Gostovanje Crnogorskog narodnog pozorišta sa predstavom "Malograđani" Maksima Gorkog, u režiji Paola Mađelija, bila je prilika da nakon 12 godina publika vidi Žarka Radića, nekadašnjeg prvaka beogradske scene, stalnog člana Pozorišta na Terazijama. Glumac koji je u eks - ju kinematografiji ostao upamćen i po tome što je odigrao i gotovo sve partizanske filmske uloge, i kome su ogromnu popularnost donela ostvarenja u televizijskim serijama ("Kapelski kresovi", "Otpisani", "Više od igre"...), u "Malograđanima" se predstavio likom Perčihina, za koji je iz Beograda ispraćen ovacijama.

Ali, ne samo zbog toga.
- U Beograd sam dolazio već tri puta, ali privatno. Sada sam prvi put na sceni nakon duže pauze i to je sigurno vrlo uzbudljivo. Ne znam, zapravo, kako je trebalo reagirati - ne mogu da kažem da sam imao tremu, ali postojao je jak filing. To je, ipak, moja publika. Neke stvari su prošle kroz nas ili mimo nas, pitanja - da li je baš tako trebalo ili moralo biti, da li je moglo i drugačije - stalno se nameću. Najlepše u svemu ovome je što ovde srećem puno ljudi koji su meni još bitni i kojima ja nešto još značim. To je ono što je dirljivo i što me ispunjava - kaže za "Glas" Žarko Radić, danas stalno angažovan u Drami Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu.

		Žuri mi se Da li biste danas opet ovde radili? - Vratio sam se iz inostranstva u Hrvatsku, pre dve godine. Od tada radim u HNK u Splitu. Mislim da vreme nerazumevanja, gluposti i ostrašćenosti polako ostavljamo iza sebe, svako na svoj način, naravno. Hvala bogu, meni niko od bliže familije nije stradao u ovim ratovima, možda zbog toga i mogu o svemu govoriti normalno. Shvatam, međutim, ljude kojima se to dogodilo - oni koji su sahranjivali svoje najbliže ne mogu još da zaborave. I to je u redu, ljudski, moramo shvatiti. Ali isto tako, duboko sam ubeđen da moramo sarađivati i komunicirati, da život jednostavno teče dalje i da nas tera na to. Ako je reč o angažmanu, ne bih u Beogradu bio stalno, to je sigurno. Ali, vrlo rado bih učestvovao u nekom dobrom projektu. Sada sam u godinama kad mislim da mi nije puno vremena ostalo i da moram još mnogo toga da uradim. Danas mi se žuri, za razliku od onih godina kad sam mislio da ni za čim ne moram da trčim i da sve mogu da nadoknadim.

Kako gledate na činjenicu što vas i danas neki pamte kao beogradskog glumca?
- Jesam bio beogradski glumac. Došao sam ovde sa 19 godina, otišao kad sam imao 41. Tu sam živeo, radio, imao porodicu, prijatelje, i funkcionirao jako dobro. Sada imam 52 godine, što znači da sam ovde proveo više od pola života. To se niti može zaboraviti, niti ima potrebe da se zaboravlja, makar samo zbog poštovanja samog sebe. Jednostavno, Beograd je veliki deo mog života i ja se od toga nikada nisam sklanjao.

Početkom devedesetih, kad su započeli ratovi, otišli ste u Kanadu. Da li je razočaranje u Beograd razlog vašeg odlaska?
- Naravno da sam bio razočaran i da sam zbog toga otišao, ali moje razočaranje nije bilo samo jedan Beograd koji se tada stvarao, meni nepoznat i tuđ, neprihvatljiv. Bilo mi je nepodnošljivo sve što se tada događalo oko nas. Pet godina sam proveo u Kanadi, pravio sam stolice i nameštaj, uopšte se nisam bavio svojim poslom, ali sam morao da odem negde daleko.

Potpuno sam promenio život, ostavio sam sve - kuću, posao, prijatelje, ono što sam poneo stalo je u nekoliko kofera. Jer, sve je najednom postalo apsurdno, suludo, neshvatljivo za normalnog čoveka, i na to nisam mogao da pristanem. Mislim da niko normalan, u celoj bivšoj Jugoslaviji, ne samo da nije razmišljamo o ratovima, već je smatrao da je to apsolutno nemoguće da se dogodi. A ipak se dogodilo i to na najstrašniji mogući način. Bio sam besan, naravno, i na Beograd i na sve druge.

Stalno sam se pitao da li je moguće da ipak postoji vreme kad čovek prestane biti čovek, kad ljudi postanu neljudi. Tu, nažalost, ubrajam i neke svoje kolege. Jer, uvek sam mislio da naš život ima smisao jedino ako verujemo u ljubav bližnjeg, a to nije ljubav Srbina prema Srbinu ili Hrvata prema Hrvatu, to su gluposti, primitivizam, budalaštine.

Ljubav prema bližnjem znači voleti onog drugog kao sebe, i nikada mu ne učiniti ono što ne bi sebi napravio. Možda će nas vreme koje je pred nama, baš zbog svega ovoga što nam se dogodilo, tome naučiti. Voleo bih da verujem u to, jer mislim da smo lekciju koju smo dobili svi preskupo platili.

Kako se odvija vaša karijera u Splitu i da li ste tu scenu izabrali i zbog činjenice što je poslednjih godina jedna od najotvorenijih i najangažovanijih u Hrvatskoj?
- Naravno, i to je bio jedan od razloga, ako ne i najvažniji što sam danas u Splitu. Iako je HNK nacionalna kuća, tu su se napravile mnoge značajne stvari, koje su reagovale na hrvatsku stvarnost. Za ove dve godine odigrao sam neke fine uloge - u "Serafini Splićanki", adaptaciji "Tetovirane ruže" Tenesija Vilijamsa, koju je napravio Boris Dvornik, a režirao Ivica Boban, u "Trovačici" Jurice Pavičića, u režiji Nore Rumbolt.

Tu su i uloge u Krležinim "Glembajevima" i drama "Nosi nas rijeka" Elvisa Bošnjaka, u režiji Neni Delmestre. Za ovogodišnji festival Splitsko ljeto, pripremam ulogu u "Idealnom mužu" Oskara Vajlda, koga radi ista rediteljka. Nemam razloga da budem nezadovoljan, naprotiv, ali bih voleo da uradim još neke stvari.

Radmila Radosavljević