Borislav Mikelić, bivši direktor Mesne industrije „Gavrilović" iz Petrinje, pre deset dana uputio je otvoreno pismo Ivici Račanu, predsedniku Vlade Republike Hrvatske povodom revizije postupka privatizacije ovog društvenog preduzeća. Mikelić je uputio isto pismo i zagrebačkom „Nacionalu", ali se u „hrvatskom tisku" još nije pojavilo.

- Polazeći od predizbornih obećanja koalicione šestorke koja je pobedila na parlamentarnim izborima početkom 2000. godine u Hrvatskoj, da ćete nakon dolaska na vlast među prioritetne zadatke staviti reviziju prethodne privatizacije društvenih preduzeća u privatno vlasništvo, vjerovao sam da će se to desiti, pogotovo što si na čelu Vlade Hrvatske ti kao kandidat SD-a. Očekivao sam da će se to desiti u prvom redu sa Mesnom industrijom „Gavrilović" iz Petrinje, znajući na kakav je način Georg (Đura) Gavrilović 1991. godine postao vlasnik najveće i najmodernije fabrike u prethodnoj Jugoslaviji, a u koju nije ugradio niti jednu ciglu - stoji na početku Mikelićevog pisma upućenog Račanu. Iz dopisa se vidi da su svi delovi ovog preduzeća, posle protivzakonite prodaje Đuri Gavriloviću, registrovani u Zagrebu iako se fizički nalaze u Petrinji.

Kvadrat fabrike za jedan evro - U vreme dok se vodio građanski rat i borbe između Srba i Hrvata, uz pomoć porodičnih veza i hrvatskog Vrhovništva koje je preko poslovnih banaka iz Zagreba blokiralo MI „Gavrilović", Đuro Gavrilović je fabriku otkupio za 1.652.500 evra. To je bila najveća i najmodernija fabrika na prostoru prethodne Jugoslavije koja je fazno građena 30 godina i čiji je kapacitet na godišnjem nivou iznosio 75.000 tona mesa i gotovih proizvoda. Podignuta je i nova klanica sa CO 2 omamljivanjem, kapaciteta od 300 svinja na sat i sa najsavremenijom opremom. Dakle, takva fabrika sa 120.000 kvadratnih metara u procesu privatizacije prodata je za 500.000 evra Đuri Gavriloviću, od čega se na nekretnine odnosi samo 100.000 evra, što je još jedna potvrda o nemoralnosti ovog postupka. Skupu opremu niko nije ni obračunao ni procjenio - objašnjava Mikelić.

U bescenje"Od brazde do trpeze" Kombinat „Gavrilović" iz Petrinje bio je zamišljen kao veliki proizvođač i prerađivač hrane u Jugoslaviji. Pored klanice i prerade mesa, u okviru „Gavrilovića" preduzeće „Poljoprivreda" procenjeno je i prodato za svega 200.000 evra. U taj iznos je ušla i „Tvornica stočne hrane" kapaciteta 60.000 tona prerađene stočne hrane. Tu su i dva silosa kapaciteta 30.000 tona žitarica i sušara kapaciteta 800 tona osušenog zrna dnevno. U okviru Poljoprivrede „Gavrilović" postoje i četiri reprocentra za proizvodnju prasića kapaciteta 10.000 komada, kao i četiri farme tovne junadi.

Istorijat „Gavrilovića" Đuro Gavrilović stariji, otac Georga, Austrijanca, bio je vlasnik starog pogona „Gavrilović" u Petrinji, kapaciteta 5.000 tona mesa i mesnih proizvoda godišnje. Po završetku Drugog svetskog rata, tadašnji vlasnik bio je osuđen na doživotnu robiju, jer je za vreme NDH-azije vodio fabriku kao ustaša, radeći specijalni program za ustaše i naciste. Posle presude i upućivanja u zatvor u Staru Gradišku, Đuro je kao zatvorenik radio u poljoprivrednoj proizvodnji, što je iskoristio 1957. godine i sa sinom Đurom pobegao u Austriju i dobio državljanstvo. Pošto je tri godine kasnije počela izgradnja nove Mesne industrije „Gavrilović", gospodin Gavrilović je tužio fabriku za zloupotrebu imena Haškom sudu pravde 1963. godine. Predstavnici SFRJ i Mesne industrije su se sa Gavrilovićem sastali u Beču i dogovorili se da mu isplate sumu od tadašnjih 100.000 maraka. Đuri Gavriloviću starijem, pored novčane nadoknade, ustupljena je i zgrada na Kaptolu u Zagrebu i oprošteno bekstvo u Austriju kao i zatvorska kazna. Tako su rešeni sporovi između SFRJ i starog Gavrilovića.

Za vreme građanskog rata u Hrvatskoj bili su na srpskoj strani i tek posle „Oluje" Hrvati su ih kao i ostalu srpsku imovinu u „lijepoj njihovoj", kao nekad komunisti, zakonom sile stavili pod svoju kontrolu.
Da Mikelić nije jedini koji se protivi takvoj privatizaciji ili pretvorbi društvenog u privatni kapital, dovoljno govori podatak da je u Petrinji pre nekoliko godina formiran Odbor za odbranu „Gavrilovića", u čijem su sastavu bivši radnici i stručnjaci ovog privrednog giganta. Odbor je prošle godine pokrenuo postupak pred sudom radi poništenja ovako urađene privatizacije i reviziju pretvorbe koja je urađena na štetu radnika i države. Čak je i država Hrvatska prošle godine učinila nešto slično, ali se pokajala i povukla tužbu jer je novi vlasnik čovek sa jakim vezama i zaslugama iz „domovinskog rata".

Prema rečima Borislava Mikelića, nekadašnjeg direktora, motiv za obraćanje hrvatskom premijeru Račanu je pre svega imovina 2.500 radnika MI „Gavrilović" koji kao izbeglice žive u Srbiji, koji su opljačkani ovakvom prodajom preduzeća, koje je izgrađeno radom i novcem baš tih radnika, a koje niko nije pitao niti su učestvovali u procesu „pretvorbe".
- Ne delim radnike „Gavrilovića" na Srbe, Hrvate i Muslimane, jer svi skupa oni su ovakvom privatizacijom preduzeća opljačkani od strane bivšeg Vrhovništva Hrvatske - objašnjava Mikelić. Prema njegovim rečima, novo rukovodstvo to podržava čim do sada nije urađena revizija ovog postupka.

Prema njegovim rečima, Georg - Đuro Gavrilović, državljanin Austrije, a sin Đura Gavrilovića, vlasnika stare oduzete fabrike je 1991. godine, u vreme žestokih ratnih sukoba na Baniji, uz presudnu ulogu hrvatskog Vrhovništva sa projektovanim i podmetnutim stečajnim postupkom kupio pet preduzeća „Gavrilovića" za 1.652.500 evra.
- Dovoljno je da istaknem podatak da je na osnovu stručne procjene međunarodnih stručnjaka Mesna industrija „Gavrilović" krajem 1990. godine procijenjena na 1.250.000.000 evra. Ovo dovoljno govori o kakvoj se pljački društvene imovine ovdje radi - potkrepljuje Mikelić navode iz otvorenog pisma Račanu.

On takođe opominje Račana da je poznato da do revizije postupka i utvrđivanja činjeničnog stanja u vezi sa stečajnim postupkom i kupovinom „Gavrilovića" od strane Georga Gavrilovića nije došlo zato što ga sada štiti Slavko Linić, potpredsednik Vlade Hrvatske. Pre toga su ga štitili dr Slavo Boras i Žarko Domljan, kao i još neki čelnici iz Vrhovništva.

- Pre dolaska Linića i „uglednih" hrvatskih privrednika u posjetu Jugoslaviji, poslao sam pismo gospodinu Miroljubu Labusu, potpredsedniku Savezne vlade, u kome sam mu skrenuo pažnju da je član delegacije bio i Đuro Gavrilović, sadašnji nelegalni vlasnik kompletnog sistema „Gavrilović" iz Petrinje. Smatrao sam svojom dužnošću da o tome obavijestim gospodina Labusa, kao i to da srpskim preduzećima i bankama „Geneksu", „Progresu" i „Jugobanci" iz Beograda, duguje, sa kamatom, više od 17.000.000 evra - objašnjava Mikelić. On takođe navodi da je Đuro Gavrilović, umesto da plati svoja dugovanja ovim preduzećima, podneo tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu protiv njih, gde traži povraćaj prodavnica i poslovnog prostora ovog preduzeća.
Prema Mikelićevim rečima, MI „Gavrilović", na čijem je čelu bio duže od decenije, nije poslovala samo sa preduzećima i poslovnim bankama iz Hrvatske. Naprotiv, najveće tržište upravo je bila Srbija.

- Tako je krajem 1990. godine obaveza „Gavrilovića" prema „Geneksu" u Beogradu nastala kroz avans ovog preduzeća i „Jugobanke" za sirovine i repromaterijal za izvoz konzervirane šunke na tržište SAD iznosila 7.500.000 evra a obaveze prema „Progresu" preko 1.000.000 evra, što ukupno iznosi 8.500.000 evra - objašnjava Mikelić.

Prema njegovim rečima, u izvezenoj konzerviranoj šunci sanitarna inspekcija SAD pronašla je nedozvoljene količine nekih supstanci. On sumnja da su već tada „jastrebovi" HDZ-a to uradili planski, kako bi preduzeće diskreditovali na stranom tržištu i tako uveli stečaj. Naime, tada je došlo do vraćanja 19 kontejnera izvezene šunke i skidanja „Gavrilovića" sa liste izvoznika u SAD. „Jugobanka" je, u nemogućnosti da naplati avans izvoza, tražila hipoteku na imovinu u Srbiji.

Mikelić takođe ističe da je „Gavrilović" početkom 1991. godine, da bi donekle ublažio svoju situaciju, za avans od 6.100.000 američkih dolara dao hipoteku na sav poslovni prostor. Prodajni i poslovni prostor od 1.000 kvadrata mogao je da pokrije samo mali deo dugovanja. Na osnovu toga, „Jugobanka" se uknjižila kao vlasnik „Gavrilovićevog" prostora u Srbiji.
Mikelić još navodi da preostala devizna dugovanja ovog hrvatskog preduzeća prema „Geneksu" preko njihove ekspoziture „Impeks" u NJujorku, kao i prema „Progresu" preko „Interprogresa" u Parizu, iznose više od 5.000.000 evra.
Prema njegovim rečima, pored velikih deviznih dugovanja, „Gavrilović" ima i velike dinarske obaveze prema dobavljačima sirovina i repromaterijala u Srbiji, posebno prema „Poštanskoj štedionici" Beograd.

- Dakle, obaveze Đure Gavrilovića prema srpskim preduzećima, sa obračunatom minimalnom kamatom za deset godina prelazi iznos od 17.000.000 evra. Celu fabriku je dobio za manje od 10 odsto dugovanja prema srpskim preduzećima. Zbog toga će se Đuro Gavrilović uskoro naći pred Međunarodnim sudom pravde u Stazburu - objašnjava Mikelić.
On smatra svojom moralnom obavezom, kao dugogodišnji generalni direktor „Gavrilovića" koji je pod njegovim vođstvom zaokružen 1990. godine kao sistem „Od brazde do trpeze",( sada je predsednik Komiteta za raseljena lica), da sa svim detaljima ove pljačke upozna hrvatsku i jugoslovensku javnost.

- Želim da osporim privatizaciju pet preduzeća fabrike „Gavrilović" koju je 1991. godine preko stečajnog upravnika dr Slave Borasa protivzakonito provelo hrvatsko Vrhovništvo. Pod mojim vođstvom je 1989. godine nikao jedan potpuno novi „Gavrilović", koji je postigao rekordnu proizvodnju od 50.000 tona mesa i prerađevina. U tom periodu smo bili najveći izvoznici konzervirane šunke iz Evrope na tržište SAD i dobitnici najvećih svetskih priznanja. Sve su to razlozi više za moje reagovanje - navodi se u Mikelićevom otvorenom pismu Račanu.

Prema njegovim rečima, novi savremeni „Gavrilović", koji su podigli zaposleni kreditima, nema nikakve veze sa malom i zastarelom fabrikom koja je posle Drugog svetskog rata bila oduzeta porodici Gavrilović.
Prema Mikelićevim rečima, odluku o prodaji MI „Gavrilović" u Petrinji Đuru ili Georgu Gavriloviću iz Graca, državljaninu Austrije, treba poništiti.

- Uskoro se navršava sedam godina od kada je nakon hrvatske vojne operacije „Oluja" na zapadne djelove Krajine Đuro Gavrilović ušao u potpuno očuvanu fabriku i tamo zatekao značajne količine sirovina, repromaterijala i gotovih proizvoda u vrednosti više od 5.000.000 evra - objašnjava Mikelić bogaćenje hrvatskih tajkuna na račun društvene svojine i radničke imovine.
Kako on navodi, Đuro Gavrilović je, zbog prijateljstva sa Alojzom Mokom i lobiranja za dobijanje nezavisnosti Hrvatske, dobio ovo veliko preduzeće uz „mizernu" novčanu nadoknadu.

Kristina Vlahović