[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e
Četvrtak, 18. jul 2002.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

SINA

SNAGA

Razgovori sa Dragišom Giletom Đurićem (21)

Mihiz majstor za svađe

Piše: Petar Lazić

LAZIĆ: Kada si upoznao Borislava Mihajlovića Mihiza?
ĐURIĆ: Mihiza sam upoznao negde šezdesetih godina. bilo je to beskrajno prijateljstvo. Igrali smo preferans i išli na utakmice. On je bio blizak Avala filmu. Preko Ratka Draževića i još nekih ljudi, došli smo u vezu i vrlo brzo pronašli zajednički jezik. Nije znao da vozi, pa sam ga ja često vozio da obilazi oca u Irig. Otac, siroma' prota, završio je isto kao i Mihiz. Zatvorio se u sobu, ležao, čekao smrt i dočekao. Isto kao i Mihiz mnogo godina kasnije. Voleo je da ide u Klub književnika i Maderu.

LAZIĆ: Kao i Ti.
ĐURIĆ: Isto kao i ja. Imali smo bezbroj zajedničkih prijatelja i poznanika... Preko Mihiza sam upoznao Miću Popovića i mnoge druge intelektualce iz njegovog kruga. Mihiz je najpametniji pričač koga sam ikad sreo. Posebno zadovoljstvo mi je činilo kada smo zajedno bili na letovanju u Rovinju. Ja sam stanovao u njegovoj kući. Na nekoj rasprodaji su kupili tu kuću, a pošto je kuća imala konobu i dva sprata, Mihiz nije mogao da otkupi oba sprata. Morao je drugi sprat da proda. Nagovarao me da ja kupim taj drugi sprat, ali su me moji imovinski principi sprečili da to uradim... mada je bilo vrlo jeftino.

LAZIĆ: Zašto?
ĐURIĆ: Po mom shvatanju života, svaka imovna je nešto što mene nije bilo dostojno. Ja da nešto kupujem kao sitni buržuj?! Nije dolazilo u obzir.

LAZIĆ: Kako je izgledalo to vaše druženje u Rovinju, koje si malopre pomenuo?
ĐURIĆ: U Rovinju su bili božanstveni razgovori između njega i Tonka Šoljana, hrvatskog pisca, brata Bakarićeve žene. I on je sada pokojni. To su bili biseri u kojima sam uživao. Njih dvojica su pred nama, okupljenima, vodili hrvatsko-srpske svađe. Mihiz bi dokazivao da hrvatska nacija i jezik ne postoje, a Šoljan da su Srbi najveće zlo Evrope i Balkana... i sve to u predivnoj atmosferi. Te prepirke ničim nisu pokvarile njihovo prijateljstvo. Bile su to prave pozorišne predstave. Da je neko ovako kao Pera Lazić snimao Mihizove razgovore, to bi bila bolja knjiga nego sve Mihizove knjige zajedno. Naše prijateljstvo je išlo dotle da je Mihiz u svom pozorišnom komadu "Komandant Sajler", svom glavnom junaku dao ime Dragiša Đurić. Inače, komad nije bio naročito uspešan.

LAZIĆ: Zbog imena glavnog junaka?
ĐURIĆ: Moguće...

LAZIĆ: Pored kafanskih druženja i letovanja u Rovinju, koliko je meni poznato, zajedno ste se i kockali.
ĐURIĆ: Zajedno smo igrali preferans, a bar Ti znaš da preferans nije kocka. Najčešće smo igrali sa Gucom Trailovićem... Išli smo i na utakmice zajedno. On je najavio za OFK Beograd a ja za Crvenu zvezdu. Uživao sam u Mihizovom društvu i mogu, mirne savesti, da kažem da sam od njega beskrajno mnogo naučio. Jednoga dana Voja Đurić mlađi, akademik banatski, Dobrica Ćosić, Mihiz i ja smo od pokojnog Laze Trifunovića, mog školskog druga, upravnika muzeja, dobili jevanđelje koje se čuva u Petrogradskom muzeju a koje je, verovatno, ruski patrijarh ukrao iz Hilandara. Barem se tako pričalo. I Voja je hteo da uporedi taj rukopis sa rukopisom u nekim manastirima po Srbiji... Kaleniću, pre svega. Onda smo mi, kada se zatvorio muzej, obišli manastire, i video sam kako Dobricu svuda dočekuju s puno pijeteta. Usput smo se naslušali Mihizovih priča.

LAZIĆ: Kada je to bilo?
ĐURIĆ: Sedamdesetih.

LAZIĆ: Kakav je bio Mihizov odnos prema ljudima na vlasti?
ĐURIĆ: Prema političarima je bio vrlo drčan. Napadao ih je, ali je to radio sa takvom merom i pameću, tako gospodski, da se niko na to nije mnogo ni ljutio. Mihiz je jedna tipična pojava za naše vreme i naše krajeve. On je čovek koji nije napisao ni pet posto od onoga što je znao i na šta je potrošio energiju pričajući. To je velika šteta za našu kulturu. Ja sam uživao u njegovim pričama, naročito u polemikama kada bi naišao na nekoga ko misli drugačije.

LAZIĆ: Da li bi mogao da se podsetiš neke od tih Mihizovih priča koje su Ti ostale u sećanju, a koje on nije zabeležio?
ĐURIĆ: Meni su pričali da je profesor srpskog u Karlovačkoj gimnaziji jednom mesečno posvećivao čas Mihizovom govorništvu. Profesor, na primer, kaže neku reč... To može biti bilo koja reč; stepenice, sala... bilo koja reč... i Mihiz bi do kraja časa pričao o tome. Uvek bi tu bilo genijalnih opservacija. Svi su ga obožavali. Imao je divnu ženu, Milicu, profesorku engleskog na Filozofskom fakultetu, koja je poginula u saobraćajnoj nesreći. Mihiz je bio čovek van serije. On je jedan od retkih koji je bio večita opozicija komunizmu, i koji je pred samu smrt, baš tebi u poslednjem intervjuu, javno rekao da se kaje za sve kuda je naveo srpski narod da ide... Obećao je da će posle toga zaćutati, i održao je obećanje.

LAZIĆ: Tvoje viđenje Mihiza kao nacionaliste.
ĐURIĆ: Mihiz je bio srpski nacionalista sa dovoljno ljubavi i tolerancije prema svima drugima. On je u svojim rubrikama, razgovorima i pričama imao razumevanja i za albanski nacionalizam i za hrvatski nacionalizam... Mihiz je bio, ako je to uopšte moguće, izuzetno civilizovan nacionalista koji nije izazivao mržnju kod drugih. Imao je, u stvari, beskrajno pametnu ljubav prema Srbiji. Mihiz je realno govorio i o Kosovskoj bici i o srpskoj istoriji, i o knezu Milošu i njegovim svinjarijama. Kod njega je taj nacionalizam bio umotan u tako divne okvire, da meni nije tada smetalo.

LAZIĆ: Ali je smetao zvaničnoj politici.
ĐURIĆ: Mihiz im je smetao. Kada je profesor Moskovljević napisao srpski rečnik, on je izazvao Hrvate da reaguju, da budu s pravom uvređeni... pa su onda Hrvati napisali ono o njihovom jeziku. Onda je Mihiz napisao "Predlog za razmišljanje".

nastaviće se


vesti po rubrikama

^feljton

15:34h

Razgovori sa Dragišom Giletom Đurićem (21)

15:57h

Milan Stojadinović ni rat ni pakt (67)



     


FastCounter by LinkExchange