Vi ste jedan od prvih naših pisaca koji je 1912. i 1913. godine posetio skandinavske zemlje, posebno Norvešku - kažem Isidori i pitam: - Zašto ste se uputili na taj tada veoma dalek put? Da li ste imali u planu da napišete svoj putopis iz tih krajeva?

- Pre nego što odgovorim na ovo pitanje napomenuću da se moramo zamisliti nad Eliotovim razmišljanjem koje, otprilike, glasi: "Dok po selima nema kulture, nema je ni u gradovima". To je sve tačno i za naše skromne prilike. Onda, za kulturu, potrebno je učiti strane jezike jer to otvara stotine vrata u svet i društvo. Upoznati strani jezik temeljno, do stepena kada on postaje domaternji, to je direktno čitanje, to je rečnik u džepu stalno. Čitanje - to je kultura, a škola njen začetak! Putovanje - eto vam kulture. Eto, zbog te kulture otputovala sam u vreme jednog užasnog rata u Srbiji daleko na sever, u zemlju fantazija i bajki - Norvešku. A ona beše, poput naše zemlje, mala i siromašna, ali čudesno lepa i sa mnogo više kulture. Puno sam u toj zemlji, gde ima samo magle i mnogo sunca, naučila. Ali, i u toj čarobnoj zemlji snega i leda doživela sam svoju tragediju 1913. godine. Taman sam zasnovala dom, a ubrzo mi od srca, naprasno, umire suprug dr Emil Stremnicki...

Ništa više gospođa Isidora nije htela da kaže o svom suprugu, lekaru - emigrantu iz Varšave, kojeg je upoznala u Nici, a venčala se u Kristijaniji, u Norveškoj, da bi njegovo prezime jedno vreme dodavala svome pri štampanju rukopisa. U pismu prijatelju i izdavaču Cvijanoviću, od 11. decembra 1913. godine, Isidora piše: "Nedavno sam vam javila kartom da mi se muž razboleo, i da ja što pre idem odavde. Još nismo otišli. Emilu je bilo dosta rđavo (on je preležao, ranije, zapaljivi (...) i ima od toga vremena srčanu manu), a zatim, kad se oporavio, bilo mi je žao da ostavimo ovu divnu zemlju.

Ja ću prosto umreti od jedne nostalgije više... Međutim, važi da mi se ovamo ne piše, jer svaki dan smo u skoku da krenemo..."

U novogodišnjem broju Politike od 1914. godine bila je objavljena samo kratka vest o smrti supruga Isidore Sekulić: "G-đu Isidoru Sekulić-Stremnicki zadesio je težak udar. Njen muž dr Emil Stremnicki, lekar iz Varšave, umro je naprasno na putu između Kristijanije i Berlina. Telo pokojnikovo preneto je u Varšavu i sahranjeno u porodičnoj grobnici, a g-đa Isidora došla je juče u Beograd".

Po povratku iz Norveške, za vreme Prvog svetskog rata, tokom okupacije Isidora Sekulić živela je u Sokobanji, Aleksincu i Beogradu, gde je jedno vreme radila kao dobrovoljna bolničarka i stanovala u Vojnoj bolnici. Godine 1915. Isidora se nalazila na spisku nastavnika gimnazije u Skoplju, gde nije održala nijedno predavanje. A posle rata nastavnik je Druge ženske gimnazije u Beogradu do penzionisanja.

Na pitanje o većoj noveli Đakon Bogorodične crkve i zbirci pripovedaka Iz prošlosti gospođa Isidora nije bila raspoložena da govori. Obe, te njene knjige, kao što je poznato, ocenjene su od kritike kao najslabije, pa, verovatno zato, skoro pune dve decenije, u toj oblasti, sve do izvrsne Kronike palanačkog groblja 81940), Isidora Sekulić nije ništa od proze objavila u posebnom izdanju.

Gospođa Isidora u periodu između dva rata bila je više puta slata u inostranstvo kao predstavnik naših ženskih organizacija, ali ona nije bila voljna da priča ni o ovim, većinom, kako ističe, kratkotrajnim putovanjima.

Iz osnovnih biografskih podataka saznali smo da je Isidora Sekulić bila 1926. godine na radu pri našem poslanstvu u Londonu, pa sam joj postavio pitanje u vezi sa tim boravkom.

Piše: Mirjana Kuzmanović
Sutra: Englezi su čudan narod