Jednog davnog 9. marta bio sam vatreni student - buntovnik, koji je ponosno i s verom marširao ulicama velegrada čvrsto verujući da je deo jedne velike neizmerne energije, koja će iznedriti toliko dugo željenu potrebu za istinskom pravdom, poštenjem...

Od tog 9. marta prošlo je mnogo martova, desio se i oktobar, ali... I tako je bivši student 1995. postao svršeni pravnik, verujući da će doći vreme moralno, vreme pravedno i pošteno... Što se grbo rodi...

U međuvremenu se mnogo toga promenilo, ali samo po pitanju ličnih sudbina, bilo tada bilo sada istaknutih pojedinaca. Jedni su omirisali tako davno priželjkivanu vlast, drugi su završili tamo gde nisu ni pomišljali da će ikada biti... Principi rada i upravljanja zemljom su ostali identični. Čak da ironija bude veća, danas ovom jadnom i napaćenom narodu ništa nije jasno, jer neodmerenijih i neukusnijih izjava visokih državnih zvaničnika ne verujem da je bilo u skorijoj našoj istoriji..

Dvojica vodećih usmereni su samo na svoj lični sukob prenebregnuvši svoj stvarni položaj, ljudski renome i sve ono što je trebalo da ih krasi kao „nosioce dolazećih promena". Rekao bih da su obojica u teškom grehu. A taj greh je teška bolest. Neizlečiva. Greh svakim danom sve više i više nagriza... Kraj je neizbežno poznat. Priroda ga je predodredila. Doduše, grešnici uvek potegnu za nekakvim sporazumom, jer kratkovido u njemu vide lek protiv ove bolesti, ali sporazumom se grehovi jedino dogovore da jedan drugom priznaju „životne prostore". Ali, i to je kratkog veka. Majka priroda drugačije ne dozvoljava. Možda grešim? Voleo bih da je tako...

Ono što me je kao pravnika prevashodno iniciralo da stavim svoje misli na papir i „možda" (ako se neki urednik bude usudio) publikujem svoj stav jeste tako famozno najavljeni zakon protiv korupcije sa svim konsekvencama koje on eventualno povlači sa sobom, a koje nisu male.

Ubiše se naši političari obećavajući, doduše bojažljivo, da će taj zakon staviti tačku na kriminal. A ja se pitam: zbog čega je takav zakon potreban? Zar se po važećim zakonima i do sada smelo krasti, otimati, zloupotrebljavati? Zar se smeo za svoj ili tuđ interes kršiti zakon...? A kad su i sada važeći zakoni napred pobrojane kriminalne radnje sankcionisali, pa šta će nam onda taj novi zakon? Možda, da u svojoj pozitivnopravnoj reguli imamo još jedan propis koji se neće izvršavati? Ili je njegova gromoglasna najava samo predizborno mazanje očiju glasačkoj mašini, baš kao i onaj „grandiozni" car Dušan ispred Palate pravde...

Ne pomažu zakoni kad alat državni, koji treba da ih primenjuje, nije veran, ne ostvaruje težnje narodne i ne brani narodne interese... A narodu treba, pre svega, poštenje... a zatim slede red i pravda... A kad država narodu napred iznete vrednosti ne može dati, šta mu drugo može dati? Odakle da dođe kakvo-takvo blagostanje... Iz nepoštenja, nereda, nepravde...? Ili će ga, možda, famozni zakon na svojim zamahnutim krilima doneti... Pa, zar jedna Italija nije mogla da sačuva svoje borce protiv velikih kriminalnih grupa, a mora se priznati da je velika to država. Ekonomski veoma razvijena. Bogata. A veliko je pitanje da li je i ona sama želela da dobije bitku koju je protiv mafijaških struktura povela? Jedva čekam da vidim ko će biti naš specijalni tužilac, kako će raditi, kako će biti zaštićen...

Generalno smo kao narod skloni krajnostima, te smo tako iz ekstremno nacionalne sada prešli u ekstremno ekonomsku fazu bitisanja. A nikakve krajnosti nisu dobro nikom donele. Jedva čekam tužioca.

Drugi nam prave red, jer mi ne znamo. Izmučeni, psihički dotučeni prethodnim godinama, nismo više svoji duhovno, a odatle sva zla dolaze. Pa i ta ekonomija, koju toliko usmerava prokleta politika, nema svog izvornog glasnogovornika, koji će ovom narodu reći da „nema dobre ekonomije bez dobre politike, a ove nema bez zdravog duha i dobrog (koliko-toliko) morala..." Poruka za kraj bi glasila: oktobarski pobednici, uzmite se u pamet. Narodu treba pravda, možda i više nego hleb. Pravda hrani dušu čovečiju i čini da se i nestašica i glad lakše podnesu, nego što se bilo kakvo obilje zbog nepravde može podneti... Ali, možda vam i nema povratka - jer, što reče jedan naš veliki pravnik pre više od jednog veka „Što se grbo rodi, vreme ne ispravi"...

ALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ, ADVOKAT, BEOGRAD

Poštovana gospođo Udovički, prvo da Vam čestitam na hrabrosti koju ste pokazali kada ste prihvatili tako odgovornu dužnost. Neću se osvrtati na ostale delove koji pripadaju Vašem resoru, već isključivo na RTB iz Bora, pošto u njemu radim skoro tri decenije.

Od kako RTB postoji, nikada nije bio u težoj situaciji. U vreme Miloševića, Šainovića i Prstića (pomoćnika ministra energetike i rudarstva), tadašnji direktori RTB-a uspeli su da preduzeće obezvrede, opljačkaju, zaduže i pripreme za otkup, sebi i drugima, iz domaće i međunarodne mafije. Odigrali su ključnu ulogu i u forsiranju svojih kadrova u DOS-ovom Ministarstvu energetike i rudarstva (pogotovo po pitanju RTB-a) i u postavljanju svojih kadrova u samom RTB-u i u Upravnom odboru.

Pažljivo odabrani pomoćnici ministra, savetnici i eksperti po pitanju RTB-a, skoro svi odreda bez dana prakse u privredi (?!), ušli su u tu igru, i nastavili proces rasprodaje ovako obezvređenog RTB-a. Nažalost, dobili su svu pomoć od opštinskog rukovodstva i od 90 odsto borskog DOS-a. Zahvaljujući njima i njihovim ljudima u borskom MUP-u, sudu i službi finansijske kontrole, iako je u protekloj deceniji RTB negde „zaturio" skoro 1,5 milijardi dolara, istraga je spora i mlaka, a još neko nije osuđen?!

Ljudi odlaze

Svi zajedno, u proteklih 18 meseci nisu povukli nijedan ispravan potez. Povremeno bi Ministarstvo izdejstvovalo pare za isplatu zaostalih mizernih plata (oko 6.000 dinara), da bi obezbedili „mir u kući" do rasprodaje RTB-a. Umesto da kupimo koncentrat iz uvoza, povećavamo proizvodnju na maksimum u topionici i pogonima prerade i ostvarimo ostatak dohotka od preko dva miliona dolara na mesečnom nivou, mi i dalje radimo sa oko 20 odsto kapaciteta i ostvarujemo gubitke koje Vlada pokriva?!

Preko 3.800 „dobrovoljaca" su pre dva meseca napustili RTB. Oni su prodali svoje zdravlje i desetine hiljada uplaćenih dolara za penzione i socijalne fondove za milostinju od svega 99 dolara po godini radnog staža, da za 5-15 godina prime novu starosnu penziju, koju na Zapadu samo šljam i alkoholičari primaju. Pošto su skoro svi narušenog zdravlja, a ostaju bez socijalnog osiguranja, mnogima će grobovi urasti u travu pre nego što steknu pravo na prvu penziju.

Čemu igranje vatrom

Preplašeni radnici, pravi i poluinvalidi sa po desetak bolesti ćute, da se ne bi našli na spisku onih koji gube posao. Narod ćuti, pa borska vlast i nedužni u Vladi misle da je sve u redu. Međutim, oni koji ćute - najopasniji su. Prošle nedelje, na ponovljenim lokalnim izborima u mesnoj zajednici u širem centru Bora, predstavnik DOS-a (predsednik OO PDS-a) dobio je svega 24 glasa od 1.116 upisanih birača, a pobedio je kandidat SPS-a, što je verovatno najgori rezultat koji je postigao jedan predstavnik lokalne i republičke vlasti u celoj posleratnoj istoriji Srbije. To je već dovoljna opomena i Vama i majdanpećkoj opštini. Pošto je ovo međunacionalna sredina, u kojoj preovlađuju Vlasi, ne bi smeli dalje da se igramo vatrom.

S najiskrenijim poštovanjem,
BOŽA BOGDANOVIĆ, DIPLOMIRANI INŽENJER, BOR

Sudeći po opširnom pismu istoričara dr Nebojše Popovića, čovek bi mogao da zaključi kako je novinska hartija najjeftinija roba u Srbiji, ali, znajući da to nije tako, biću vrlo kratak.

Podmetanje „levih ideja" nekome ko je skoro dvadeset brozovskih godina proveo u emigraciji, sasvim je na liniji inžinjeringa Biroa za komunikacije prema kome svako ko nije žut - mora biti crven. Cela ova kampanja pisanja pisama po istom obrascu, u kojoj je gospodin Nebojša Popović samo jedan od eksponenata, mogla bi se svesti pod sintagmu - „Kad istina zaboli". Sve drugo izneseno u tekstu dr Popovića potpuno je deplasirano i ne zaslužuje komentar. Uostalom, evo mogućeg kviza za čitaoce „Glasa". Ko je u vreme protestnih šetnji 96/97 odlazio na kanabe kod Miloševića - Koštunica ili Đinđić?

Što se tiče opšte kampanje pisanja pisama, zapaženo je u poslednje vreme da se neka pisma, koja nisu žute boje, pojave u večernjim izdanjima beogradskih listova, ali „ispare" u jutarnjim, što je jedinstven primer slobode štampe u svetu. Čija to produžena ruka uređuje čak i pisma čitalaca? Nije valjda reč o pritiscima?

Izvinjavam se redakciji što sam ponovo bio prinuđen da reagujem, ali ovde je zaista tačka, makar što se tiče ovog slučaja. Ujedno, preporučujem svim redakcijama da se dobro snabdeju papirom, jer bojim se da će biti potreban u ogromnim količinama u narednom periodu za pisma slične sadržine.

VJEKOSLAV RADOVIĆ, BEOGRAD