Polovinom aprila (tačnije 17.) podneo sam prijavu Gradskoj tržišnoj inspekciji protiv male privatne štamparije "B-Print" iz Beograda. Naime, kao privatni izdavač već duže vremena sarađujem sa tom štamparijom, i do sada se naša saradnja odvijala na obostrano zadovoljstvo.

Međutim, to sebi ne mogu da objasnim, poslednja knjiga koju sam kod njih štampao, bila je upropašćena. Drugim rečima, ta štamparija nije uvažila moju urađenu korekturu, već je knjigu pustila u štampu sa desetinama grešaka, duplih stranica i brljotinama po tekstu po svom nahođenju, da je to bilo neverovatno.

Kada mi je knjiga predata ispred štamparije, iz gepeka automobila, zapakovana i bez izdatog računa, ništa nisam o tome znao. Pretpostavljajući da radim sa normalnim svetom, pošto su mi prethodnu knjigu korektno uradili, primio sam knjige i za njih isplatio 67.000 dinara. Onako zapakovane, knjige sam distribuirao širom Srbije.

Moja zaprepašćenost i šok koji sam doživeo kulminirali su kada su mi knjižari iz nekoliko gradova javili da čitaoci vraćaju knjige zbog velikog broja katastrofalnih grešaka kojima je knjiga bila ispunjena. Odmah sam reklamirao štampariji, ali mi je muž vlasnice štamparije pripretio da oni imaju ljude koji će se za mene pobrinuti ako o tome obavestim nadležne inspekcije.

Dana 17. aprila o tome sam podneo prijavu pomenutoj inspekciji. Prošlo je mesec dana, ali od njih ni traga ni glasa. Nekada, davno, takve stvari bi se završavale momentalno, a sada izgleda nikada. Dao sam veliki novac, doživeo neviđenu blamažu, inspektori primaju svoje plate, a pravna država sjajno funkcioniše.

DRAGAN MILIĆEVIĆ, BEOGRAD

Imajući u vidu kritike iznete na rad Preduzeća za telekomunikacije "Telekom Srbija" a. d. a koje su objavljene u Vašem listu krajem aprila 2002, lično dajem svoj prilog Vašem pisanju.

Pre svega ne želim mnogo obrazlagati slučaj - jer prvenstveno ću Vam dostaviti dokumentaciju - pismena koja od polovine februara ove godine dostavljam perifernoj službi Kikinda, kao i generalnom direktoru "Telekom Srbija". Nažalost, sve ovo nije imalo efekta, ja sada ne koristim telefonsku liniju, a služba u Kikindi ništa nije učinila da preispita ovaj moj slučaj.

Najkraće rečeno - ja sam račun za utrošene telefonske impulse za januar 2002. g. dobila u visini od preko 12.000,00 dinara, za februar iste godine više od 7.000,00 dinara iako telefonsku liniju nisam ni koristila. Nakon toga više puta sam pismeno intervenisala, ali bez ikakvog efekta.

Nemam nameru više da pišem - nego o svemu ovom priložena pismena će najbolje reći.

S poštovanjem
HELENA DUBAJIĆ
Hans - Verner Klingelhofer

Moglo bi se zaključiti da Vlada Srbije počinje sa pritiscima na obične stanovnike sa skromnim primanjima sa Dedinja, Topčiderskog brda i Topčidera, kako bi ovo područje ostalo rezervisano za ekstra imućne. Kako drukčije rastumačiti Odluku Vlade Republike Srbije broj 05-611-6695/2002, objavljene u Službenom glasniku br. 22. (str. 7.), od 26. aprila 2002. godine. Ovom odlukom Vlada iseljava O.Š. "Stefan Nemanja" iz zgrade u ul. Petra Čajkovskog 2A.

Doduše, ova škola ima još jednu zgradu, ali bi pohađanje nastave u toj zgradi, sa druge strane brda, mnogim učenicima dodatno produžilo ionako veoma dug put do škole. Treba znati da ovu školu (najveću po broju učenika na opštini) pohađaju deca sa areala od nekoliko kilometara, a gradskog saobraćaja nema. Deca dolaze u školu kroz šumu, puste i neosvetljene delove, koji su u večernjim satima opasni čak i za odrasle. Povratak osnovaca u večernjim satima, po mraku, što bi ovo preseljenje zahtevalo, predstavljao bi veoma, veoma veliki rizik. Roditelji imaju izbor: ili da obezbede lični prevoz dece (što većina neće moći da učini), ili da se isele iz ovog kraja. Tako će ovaj "elitni" kraj ostati rezervisan za porodice sa ličnim šoferima i one koji mogu da plaćaju privatne škole!

Ako namera Vlade Srbije nije bila da izvrši pritisak za iseljavanje građana skromnih prihoda (ona ovom odlukom to definitivno čini), onda je ova odluka, najblaže rečeno, neelaborirana i nepromišljena. Krajnje je vreme da Ministarstvo prosvete i sporta blagovremeno i studiozno priprema svoje odluke, a ne da manjkave i loše odluke ishitreno donosi u minut do dvanaest (pošto ova Odluka treba da se primeni već od juna, kada počinje upis).

Prof. dr Aleksandar Duduković
Beograd

Poštovani, mi stanari zgrade ul. Susedgradska 4-a prigovorili smo za naplatu zajedničke električne energije jer cifra po domaćinstvu skoro dostiže sliku redovno utrošene energije.

Objašnjenje je da je tako zbog podstanice beogradskih toplana. Smatramo da usluge beogradskih toplana plaćamo kroz račune za grejanje stanova te da bi električnu energiju svoje podstanice trebalo da plati snabdevač odnosno beogradske toplane kako ne bismo bili u neravnopravnom položaju sa ostalim korisnicima ove usluge.

Beogradske toplane su do sada inkasirale velika sredstva jer samo naša zgrada plaća njihovu struju već 20 godina.

Lepa donacija zar ne?
S poštovanjem,
VINKA RABRENOVIĆ
BEOGRAD

Doktorki Svetlani,
Imam izuzetnu potrebu, čast i dug da svet sazna da je 5. maja 2002. godine rano ujutru uz odjek Vaskrsnih zvona, ostao osiromašen, uskraćen za jednu izuzetnu ličnost.

Tog Vaskršnjeg jutra umrla je moja draga, uvažena koleginica doc. dr Svetlana Paranos, istaknuti alergolog, imunolog svetskog glasa, omiljeni doktor, načelnik, upravnik, učitelj, ponos Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Surova, teška bolest, kratka, okrutna po svom trajanju i svom izboru odnela je, ugrabila nam je nešto najbolje što je ova zemlja iznedrila. Svi mi koji smo je poštovali i voleli uz dolazeći veliki praznik nadali smo se i molili da kao do sada bezbroj puta naša Svetlana pobedi još jednom.

Došla je u KBC "Bežanijska kosa" 2000. godine na početku novog veka, kao predznak promena, nečeg novog i dobrog nama tako preko potrebno. Udahnula je neku novu snagu, veru i nadu u svoj novi kolektiv. Stigla je osoba sazdana od vrlina, dobrote, profesionalizma i beskrajne energije koju je nemilice trošila.

Dobili smo njenim dolaskom beskrajno mnogo, njeno odeljenje Alergologije, njena Interna klinika, ceo KBC. Svi mi, njene kolege, sestre i saradnici, a iznad svih ogroman broj pacijenata kojima je beskrajno poklanjala svo svoje ogromno znanje i umeće. Bila je borac na svim životnim poljima, pobedonosno završavajući sve svoje bitke.

Svetlana nije priznavala nerešive probleme, tražila ih je, a svojim znanjem, voljom i beskrajnim entuzijazmom rešavala ih je nikad ne pitajući za cenu. Žurila je stalno i svud, da sve stigne, sve završi, da novo započne, bez predaha. Bila je perjanica i simbol novih ljudi i novog vremena toliko neophodnih ovoj zemlji. A onda veliko, hrabro srce naše Svetlane umorilo se i stalo, krhka figura džina prvi put je savladana.

Stali smo svi mi, poraženi, iznevereni, razbijeni. Nema tišina, duboka tuga, neverica i bol u svakom pogledu u svakoj reči izgovorenoj u centru. Dani bez nje polako prolaze, a svest i saznanje o dimenziji i nenadoknadivosti gubitka koji nas je zadesio svakim danom sve više raste. Jedina uteha u danima tuge koji slede, svima nama ostaje saznanje da smo imali tu retku privilegiju i ogromnu čast da radimo sa njom, da nam bude inspiracija, iskren prijatelj, saradnik i drug. Sa nama si započela put promena, sa nama si presekla prvi slavski kolač u centru. Sa nama ideš i dalje, odmori se malo, ti znaš - velikani su besmrtni.

Beskrajno hvala, večni pomen i divljenje doktorki Svetlani.

DR DUŠAN VUKOTIĆ