Selektor fudbalske reprezentacije Dejan Savićević rešio je da odgovori na optužbe direktora Partizana Nenada Bjekovića, zvaničnim saopštenjem za javnost.
- Nisam želeo da nekom novinaru dajem izjave, a nekom ne. Zbog prevelikog pritiska opredelio sam se za zvanično saopštenje za javnost, jer smatram da je to u ovom trenutku najbolje - istakao je Savićević.
Saopštenje prenosimo u celini:

Poštovao sam Nenada Bjekovića. Mislio sam da smo sportski prijatelji. Verovao sam da će biti jedan od onih koji će me podržati, posavetovati, zaštititi. Stariji je, mogao bi da mi bude otac. On se, naprotiv, odlučio da mi uputi najružnije reči i uvrede. Mislio sam da mu ne odgovaram. Međutim, stalni, svakodnevni pozivi novinara, promenili su tu odluku. Shvatio sam da moram nešto da kažem.

Primitivne izjave Nenada Bjekovića sve govore o njemu. Kada neko, bez povoda, vređa sa toliko zlobe i mržnje, mora da je u velikom strahu i problemima. Ako mu to pomaže, priznajem mu da je on fudbalska veličina, a da sam ja, kako on kaže, nula. Prihvatam i da on sve zna, a da ja ne znam ništa. Gde sam mogao da naučim? Igrao sam u malim klubovima, u slabim ligama. Imao sam loše trenere. Ne znam šta znače velike, odlučujuće utakmice, evropska finala, svetska prvenstva. Nisam osetio slast osvojenih trofeja. Ne znam kako se trenira u modernom fudbalu, kako se uigravaju razni sistemi igre.

Nisam imao prilike da vidim kako se motivišu igrači, šta veliki treneri govore pre utakmice i na poluvremenu, kako reaguju za vreme igre. Šest godina u Budućnosti, četiri u Crvenoj zvezdi, šest u Milanu, dve u Rapidu, trinaest godina u reprezentaciji, bilo je neodovoljno. Šta sam mogao da naučim od Osima, Boškova, Kapela, Sakija. Ili od Džajića, Ćurkovića, Miljanića, Berluskonija. Bjeković je tu u prednosti. Ima veliko iskustvo i mnogo uspeha na međunarodnim takmičenjima. Posebno za onih tri meseca koliko je bio trener Nice.

Vidim da mu posebno smeta nadimak "genije" koji sam, kao igrač, dobio u Milanu. Iskreno, ni meni se taj nadimak nije sviđao. Smatrao sam da je preteran, neukusan. Nikada se ne bih okrenuo na ulici ako bi neko viknuo: Genije! Ali, šta mogu, cela Italija me tako zvala. Kažu da je Bjeković, kao igrač, imao nadimak "crni bik": Ni on tu nije ništa mogao. Nadimke su nam dali drugi. Na osnovu nečega, verovatno.

Prihvatio sam funkcije u našem fudbalu jer je to od mene traženo.
Svestan sam da je sve došlo malo prerano, da smo Piksi i ja prebrzo "gurnuti u vatru". Tada je našem fudbalu pretilo rasulo. Godinu dana FSJ nije mogao da održi izbore. Tadašnje rukovodstvo FS Crne Gore nije priznavalo FSJ, zvanično tražeći od FIFA i UEFA da ga izbrišu iz članstva. U prostorije FSJ upadali su znani i neznani, pokušavajući da na silu preuzmu vlast. Reprezentacija je imala male šanse da se kvalifikuje za Svetsko prvenstvo. Danas je sve mirno. Odnosi između FS Srbije i FS Crne Gore bolji nego ikad, prvenstvo regularnije, suđenje kvalitetnije, atmosfera u reprezentaciji dobra. Problema ima, ali idemo napred. Da li sam svemu tome bar malo doprineo. Ja, koji ništa ne znam, kako kaže Nenad Bjeković.

Praktično direktno iz kopački prihvatio sam da, kao član selektorske komisije, sednem na klupu protiv Rusije u Moskvi. Bjeković se, pita odakle mi hrabrost. Ne znam. To imaš ili nemaš. Poraz je značio kraj svih nada. Pred 70.000 gledalaca bilo je 1:1, uz nedosuđeni jedanaesterac i prečku Mihajlovića, u samom finišu. Posle toga, Farska Ostrva smo pobedili sa 6:0 i 2:0, a Švajcarsku u Bazelu sa 2:1. Bili smo blizu cilja. Nažalost, protiv Slovenije u Beogradu bilo je samo 1:1, iako se praktično igralo na jedan gol. Bjeković kaže da su mi se, posle te utakmice, svi smejali. Ne bih rekao. Preko 30.000 gledalaca, po najvećem nevremenu, do poslednjeg minuta je bodrilo naše igrače.

To je bila nagrada za veliku borbu, na terenu koji je više ličio na kaljugu. Nikada nije bilo manje zvižduka, posle jednog neuspeha. Svi su tugovali. Neki su i plakali. Ne znam, možda se Bjeković smejao.
Na utakmicama sa Brazilom i Meksikom nastupilo je 25 igrača. Od toga, osam debitanata. A glavna kritika je da ne podmlađujem tim. Bjeković, "boreći" se za mlade, kaže da ne zna ni gde igra Koroman, da odavno ništa nije čuo o Krivokapiću, da zna po kojoj liniji igra Bošković. Dalje, kaže da u reprezentaciji igraju "igrači sa štakama".

Koliko znam, najstariji su bili upravo bivši igrači Partizana. Ali, zašto bi on bio korektan prema njima. Oni više nisu interesantni. Crnci su odradili svoje. Ja sad moram da forsiram njegove nove "zlatne koke". Inače, on preti da će zabraniti svojim igračima da igraju za reprezentaciju svoje zemlje. Uplašio me. Po tome sam poznat.
Mlade igrače dobro razumem i uvek ću ih podržavati. U njihovim godinama, bio sam najveći buntovnik kada ne igram. I danas, kada sretnem Osima, postanem nervozan. Setim se utakmica kada sam patio na klupi. Kada me, tadašnji selektor Đorić, pri kraju moje karijere, pozvao za utakmice sa Švajcarskom i Slovenijom, zamolio sam ga da me oslobodi. Nisam želeo da zauzimam mesto mlađima.

Ne postoji nijedan stariji igrač kojem se neću zahvaliti, kada budem smatrao da je vreme. Neki su već završili. Neke druge ne želim prerano da otpisujem, dok ne stasaju adekvatne zamene. Istovremeno, mlađi već dobijaju šansu. To je proces. Meni je žao što Ilić nije imao veću minutažu u Brazilu, što Ivića nije bilo na spisku. Ali mi je žao i što nije bilo mesta za Petkovića, NJeguša, Paunovića, Obradovića, Pjanovića, Gvozdenovića, Markovića, Vaskovića, Mladenovića, Poleksića, braću Brnović, Troboka, Đuraškovića... No, biće prilika. Između Ivića i Lazovića, odlučio sam se za ovog drugog.

Smatram da je najveći dragulj našeg fudbala. Želeo sam da debituje u Brazilu, pred 80.000 gledalaca, sa nepunih 19 godina. Da to pamti dok je živ. Međutim, Bjekovića to ne interesuje. Ne uklapa mu se. Lazović kod njega još nije "na redu": Uostalom, Bjeković se hvali da nije ni gledao utakmicu Brazil - Jugoslavija. Toliko je zabrinut za reprezentaciju svoje zemlje. Uostalom, reprezentacija je za njega "stara kurva koju niko neće". Lepo poređenje. Kako se, samo, setio kurvi.

Bjeković kaže da sam marioneta, da drugi vuku konce. Grdno se prevario. Marioneta nisam bio ni sa 18 godina. Tu sam malo nezgodan. Naravno, imam dugogodišnje, odane prijatelje, koje cenim, do čijeg mišljenja držim. Oni su mi pomogli i da postanem ovo što jesam. Ja nisam stručnjak za propise, finansije, administraciju. Postoje oni koji to bolje znaju od mene. I ovu izjavu je pisao čovek kome je to profesija. Ja sam pričao, a on je pisao. Ja nisam književnik. Znam šta ne znam. Međutim, kada je fudbalska igra u pitanju, tu sam na svom terenu. Svako može da kaže šta misli, ali je na kraju uvek po mome.

Ja sam svestan svojih vrlina i mana. Nisam osetljiv na kritike. Svo ovo vreme nisam imao nijedan sukob sa klubovima, igračima, novinarima. Poštujem druge. Trudim se da budem normalan čovek. Ono što ne znam, pokušavam da naučim. Volim naš fudbal i želim da mu pomognem. Radim amaterski, bez crnih i belih para. Nisam učestvovao u bilo čemu što je prljavo i nesportsko. U fudbalu, svakog mogu da pogledam u oči. Da bih mirno zaspao, nije mi potreban alkohol. Nemam telohranitelje. Bjeković neka se pogleda u ogledalo.
Ispadi Nenada Bjekovića neće se odraziti na moj odnos prema Partizanu i njegovim igračima. Na utakmici Partizan - Rudar, jedan stari, ugledni partizanovac, očinski me pomilovao i rekao: "Nemoj da se demorališeš, radi po svome, ne mislimo mi kao Bjeković": Uvek ću se sećati tog gesta, takav sam. Upravo zbog respekta prema Partizanu, uzdržao sam se i izbegao da kažem mnogo toga.

Mnogi smatraju da Bjekovića treba suspendovati. Ja ne mislim tako. Zašto mu dati ulogu "žrtve" u borbi za interese svog kluba i našeg fudbala. Zatražio sam od predsednika Stojkovića da se on i FSJ ne uključuju u sve ovo. Nema potrebe. Neka Nenad Bjeković ostane moj problem.

DEJAN SAVIĆEVIĆ