, tadašnje SFRJ, je izneto oko 10 milijardi nemačkih maraka.

U 1991. godini zvanični kurs je dva puta pomeran - 1. januara i 20. aprila - ali je rast cena bio još brži nego u protekloj godini, jer je indeks rasta iznosio 335,7, što znači da su cene iz januara 1990. godine petostruko povećane (5,21 puta). To je i razlog što je komercijalni (crni) kurs nemačke marke porastao početkom decembra 1991. godine na 50, a krajem decembra 1991. godine na 85 dinara. Prema tome, petostruko povećanje cena prati dvanaestostruki rast komercijalnog kursa, dok je zvanični kurs nemačke marke u prve dve godine porastao samo za 85,7%.

Brži rast komercijalnog kursa je, pre svega, posledica povećane tražnje deviza, uslovljene strahom od hiperinflacije, ali i napora izvoznika da se kroz naduvavanje komercijalnih kurseva kompenziraju gubici u izvozu, nastali obezvređenjem efekata izvoza u odnosu na proizvodne i prometne impute.

Utrkivanje rasta cena i komercijalnog kursa uslovilo je i podizanje zvaničnog kursa nemačke marke od 13 na 65 dinara, i to 26. januara 1992. godine, kada je komercijalni kurs već dostigao nivo od 115 dinara za 1 nemačku marku. To je, istovremeno, bio nagoveštaj monetarnog haosa, koji eskalira u drugoj polovini 1992. godine. Jer, već početkom meseca jula komercijalni kurs nemačke marke je 14 puta veći nego što je bio 26. januara, da bi do kraja godine porastao 148 puta. U isto vreme zvanični kurs je porastao samo 3 puta.

Brzi porast komercijalnog kursa prati još brži rast cena, koje za celu 1992. godinu rastu 200 puta, ali je to ipak nedovoljno da se stigne brži rast komercijalnog kursa u 1991. godini.

Ogromno zaostajanje zvaničnog kursa nemačke marke u odnosu na rast komercijalnog kursa i rasta cena omogućilo je gomilanje bogatstva u drugoj polovini 1992. godine putem kratkoročnog zaduživanja. Jer, onaj koji je kratkoročnim kreditom od 100.000 DM, dobijenim u septembru 1992. godine, sa rokom vraćanja od 3 - 4 meseca kupio dvosobni ili trosobni stan sa 10 - 15% početne cene izražene u deviznom znaku; ako ga je kupio u prvoj polovini godine, sa kreditom od godinu dana, mogao je isti stan da kupi i da ga otplati i smanje od 1% njegove devizne cene. Istovremeno, vlasnici dinarske štednje izgubili su samo u 1992. godini 99,5% realne vrednosti svojih uloga. Dinarska štednja je već tada nestala kao ozbiljna vrednost.

Monetarni haos nastao u drugoj polovini 1992. godine tragično je eskalirao u 1993. godini. Jer, indeks rasta cena za celu 1993. godinu iznosio je 352 biliona, što znači da su one porasle 3,52 biliona puta u odnosu na proteklu 1992. godinu. Istovremeno, komercijalni kurs nemačke marke porastao je u istom periodu 25,6 biliona puta, što znači od 5,1 na 25,6 biliona puta.

Munjevito dizanje cena i deviznih kurseva ugrozilo je egzistenciju stanovništva, čije su plate gubile svaku kupovnu snagu čak i za dva dana, pa su zbog toga građani spas potražili ili u ispisivanju brda čekova, čija je smanjena realna vrednost do dana realizacije kompenzirala najvećim delom smanjene kupovne snage primljenih zarada. Osim toga, u cilju spasavanja od munjevitog smanjenja kupovne snage primljenih zarada građani su pribegavali promeni dinarskih zarada u konvertibilne valute (dolar, marka), a što je bio dodatni razlog bržeg rasta komercijalnih kurseva od rasta cena.

Opasni događaji u ekonomsko-finansijskog sferi, a u periodu od početka 1990. do početka 1994. godine, otkrili su činjenicu da fiksiranje deviznih kurseva u uslovima inflacije, bez obzira čime je ona izazvana, stimulira bežanje u kupovinu deviza, što je izraz legitimne težnje za zaštitom novčanog kapitala od gubitaka njegove realne kupovne snage. Porast tražnje deviza vodi iscrpljivanju deviznih rezervi, koje nikada nisu neograničene, i podizanju komercijalnih kurseva, prouzrokujući povećanje nominalne vrednosti imputa iz uvoza, a što je dodatni faktor podizanja cena.

Bežanje u devize, kao način zaštite ili održavanja kupovne snage novčanog kapitala, prati vrlo brzo širenje težnje za dopunskom "zaradom", čiji prostor širi disparitetni rast cena i deviznih kurseva i koju uspešno realizuju naročita lica bliska vlasti, ali i ona koja su stekla na različite nelegalne načine dominirajući ekonomski položaj ili monopol. Upravo se ta činjenica i pojavljuje kao snažan faktor slabljenja volje za efikasno rešavanje ciljeva ekonomskih, finansijskih i monetarnih reformi.

To potvrđuju događaji nastali posle monetarne reforme, pokrenute od strane guvernera Avramovića početkom 1994. godine, tačnije 24. januara, kada je 12.000.000, nakon skidanja 6 nula 1. novembra 1993. godine i 9 nula 1. januara 1994. godine, zamenjeno za novi dinar i kada je uspostavljen paritetni odnos između dinara i nemačke marke. Zvanični kurs od jednog dinara za jednu nemačku marku važio je blizu dve godine (do 25. novembra 1995.) ali je već polovinom 1994. godine komercijalni kurs počeo da raste, da bi do kraja iste godine dostigao nivo od 1,70 dinara za jednu nemačku marku.

U istom periodu cene su porasle za 109.4% (Indeks 209,4). Tokom sledeće, 1995. godine, komercijalni kurs je nastavio da raste i od 25. novembra dostigao nivo od 3,40 dinara, kada je i izvršeno povećanje zvaničnog deviznog kursa na 3,30 dinara za jednu nemačku marku.

		Nekontrolisani uvoz Uvoz svega i svačega iz područja robe široke potrošnje je, takođe izražena negativna pojava. Sumanuta potrošnja deviznih rezervi je očigledna, ali uz raširene pojave carinske i poreske evazije (izbegavanje poreza), što je vidljivo na svakom koraku, a naročito na brojnim buvljacima, niklim kao pečurke posle kiše, kao i na mnogobrojnim tezgama, koje su zakrčile glavne ulice gotovo svih gradova.

Do kraja 1995. godine komercijalni kurs je porastao na 3,50 dinara, dok su cene u istoj godini porasle za 120,2%, što znači da je u periodu od 2 godine komercijalni kurs porastao 3,5 puta, a cene 4,6 puta.

Zvanični kurs od 3,3 dinara za jednu marku važio je do 1. aprila 1998. godine, kada je podignut na 6 dinara za jednu nemačku marku, a što je bilo zvanično priznanje komercijalnog kursa, koji je već tada dostigao pomenuti nivo od 6 dinara, približavajući se tako rastu cena na malo od 8 puta.

Novo podizanje zvaničnog kursa od 30 dinara za jednu nemačku marku usledilo je 6. decembra 2000. godine, kada je nivo cena na malo već bio blizak indeksu od 3500, u odnosu na baznu, 1994. godinu. Od tada, zvanični kurs nemačke marke odnosno evra nije menjan, i po tome kursu se, de fakto, trenutno vrši slobodna kupovina deviza u poslovnim bankama.

		Propadanje velikih firmi Propadanje velikih izvoznih preduzeća podstiče socijalne nemire, na šta podsećaju brojni štrajkovi i nezadovoljstva, pojačavajući osećaj poslovne nesigurnosti i visokog rizika, što sve sputava interes stranih investitora za ulaganje u velika preduzeća. A u 1100 velikih preduzeća zapošljeno je oko 800.000 radnika ili 58,52% od ukupnog broja zaposlenih u privredi. Od pomenutog broja 650 - 700 preduzeća proizvelo je oko 88% svih kumuliranih gubitaka i nalaze se u zoni stečaja.

Međutim, cene nastavljaju da rastu i do kraja 2001. godine dostižu indeks od 5.078,5, a do kraja juna 2002. godine blizu 5.500 u odnosu na baznu 1994. godinu. Do kraja tekuće, 2002. godine rast cena na malo aproksimiraće indeksu od 6.300, čemu bi odgovarao dvostruko veći kurs nemačke marke, odnosno evra. Prema tome, očigledno je da cene dvostruko brže rastu od rasta zvaničnog kursa nemačke marke, odnosno evra.

Šta je razlog bržeg rasta cena na malo i pored reduciranih troškova finansiranja (kamata) i mirovanja deviznih kurseva? To su, svakako, i pre svega podzaposlenost (korišćenje kapaciteta oko 40%), visoki tekući i kumulirani gubici (ukupno blizu 900 milijardi dinara), finansiranje gubitaka kreditima, koji se ukamaćuju visokim kamatama, kao i povećanje zarada u 2001. godini za 107% u odnosu na prethodnu godinu. Jer, u apsolutnom iznosu bruto plate su porasle u 2001. godini za 82,8 milijarde dinara (od 77,6 na 160,4 milijardi dinara).

Visoki tekući i kumulirani gubici uveli su preduzeća niza industrijskih grana u zonu bankrotstva. To su naročito:
19 preduzeća elektroprivrede;
6 preduzeća za proizvodnju uglja;
1 preduzeće za proizvodnju derivata nafte (NIS);
49 preduzeća crne metalurgije;
181 preduzeće za proizvodnju hemijskih proizvoda;
28 preduzeća brodogradnje;
6 preduzeća za proizvodnju rude obojenih metala.

Sva pomenuta, izuzev preduzeća elektroprivrede, izgubila su ceo kapital, što znači da su prezadužena i nalaze se u zoni stečaja. Ali, pored svih pomenutih, sa visokim gubicima su gotovo sva velika preduzeća za proizvodnju saobraćajnih sredstava, za proizvodnju električnih mašina, mašinogradnje, metaloprerađivačke, tekstilne, obućarske i prehrambene industrije. Konačno, ugrožena preduzeća su i gotovo sva velika preduzeća saobraćaja i veze i društvene trgovine.

Kako se održava mirovanje deviznih kurseva? Osnova ima više, ali su svakako odlučujući: smanjena tražnja deviza zbog niske zaposlenosti i niskih rezervi zarada, raspoloživih za kupovinu deviza; odložena vraćanja deviznih dugova i devizne štednje; znatni devizni prilivi po osnovu deviznih penzija i doznaka, donacija, novi devizni krediti i trošenje raspoloživih deviznih ušteda. Svemu tome treba dodati i činjenicu da je usporeniji rast cena ublažio interes za kupovinu deviza, sračunatu na kratkoročnu zaštitu od gubitaka kupovne snage tekućih zarada, koje se u celini troše za potrebe preživljavanja.

		Skriveni gubici Eventualno izjednačavanje deviznih kurseva sa rastom cena prouzrokovalo bi odmah objektiviranje skrivenih gubitaka od najmanje 300 milijardi dinara. Jer, svi ino-kreditori, investitori i strane banke, koje osnivaju svoje "kvazi filijale", insistiraju da njihovi ulozi budu u deviznom znaku. Zašto, ako je devizni kurs čvrst, ako se privreda Srbije oporavlja? Zbog toga što su svi oni sumnjičavi i ne veruju da je sadašnja situacija dugovečna. Zbog toga oni nastoje da svoje uloge plasiraju što nezavisnije u odnosu na matične firme, što profitabilnije i sa opcijom brzog vraćanja uloženog. Po pravilu da sav kapital i što veći deo aktive budu u deviznom znaku. Zlu ne trebalo.

Koje su konsekvence mirovanja deviznih kurseva, uz istovremeni rast cena na malo? One su brojne i sve su negativne. Pri tome, propadanje izvoznika je među njima možda najupadljivija negativna posledica. Jer, setimo se samo brojnih velikih fabrika konfekcije i obuće, među kojima su: "Rudnik" G. Milanovac, "Jumko" Vranje, "Beko" Beograd, "Kluz" Beograd, "Industrija obuće" Beograd, "Koštana" Vranje, "Leda" Knjaževac, i druge, koje su dobar deo svoje proizvodnje, čak i do 80%, izvozile. Sada su skoro sve na izdisaju, izgubivši ceo sopstveni kapital i dospevši tako u zonu stečaja.

Ali, to nije nikakvo čudo ako se ima u vidu da rade sa minimalnim kapacitetom i da je devizni efekat po norma času više nego prepolovljen. Jer, posle dve godine i sa više nego dupliranim troškovima eksploatacije prihodi su zbog mirovanja deviznih kurseva ostali nepromenjeni. U sličnoj situaciji su i ostali izvoznici, što jasno potvrđuje negodovanje proizvođača malina i kupina.

Sve u svemu, ekonomsko-finansijska situacija danas podseća u mnogo čemu na ono što je bilo 1990. i 1991. godine, kao i na prve dve godine posle monetarne reforme guvernera Avramovića iz 1994. godine. Cene napreduju, kurs miruje. Ali, to ne može da traje dugo, još manje - večito. I, kada se u budućnosti dogodi devalvacija, šta će onda biti? Iskočiće ogromne milijarde gubitaka, poput 2000. godine kada su tekući gubici iznosili više od 286 milijardi dinara.

Prema tome, dosadašnja analiza pokazuje sumrak sa politikom nepromenjenog kursa po svaku cenu, koju diktira ne znam ko, ali bi vredelo da se zna. Ipak, u interesu ove zemlje i ovog naroda trebalo bi prekinuti sa praksom koja do sada nije opravdala očekivanja.

PROF. DR JOVAN M. RANKOVIĆ