"Pas laje, karavan prolazi". Izreka nije baš tako fina, ali je adekvatna kada se radi o sve većem reagovanju penzionera na nametnuti novi način usklađivanja penzija. Stari način nije odgovarao državi, a novi ne odgovara penzionerima. Prema starom načinu, penzije su imale za parametar prosečne zarade, ali je po oceni nekih stručnjaka odbačen jer je suviše "forsirao" penzije.

Umesto njega, izmišljen je novi način tromesečnog usklađivanja na bazi troškova života i prosečnih zarada (pola-pola). Po novom načinu usklađivanja, penzije su umrtvljene i, već skoro šest meseci, miruju na istom nivou. Ovaj sistem se upravo primenjuje od vremena kada su troškovi života usporeni, a rast zarade i dalje raste, što ima za posledicu sve veće zaostajanje penzija za prosečnim zaradama, što je izgleda i bio glavni cilj predlagača.

Šestomesečno mirovanje penzija u ovoj godini, posle neustavnog zamrzavanja penzija u 94. i 95. godini najduži period zadržavanja penzija na istom nivou za poslednjih trideset godina. Dok penzije miruju, troškovi lekova, komunalija, telefona, struje i mnogih životnih namirnica sve više rastu. Ali, kad se sve to u globalu uproseči, sabere i podeli, po famoznoj formuli "pet odsto", penzije se ne menjaju. Međutim, statistika kaže jedno, ali život kaže drugo.

Istina je da penzioneri u ovoj godini imaju pogoršan životni standard u odnosu na prošlu godinu. Ako bi se iz tzv. potrošačke korpe izbacili neki troškovi koji odavno za penzionere predstavljaju luksuz, a umesto njih se ubacili troškovi lekova i lečenja, troškovi komunalija i dr. poskupljenja bi bila mnogo veća nego što to prikazuje "poslušna" statistika. Stopa mortaliteta kod penzionera ubrzano raste iznad normale, što nije posledica samo bioloških faktora nego i otežanih uslova života.

Skoro jedna trećina penzionera prima penziju ispod dva dolara dnevno, a to je po međunarodnim merilima ispod granice siromaštva. Svaka druga statistika je obična oblanda za skrivanje istine.

Sadašnji sistem usklađivanja penzija od nedavno napadaju i neki sindikalni funkcioneri koji su dugo vremena zagovarali da usklađivanje penzija treba vršiti sa indeksom troškova života, kako bi se održala kupovna snaga penzija. Najzad su i oni shvatili, da po novom sistemu penzije idu nizbrdo i da je povratak na pređašnji sistem nužan ako želimo da usporimo ubrzani nestanak penzionera.

Penzioneri ne traže nikakvu privilegiju ni bolji tretman od zaposlenih, već žele da dele sudbinu zaposlenih radnika i zato traže povratak na usklađivanje penzija i to mesečno, sa prosečnim zaradama, pa makar i sa nešto nižim procentom nego što on iznosi za zaposlene. Sve je bolje nego ostati na sadašnjem stanju. Nadam se da će i naša ministarka pročitati ove redove i da će izdejstvovati neko poboljšanje životnog standarda penzionera.

ŽIKA PANTIĆ, BEOGRAD

Privatnik sam od 1982, imao sam samo 17 godina kada sam otvorio radnju, i za to vreme sam video i doživeo svašta, ali ovo što sam doživeo danas, 23. maja 2002, prevazilazi sve. RUJP Valjevo blokirala je račune poreskih obveznika koji duguju novac za poreze i doprinose. To nije novina, radilo se i pre to, ali ovoga puta su prvo blokirani računi (oko 30. 04. 2002.), pa su, posle toga, poslali rešenja (oko 09. 05. 2002.).

Poslali su rešenja na koja stranka ima pravo prigovora u roku od 3 dana, a prigovor odlaže izvršenje rešenja. Kada sam otišao u Odeljenje za naplatu poreza, da protestujem zbog takvog načina rada i da tražim, bar, izvinjenje, tamo sam dobio samo pretnje. Načelnica izvesnog odeljenja, Mira Jovanović, mi je zapretila da će mi slati poreske izvršitelje na svakih 15 dana. Napominjem da sam bio uljudan, nisam se svađao, imam i tri svedoka (poreski izvršitelji).

Da li je to normalno? Jedan činovnik, državni službenik, preti onome od koga prima platu. I zašto preti? Zato što ne radi svoj posao dobro. Ja, odnosno svaki poreski obveznik, kada nešto pogreši biva za to kažnjen. Znači, snosi odgovornost. A, kada su ugrožena njegova prava, onda dobija pretnje. Očekujem da Ministarstvo finansija kazni ljude koji su pogrešili pri obavljanju svog posla, a Miru Jovanović smeni sa ovog mesta. Siguran sam da gospodin Đelić ne odobrava ovakvo ponašanje svojih službenika. Ovo pismo ću poslati i Ministarstvu finansija i očekujem odgovor od njih.

Naravno, očekujem i poreske izvršitelje, kao što mi je Mira Jovanović obećala. Da napomenem, apsolutno podržavam ministra Đelića u svemu što radi. Iako sam pogođen lično, siguran sam da će moj sin živeti u lepšoj i boljoj Srbiji, zahvaljujući ljudima kao što je ministar.

S poštovanjem,
DRAGAN MIHAJLOVIĆ, VALJEVO

Mada me partije ne interesuju (kao što nikada i nisu), kosa mi se podigla na glavi posle obaveštenja da će DOS uzeti mandate DSS-u, jer sam znala koji će haos to izazvati. Tužno je i žalosno što se i dalje vode malene političke borbe, sve u ime spasa srpskog naroda i ostalih farsičnih komentara, ali se, ipak, definitivno sećam jedne činjenice, koju mogu da potvrde moji brojni prijatelji: kada smo glasali, svi smo glasali za listu DOS-a. Ne za DS, DSS, tada nepostojeću DHS ili, sačuvaj Bože, SPS ili JUL.

Drugim rečima, glasali smo za Koaliciju. To što je ona u međuvremenu promenila mišljenje, pa više baš i nije neka koalicija - neka im služi na čast.

Ali, dozvoljavam sebi da, kao najobičniji, da ne kažem "ulični" građanin, smatram sledeće: ako sam ja lično dala svoj glas toj listi (koja je, između ostalih, sadržala barem desetak imena osoba koje smatram lošim ljudima i kojima nikada ne bih dala svoj glas da nisu bili pod "kapom" DOS-a) i ako isto važi i u slučaju, bezmalo 100%, mojih prijatelja i poznanika, postoji možda i neka mogućnost da smo u pravu ako smatramo da mandati pripadaju DOS-u kao koaliciji - a koje su stranke u njoj... to je izvan mog uticaja, a baš me i ne zanima odviše; osnovni razlog da iznesem ovo mišljenje je sledeći: hajde da pokušamo da budemo odgovorni, odnosno da, na primer, mene grize savest što sam glasala za DOS.

Bez komandne, genocidne i ostalih odgovornosti - jednostavno, kada smo egzaltirano glasali za tu listu, ponavljam, listu a ne pojedinačne partije, možda nismo dovoljno razmišljali. Verovatno treba odlučno reći: vreme će pokazati. Tu nema futura, vreme već pokazuje ono što treba.

MIRJANA M. TODOROVIĆ, BEOGRAD

Poštovani,
'Intelektualac i diplomatski profesionalac', kako samog sebe opisuje mr Nikola Mišljenović, diplomata u SMIP-u, Beograd, dozvolio je sebi da:
??
vređa čoveka za koga kaže da mu 'nije poznat', tako što javno, u tiražnom dnevnom listu, objašnjava kako je dr Ivan Vujačić u ambasadi na Kipru mogao da vidi i nauči 'kako se drži viljuška i nož u ruci, odnosno ponaša za stolom',

vređa 'članove DOS-a' (pretpostavka je da se misli na članove Predsedništva DOS-a) kojima, po njegovom mišljenju, 'uopšte nije poznato šta je to diplomatija, kakva je to diplomatska funkcija ambasador i kakvi su specifični zadaci i očekivanja od ambasadorskog mesta u Vašingtonu',

vređa predsednika vlade Srbije, predsednika Jugoslavije i DSS svojom pretpostavkom da 'kada su u pitanju - kadrovska rešenja u jugoslovenskoj diplomatiji, u odsustvu predsednika Koštunice i DSS-a, »glavnu reč« vodi srpski premijer Đinđić',

vređa sve nas koji smo mislili da su prljavštine koje nudi svojim pisanjem stvar prošlosti koja je trebalo da bude završena sa 5. oktobrom 2000.

Ne znam kako je bilo u kući mr Mišljenovića, ali u mojoj, i u svim kućama koje znam, držanje viljuške i noža i ponašanje za stolom uči se u ranim godinama, od mame i tate, ne u ambasadi.

Diplomatskim profesionalcem se, pretpostavljam, ne postaje za godinu-dve, pa je i mr Mišljenović, verovatno duže od tog vremena profesionalac u SMIP-u. Ne sećam se da je mr Mišljenović (ili bilo ko drugi iz SMIP-a) velikanima jugoslovenske diplomatije poput D. Ž. Markovića ili S. Unkovića, ili nekom drugom »familijinom« diplomati, javno dodelio negativnu kritiku za bilo koji od njihovih profesionalnih bisera. Ili je i o njima loše mislio, samo nije bilo probitačno isticati se na takav način, što je takođe 'profesionalan' postupak. Mudri gospodin Duško Radović je svojevremeno, dok je to bilo opasno, rekao da su »za sve naše probleme krivi moralno-politički podobni, pošto nepodobni nisu ni imali šansu da bilo šta pokvare«.

Vrlo nediplomatski pismeni sastav 'diplomatskog profesinalca' Mr Mišljenovića, bez želje za upuštanjem u njegov pedigre i partijsko-navijačku pripadnost, osim gađenja izaziva i znatiželju. Čini se da bi bilo zgodno da je naveo bar neki svoj postupak, ili događaj iz svoje karijere kojim se istakao kao diplomatski profesionalac, i koji bi mu dao za pravo da se tako predstavlja. Neukus samopreporučivanja 'diplomatskog profesionalca' koji kaže da, kada nema odgovarajuće ličnosti za važno ambasadorsko mesto, 'rešenje treba tražiti među iskusnim diplomatskim profesionalcima', prevazilazi druge gadosti iz njegovog dopisa. Vrlo, vrlo ljigavo, i žalosno.

BRANE POPOVIĆ, BEOGRAD