NATO je stvoren da bi se Zapadna Evropa suprotstavila eventualnoj agresiji komunističkog Varšavskog pakta, na čelu sa Sovjetskim Savezom. Varšavski pakt i Sovjetski Savez su se već odavno raspali, a NATO još uvek postoji, premda više nema od koga da se brani. NATO-ov prvobitni ustav nije promenjen iako mu se uloga promenila iz defanzivne u ofanzivnu. Najzad, prijemom mnogih bivših komunističkih zemalja, članica Varšavskog pakta, u svoje redove i Rusije kao "mlađeg" partnera, NATO je očigledno postao jedan apsurd.

DOS je osnovan da bi se sa vlasti oterao Slobodan Milošević i njegova "komunističko-mafijaška" klika koja je obmanjivala srpski narod "kvazinacionalizmom". To je, najzad, i učinjeno i na vlast su došli "reformisti", koji su srpskom narodu obećali da će uvesti pravu demokratiju u Srbiju. Na naš najveći užas, ubrzo se pokazalo da veliku većinu tih "demokratski orijentisanih" reformista sačinjavaju reciklizovani ljudi bivšeg režima.

Tim ljudima je demokratija bila njihov najljući neprijatelj. Zato, poveriti uvođenje demokratije u Srbiju takvim ljudima, isto je što i poveriti lisicama da čuvaju kokoške i piliće. Kao što je došlo vreme da NATO nestane sa svetske pozornice, tako je došlo vreme da i DOS nestane s domaće pozornice. Zašto? Zato što je danas DOS kočnica uvođenja demokratije u Srbiju. Srpski narod je glasao za članove DOS-a da bi oborio Slobodana Miloševića s vlasti, a ne da DOS vlada Srbijom posle Miloševićevog pada.

U budućnosti srpski narod treba da vode poslanici, predsednik i premijer, koji su izabrani kao nosioci lista svojih partija na direktnim i slobodnim izborima, a ne ljudi koji su postavljeni ukazom DOS-a. Veliki broj najznačajnijih političkih funkcija u današnjoj Srbiji zauzimaju članovi beznačajnih partija, koje teško da bi uspele da privuku više od 1-3 odsto glasača na slobodnim izborima, što je nedovoljno da imaju svog predstavnika u Skupštini.

Međutim, pod okriljem DOS-a, članovi tih beznačajnih partija danas kroje kapu celokupnom srpskom narodu. Tako, na primer, jedna od dve najznačajnije partije u Srbiji, Demokratska stranka, izbacuje iz političkog života Srbije svog suparnika. Demokratsku stranku Srbije, drugu najznačajniju političku stranku u Srbiji, uz glasove mnoštva beznačajnih partija koje su sve članice DOS-a, a koje u jednoj istinski demokratskoj Srbiji ne bi imale nikakav politički značaj. U ovom pogledu, DOS-ova vlast se ni u čemu ne razlikuje od prošlih nedemokratskih i nenarodnih režima.

Svaki Srbin koji želi dobro svojoj zemlji i sebi lično, mora da zna da su prevremeni slobodni izbori jedini izlaz iz ovih prljavih političkih i ne demokratskih manipulacija. Beznačajne partije, članice DOS-a i DS-a, ne žele prevremene izbore jer znaju da će beznačajne partije slobodnim izborima izgubiti svaki politički značaj, a Demokratska stranka dosovsku glasačku mašinu u svojoj borbi protiv Demokratske stranke Srbije.

Ima se utisak da će DOS, posle izbacivanja poslanika DSS-a iz Skupštine, obezbedivši na taj način apsolutnu većinu, odlagati što duže održavanje prevremenih slobodnih izbora, pod lažnim izgovorom da će prevremeni slobodni izbori dovesti Srbiju u političku i ekonomsku krizu. Pitamo se kako može uvođenje jedne prave demokratske vlasti u Srbiji da izazove političku i ekonomsku krizu?

DR MARKO MILJKOVIĆ, M. D., BOSTON, SAD

Šira javnost je upoznata s tim da, na prošlogodišnjem konkursu Fakulteta muzičke umetnosti za nastavnika na Odseku solo pevanja, nisam izabrana ja, već druga koleginica sa znatno skromnijom karijerom i biografijom, pa čak i nižih formalnih kvalifikacija, jer je to odgovaralo potrebama primadona, Radmile Bakočević i Biserke Cvejić, čija je internacionalna reputacija, tako i time ostala nedirnuta.

Ako sam to i razumela, jer su one uvek i u svakoj prilici samo na sebe mislile, začudio me je dekan Petruševski, koji mi je u prethodnim razgovorima, oko mog angažovanja na Fakultetu, tražio da mu donesem fotokopije svih mojih internacionalnih ugovora, kako bi se, kako je kazao, on sam lično uverio u ispravnost svog zalaganja za taj moj angažman... iako sam mu donela čitavu jednu knjižurinu tih kopija, on prilikom izbora nije reagovao, sem što je, valjda, po tim ugovorima, sabirao moju zaradu! Iznenadio me je i prodekan Kambasković, koji je pisao operu "Hasanaginicu" za mene, baš kao i drugi prodekan Vujić, koji je godinama bio moj pratilac na klaviru.

Za mene nije glasao ni drugi moj dugogodišnji saradnik, profesor Rackov. Ako me je to iznenadilo, a u po nečem i naučilo, prijatno sam polaskana time što, od svih nastavnika na Fakultetu, jedino profesor Irina Arsikin nije glasala protiv mene, iako sam sa njom, još kao student, imala nekih nesuglasica. Lepo i hvala joj.

Kad sam videla kako stoje stvari, da su prenebregnute i moje kvalifikacije (dva odseka i magistratura), baš kao i moja umetnička biografija, sa karijerom od Tokija do Rija de Žaneira... od Njujorka, Salcburga, milanske Skale, Barselone do Malage... i u svim operama prethodne Jugoslavije, sa celokupnim repertoarom moga faha, a to je oko 50 uloga, uz toliki koncertni repertoar... samo da bi se zadovoljila potreba rečenih primadona, koje su zaboravile da su na Fakultet došle rad svoje karijere, kao što se i ranije, tako i sa tom reputacijom, dolazilo... ja sam se obratila sudu.

Jer, da se razumemo, ovde nije reč samo o izboru ili ne izboru, ovde je učinjen direktan atak na mene kao umetničku ličnost. Fakultet koji zvanično slovi kao najmerodavnija stručna ustanova, javno je osporio mene kao umetnika, iako je mogao mojom karijerom, koja je potekla iz njegovih klupa, s pravom da se ponosi.

Na moju veliku radost, sud je stao na moju stranu i osporio taj i takav njihov "izbor". Šta više, a što me posebno raduje, svoju presudu je obrazložio na osam kucanih stranica, potanko se upuštajući u sve detalje oko izbora, koje je sam Fakultet trebalo da učini, i po obavezi i po pravdi.

I tako, sem što imaju da plate prilične sudske troškove, doživeli su i javni moralni blamaž. Oni kojima je zakonski priznato pravo da obrazuju i vaspitavaju mlade generacije, pali su na najgorem ispitu, ispitu objektivnosti, pokazujući time da se ne rukovode pravičnim kriterijumima, već momentalnim i ličnim interesima.

Iako se radujem ovakvim obrtom stvari, ipak sam tužna što sve ovo pogubno i nedolično, moram javno da konstatujem, utoliko pre što sam iskreno želela da svoje znanje i stečeno iskustvo posvetim mladim generacijama. Ne kažem time da je, posle ovog i ovakvog iskustva, moja zainteresovanost u tom pogledu umanjena, ali ne želim više da se izlažem rečenim "preprekama" te, s toga, na Fakultet mogu doći samo po pozivu. Drugim rečima, ja sam se obratila sudu u želji da odbranim svoj integritet i svoju umetničku čast, a ne da bih opet sebe izložila iskušenjima onih, koji su i ovim pokazali da ne žele, u svojoj sredini, da imaju jednu istaknutu umetničku ličnost.

Zahvalna sam sudu i srećna što je ovim pokazao da još ima pravde u ovoj zemlji. Koristim priliku da pozovem publiku na moju "Karmen", koju nisam odavno pevala na našoj sceni.

JADRANKA JOVANOVIĆ, BEOGRAD

U Vašem listu od 2. juna 2002. godine pročitao sam razmišljanja g. Nikole Mišljenovića o stanju u našoj diplomatiji i njegovo viđenje kadrovskih rešenja.

Nisam imao nameru da odgovaram na pisanija Miloševićevog zeta, koji je, očigledno, jedino po toj kvalifikaciji poznat, da nije u tekstu pomenuo moje ime vezano za finansije DA i da su moje kvalifikacije "nepoznate za obavljanje odgovorne, ambasadorske funkcije"!

Moje kvalifikacije su svakako bile razmatrane od strane nadležnih organa, a g. Mišljenoviću su veoma dobro poznate, iako smo se u životu samo jednom, na kratko, sreli, ali on, očigledno, ima sukob sa samim sobom u preteranoj želji da se na svaki način domogne mesta ambasadora, makar i po cenu što će napisati gomilu neistina, poput one da ja finansiram DA!

Ne smeta meni iznošenje ličnog stava o određenom problemu, makar se sa njim i ne složio, ali toliko pakosti, zluradosti i zavisti koje iza svake reči provejavaju, predstavljaju najpre izraz sopstvene nemoći gospodina zeta, a zatim pokušaj da na sebe skrene pažnju kao tobožnji "stručnjak za diplomatska rešenja".

Poznato je da postoji jedna vrsta ljudi spremnih da od muke pojedu jedan deo sopstvenog tela. Stiče se neodoljiv utisak da u tu kategoriju spada i g. Mišljenović.

RADOSLAV NEDIĆ ADVOKAT, BEOGRAD