LJUBOVIJA - Od svoje dvadesete godine Mitar Tomić (70) iz Rujevca kod Ljubovije svuda ide pešice. Osim kada krene na "veliki put", u Novi Sad ili Beograd. Rujevac je brdsko-planinsko selo, ali ima autobusku vezu sa Ljubovijom.

- Sa dvadeset godina dobio sam reumu, pa su mi lekari preporučili pešačenje kao lek. Od tada se lečim pešačeći, ali ja volim da idem peške! - kaže Mitar.

Rođen je uoči Mitrovdana 1932. godine, pa su mu zato dali ime Mitar. Najmanje jednom sedmično (petkom, kada je pazarni dan) a nekada i dva puta dolazi iz Rujevca, preko Uzovnice u Ljuboviju. Samo u jednom pravcu prepešači oko 15 kilometara. Ali nije to ništa. Ide on pešice i u mesta udaljena pedesetak kilometara, najčešće u Loznicu (preko Stolica), Mali Zvornik (najbliže je, kaže, preko Vlaških njiva), Krupanj...

"Kada sam radio u Novom Sadu često sam pešačio preko Fruške gore do Rume. Ja sam "bogomoljac" i peške sam stigao do mnogo manastira: Radovašnice, Petkovice i Čokešine na Ceru, Očaga u Mačvi, a kada sam radio u Beogradu pešačio sam do Rakovice i Rajinovca pod Kosmajem..."

Sa sobom uvek nosi štap i torbu, a u njoj obavezno hleb, luk, slanina i šta se još nađe. "Kada se pešači mora dobro da se jede. Život na usta ulazi. Odmaram se na svakih desetak kilometara, pojedem nešto. Nije mi teško. Pešačenje me leči, održava", završava Tomić svoju priču.

Koliko je do sada prepešačio ni on ne zna. Nije, kaže, vodio evidenciju. Za ovih pedeset godina verovatno desetine hiljada kilometara.

M. IVANOVIĆ