GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Pogled

Igre velikih sila

"Slom Jugoslavije planiran davno", "Glas", 9. jul 2002.

Ne bih se, zaista, upuštao u polemiku sa g. Kovačevićem da je u njegovom tekstu bila makar jedna istorijski utemeljena tvrdnja. Ovako, međutim, taj zbrda-zdola sročeni napis mogao bi kod neupućenih čitalaca da izazove neželjene predstave o njihovoj nekadašnjoj, i sadašnjoj, domovini. Ali, pođimo redom.

Prvo, iole mislećim ljudima treba da je jasno da su sve države sveta, bez izuzetka, stvorile velike sile - ili su stvarane, barem, uz njihov blagoslov. Uzmite kao primer bilo koju državu i složićete se sa mnom. Tako su, posle Berlinskog kongresa, uspostavljene kneževine Srbija i Crna Gora, kao isturene predstraže u strategiji potiskivanja Osmanlijskog carstva sa Balkana. Nije u pitanju bila ljubav prema nama, nego namera da se očisti put ka Sredozemlju, odnosno prema kolonijama - uz naše žrtve, naravno.

Samo četiri decenije posle toga sile Alijanse su se pokarambasile među sobom, pa je došlo do Prvog svetskog rata. Srbija, tada već kraljevina, iscrpljena Balkanskim ratovima, nije bila spremna da se upusti u taj sukob. Njeni "saveznici" su joj obećali veliku državu ako se isprsi pred neprijateljem ili, makar, uspori njegov prodor ka tom važnom području.

Svi znamo za njenu tragičnu golgotu. I "nagrada" nije izostala: stvorena je razbijanjem Austrougarske monarhije, Kraljevina SHS (kasnije Jugoslavija), ali ne u interesu Srbije i drugih naroda, nego da - kao "kičma" Balkana - čuva Evropu od eventualnog revanšizma i prodora SSSR u ovo područje. I nije im uopšte smetalo što je Aleksandar Prvi vladao kao diktator. Naprotiv. Oni su i drugom jednom diktatoru poverili vlast u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata.

I tu stižemo do tvrdnje g. Kovačevića da su "Zapadu najveće poteškoće u razbijanju SFRJ bile u tome što je Jugoslavija bila nesvrstana, miroljubiva zemlja". Pa, Tito je "nesvrstanost" smislio upravo na inicijativu Zapada, da bi se eliminisao uticaj SSSR na nove, mlade države! Ono Titovo "istorijsko - ne" Staljinu je bilo u funkciji istog cilja. "Nagrada" nije ni tada izostala: dobijali smo naoružanje i pare šakom i kapom. Sa tim pozajmicama - koje će generacije otplaćivati - stvaran je zavidan životni standard u Jugoslaviji, čiji su narodi, sasvim pogrešno, obožavali Tita kao tvorca "evropskog socijalizma".

Nisu velike sile imale ništa protiv novog diktatora Miloševića, ukoliko se pokaže spreman da brani "kičmu" Balkana. Ali, on je želeo da bude drugi Tito, pa je svojom ratno-huškačkom politikom ometao planove "velikih". Jer, posle Gorbačova i pada Berlinskog zida, SSSR nije više predstavljao nikakvu opasnost, pa je i prvobitna uloga Jugoslavije prestala. Nema sumnje, velike sile su davale podršku secesionizmu (po principu "podeli, pa vladaj"), ali im je "kičma" i dalje bila važna i one su i dan-danas za očuvanje nekakve Jugoslavije - njima podređene. Ona "šema" o kojoj piše g. Kovačević - nađena, tobože, kod nekog neuglednog američkog oficira - takođe spada u nerazumnost.

Među tim nebulozama je i stvaranje neke nove-stare Jugoslavije. Dokle god Amerika bude vodeća velika sila, moći će eventualno da dođe do BUND-a, balkanske unije nezavisnih država, pod pokroviteljstvom Atlantskog saveza. I to tek u dalekoj budućnosti, kada nove balkanske državice ižive svoju nacionalističku euforiju.

Velike sile, već sad, uveliko rade na izgradnji prijateljskih odnosa među njima, jer im je važno da na Balkanu zavlada mir, pa da to područje i dalje kontrolišu. Nekadašnja Jugoslavija pripada nepovratnoj prošlosti, ali im je "osovina Beograd-Podgorica" i dalje važna. U tom sklopu stvaranja malih država, zavisnih od NATO-kišobrana i zapadnog kapitala, leži i ključ rešavanja problema Kosmeta. U svakom slučaju, sadašnja Jugoslavija ima značajnu perspektivu. Sve ostalo su prazne priče.

STEVAN BABIĆ, NOVI SAD


Svakodnevica

Ajkule i ostale ribe

(Problem bespravne nadogradnje u ulici Franje Vulča 21, u Žarkovu)

Novo vreme je izrodilo novi soj biznismena-investitora, dostojnih pera Branislava Nušića, da cela priča nije žalosna i sa ozbiljnim posledicama po život i mir, u ovom slučaju, doskora idilične ulice.

Dakle, kako taj novi "biznismen" radi? Da li je to tip privatnika-ajkule o kojem nam je pričao ministar Đelić? U svakom slučaju, veliki je poznavalac psihologije i bezobzirno barata pohlepom.

U svakom slučaju, on ponudi stanarima male kuće, na malom placu, u maloj ulici, besplatno proširenje stana za 100% u grubim građevinskim radovima a da on, eto, izgradi za sebe još samo četiri sprata na tako proširenoj osnovi.

Ko bi, u ovom vremenu, kada nam svega nedostaje, odoleo povećanju stana, pa makar samo u grubim radovima? I ko bi zbog toga još brinuo o parkingu, zelenilu, suncu, kontejnerima, miševima i ljudima, deci, kulturi stanovanja, vodovodu i kanalizaciji, struji (dobijeno upozorenje EDB-a da nema snage za toliki objekat)?

I tako se ta, do skoro idilična ulica, podelila na dva zakrvljena tabora dojučerašnjih komšija, onih koji smatraju da je ovo izvanredna prilika da dobiju nešto za ništa (i koji se nadaju da će uvećani stan prodati i pobeći odatle pre nego što počne gužva) i onih koji bi da odbrane životni prostor ne samo svog dvorišta nego i cele ulice.

Ovi drugi, kojima i sama pripadam, pokušali su na sve moguće načine da od institucija dobiju odgovor - mogu li u malim ulicama da niču soliteri od 7 nivoa, a zarad nečije pohlepe, makar ona bila obostrana? (Onima koji žele da predvide posledice sebičnog urbanizma preporučila bih da posete predgrađe Istanbula.)

Najzad, rešenjem Ministarstva urbanizma i građevine ukinuto je rešenje Sekretarijata za imovinsko-pravne i građevinske poslove. Slučaj je na Vrhovnom sudu Srbije, ali očito da u tom lancu od odlučne do izvršne vlasti ima rupa koje su veće i od naše jadne, rogobatne sedmospratnice.

Gospodin ajkula-investitor, uprkos zakonu, grozničavo nastavlja sad već nelegalnu gradnju i sedmospratno čudovište je bacilo senku na dobar deo naše ulice, a stanovi bez čistih papira se već uveliko prodaju.

Normalno je da se čovek pita u kakvoj državi živi. Ako se posle ovog pisma još neko upita, drage volje ćemo ga primiti u našoj Ulici Franje Vulča u Žarkovu u Beogradu, opština Čukarica i pokazati mu našu znamenitost. Onima osetljivijima, sve će biti jasno, čak i naša budućnost.

Najviše bih volela da nedosežni ajkula-investitor, gospodin Petar Ćurčić, sam shvati da je zakon tu da pomiri lepo, korisno i isplativo, a da ne pominjem da se od čvrstog gradi budućnost, makar za ljude. Tada bi bilo nade. To je, naravno, malo verovatno, jer taj gospodin radi samo za svoj džep. I nije jedini. Nažalost.

JELENA NIKOLIĆ, U IME STOTINAK STANARA ULICE FRANJA VULČA, BEOGRAD


Apel

Ne dajte se gđo Škero

Pre svega, želim da Vam čestitam na novom ruhu Vašeg lista i da pohvalim Vašu hrabrost da u ovoj rubrici objavljujete i stavove koji, možda, neće biti po volji nekome iz aktuelne vlasti. Time na najbolji način pokazujete da ste zaista "glas naroda", a ne glas vladajućih stranaka i koalicija, što je slučaj sa većinom ostalih listova.

Sa velikim interesovanjem pratila sam hrabre poteze tri dame našeg pravosuđa: predsednice Vrhovnog suda Srbije gospođe Leposave Karamarković, predsednice Okružnog suda u Beogradu Vide Petrović Škero i predsednice Drugog opštinskog suda u Beogradu gospođe Gordane Mihajlović. Njih tri, za razliku od njihovih kolega, predsednika ostalih beogradskih sudova - muškaraca, smogle su hrabrost da se i javno usprotive svome ministru Vladanu Batiću. Pridružila im se, takođe hrabro i javno, u Vašem cenjenom listu, opet jedna žena, predsednica Okružnog suda u Zrenjaninu Vera Šupica. Usprotivile su se nezakonitom postupanju ministra koji je pokušao da se meša u sudsku vlast.

Među njima, posebno hrabra bila je gospođa Vida Škero. I pre neki dan bila je ispred zgrade Vlade Republike Srbije, zajedno sa "ostalim zaposlenima" u pravosuđu, pružajući im punu podršku u njihovim zahtevima da im se užasno loš materijalni položaj poboljša.

Ali avaj, gospođu Škero sada elegantno sklanjaju sa mesta predsednice Okružnog suda u Beogradu (kažu da je taj sud za državu važan jednako kao i Vrhovni sud Srbije). Zvanično je nagrađuju izborom za sudiju Vrhovnog suda. Da se to desilo pre godinu ili posle godinu dana, to bi bilo uredu, jer gospođa Škero zaslužuje da bude sudija Vrhovnog suda.

To dobro znam, jer sam dve decenije radila kao administrativni radnik u Palati pravde, a sada sam sudija porotnik. Među nama se jako dobro zna koliko ko vredi, ko kako i koliko radi.

Ponavlja se manir još iz Titovih vremena: kad neko od glavešina napravi grešku biva nagrađen, tako što ga pošalju na neko bolje mesto, ali mesto na kome se ne može smetati, kao na prethodnom mestu. Zato je apel mnogih zaposlenih u Palati pravde: gospođo Škero, ne dajte se!

Ako sada odete, biće to znak da ste posustali, da ste se uplašili ili, ne daj bože - da su Vas kupili, mada ja dobro znam da ovo poslednje, kada ste Vi u pitanju, ne može biti tačno. Ali, neki već tako misle i pričaju. Ušli ste u istoriju, zadržite to mesto. Znajte da imate punu podršku svih nas koji smo u bilo kakvoj vezi sa Palatom pravde.

MILANKA NIKOLIĆ, PENZIONER, BEOGRAD


Porazno

Još dve pobede latinice

Neprijatelji ćirilice postigli su, ovih dana u Beogradu, još dve pobede. Najpre su sa natpisa na tabli za "otvoreni tržni centar" (buvljak) u Novom Beogradu skinuli omraženu im ćirilicu i zamenili je latinicom, a zatim su neki ekolozi u Bloku 45 postavili pano sa porukama za građane. Ne morate ni da pitate kojim je pismom ispisan.

Nedavno je u "Glasu" objavljen podatak kako na beogradskim ulicama ima svega 35 posto ćiriličnih natpisa. Meni se čini da je taj procenat i manji i da nije daleko vreme kad će ga naši globalisti, mondijalisti, Evropljani, "građani planete" - ili, kako se već sve ne zovu protivnici ćirilice - svesti na nulu.

VOJISLAV STANOJČIĆ, BEOGRAD