Konačno se oglasio i Helsinški odbor za ljudska prava da brani svog člana Petra Lukovića. Razumljivo! Malo zbunjuje da li se to javlja taj odbor ili potpisana Sonja Biserko. Puna mržnje koliko je teška, govori o meni i mom radu. Koliko joj je bitna istina, već se vidi iz prve rečenice, sve biser do biserka: „Miodrag Popov javnosti poznat sa „Radikalskih talasa" TV „Pink".

Dobro je da zna o kome priča kad brani svog klupskog druga. Kao prvo, na TV Pink nikad nisu bili ni postojali „Radikalski talasi". Kao drugo, M. P. nikad nije radio na tim, ni bilo kakvim „talasima", pa je otuda teško na taj način poznat javnosti. I treće, u vreme svog ratnog reporterstva, M. P. nije radio na TV Pink. Toliko da se upoznamo Sonja i ja. Vidi se da me izuzetno poznaje kad govori o mom radu. Gledala me žena, ali samo u svojim moždanim talasima.

Mnogo je ozbiljnije i odvratnije ono što iz te činjenice izvlači „helsinška" Sonja: kako je samo Popov smeo da tuži P. Lukovića čuvenog čovekoljupca, poznatog po „jeziku ljubavi i prijateljstva". To je onaj što o ljudima sme da napiše sve gadosti sveta, da slaže kako god u svojoj glavi zamisli, uz uslov da niko ne sme da se buni, niti tuži. Kako neko sme da tuži člana Helsinškog odbora za ljudska prava, i to još u Srbiji?!

Sonja B. svesno obmanjuje javnost kad kaže da sam Lukovića tužio zbog „obeščašćivanja ličnosti" i „težih duševnih bolova". Tužio sam ga zbog užasne laži koja vređa svako dostojanstvo i kleveće po novinama. I Sonja citira tu laž, tu gadost, koju niko normalan ne bi izgovorio, misleći da sto puta ponovljena laž može postati istina. Da li je to njen antiratni rečnik mržnje kad citira Lukovićeve izmišljotine i na osnovu toga sudi o meni i mom radu? Ali, zato ne spominje ostala „zalaganja" svog „uglednog" člana. Nastavak ovog zbog čega sam tužio njenog štićenika kao da je zaboravila, pa i ne spominje.

Umesto da dokažu svoje tvrdnje, Luković, list „Reporter", sad i Sonja Biserko bez ijednog argumenta, bez ijedne istinite reči raspravljaju o mom radu, meditiraju o mom „duševnom bolu", ironišu ciframa na sudu, uz pomoć „Reportera" pokreću pravi linč protiv mene i moje porodice, pokušavaju da količinom bensedina pokažu duševne patnje, umesto da javnosti kažu: da li je Popov tako nešto ikad izgovorio: „da" ili „ne"?!

Verovatno prvi put u istoriji ove zemlje (i novinarstva) stavljaju na naslovnu stranu „Reportera" u formi poternice sliku jednog novinara verovatno da bi me zaplašila, a na sud izvršili pritisak. Mada znaju da je to krivično delo, oni se suda ne boje, jer su sebe proglasili sudijom i proganjaju bez ijednog razloga, ijednog argumenta. Luković ide po Srbiji, pljuje po ljudima i javno traži njihovo vešanje ili streljanje (po izboru egzekutora) bez suda. Sve to prenose listovi žute, od pakosti požutele štampe. Da li je tako beščasno radio neko u Srbiji u poslednjih 10, 12 ili 112 godina? Iza tih streljanja, vešanja bez suda do sada je stajao član, a sada i vidim ceo Helsinški odbor za ljudska prava.

Nije, dakle, kriv onaj koji laže, već onaj koji se od laži brani. Nije civilizacijski, ni demokratski, a pomalo i ugrožava ljudska prava tražiti pravdu na sudu, već je po Sonji i Peri, to bolje onako, vaninstitucionalno, motkom, omčom i tome slično. Sud je mesto gde se „prlja" obraz, a novine su njihovo pročišćenje gde mogu da nanose sveže blato iz svoga mulja. Zato su ovu tezu pomešali u majonezu, pa pričaju šta im je volja.

Uostalom, šta se njih tiču moji duševni bolovi, šta ih se tiču pare? Ako su govorili istinu, nikad ih neće izgubiti, pa makar to bilo i 5 miliona dolara. No, oni dobro znaju: sve je izmišljotina, i mora da se odgovara za laž. I sad su u čudu: zar oni, što misle da je danas njihova reč lustracija, a njihov prst prirodni nastavak omče za vešala. Zar njima koji danas veruju da su simbol moći, i mogu da sude bez suda, da presuđuje tamo neki sud...

Zašto se sa „da" ili „ne" Sonja B. i njen komitet ne odrede prema tvrdnji njihovog člana koji se javno zalaže za suđenje bez suda, za vešanje, streljanje novinara bez suda. Svaki odbor za ljudska prava, pa makar bio i Helsinški, rekao bi: „čekaj malo, Bato, nisi ti sveti Petar. Ko si ti da vešaš, streljaš bez suda, ko si ti da sudiš bez suda?!

Mi smo Odbor za ljudska prava, a ne Helsinški odbor za vešanje. I, da li onaj kome bi ti sudio imao pravo da se brani (bez suda)."
U svom protestu, gle čuda, Sonja B. od Lukovića pravi malog biserka, a ne komentariše njegove tvrdnje da novinare koji im nisu po volji treba tamaniti bez prava na pravdu. Kada me je njihov advokat na sudu upitao da li sam se žalio nekom novinarskom udruženju, pitao sam ga: treba li da se žalim sudu časti nezavisnih novinara, i da mi njihov predsednik (Luković), čast brani?! Takav koji bi vešao bez suda?! Jadna je čast u takvim rukama! Da li je to demokratija po Sonji B, Lukoviću, „Reporteru" i njihovom Helsinškom odboru... O tome Sonja B. ćuti! O tome srpska javnost danas ćuti.

No, zato kaže da to suđenje „udaljava srbijansko društvo od normalizacije, ne samo u zemlji već u čitavom regionu." Da bi se normalizovali gospođi, dakle, slobodno se može lagati, vešati, baš kako vi činite, jer očito se kao vlast osećate, baš se osećate! Branite „svog" Lukovića, ohrabrite ga da svoja patološka sećanja seje svuda oko sebe, izmišlja laži i pljuje po ljudima, pa zajedno krenite da vešate po Srbiji.

Helsinški odbor (čitaj Sonja) kaže da ovaj slučaj pokazuje kako se danas plaća cena zbog propuštene prilike da se pokrene proces lustracije (čišćenje grehova žrtvom). Eh, to je već žal: da su Sonja i njen član u ime pročišćenja na vreme povešali sve neistomišljenike, sad ne bi morali ni bogu ni sudu da dokazuju laži. To je njihovo shvatanje novog vremena.

Kaže Sonja da sam se na velika vrata vratio u javnost nakon promena. Niti sam se vratio, niti sam otišao. U novinarskoj profesiji sam prisutan i pre i posle oktobarskih promena, čak sam nekoliko meseci posle tih promena, prema anketi čitalaca i gledalaca u jednom nedeljniku izabran za voditelja godine (od „zavedenih" i „neinformisanih" gledalaca, rekla bi Sonja). Radio sam u tri režima (do sada) i nisam se trudio da budem blizak režimu, već gledaocima.

Stvar je, ipak, vrlo jednostavna: neko je oklevetao Popov M. Zna se ko. I neće da se izvini, neće da kaže: slagao sam. Umesto toga, on kaže: treba ga obesiti, streljati. Bez suda! Šta na to kaže Sonja B. Ništa. Nudi rame za plakanje svom antiratnom Petru. On bi da veša, ona da teši. On bi da utepa, ona mu tepa.

Posle Sonjinih packi sistemu, sad baš strepim hoće li Srbija posrnuti ako dokažem da je Luković slagao. Kao greh nove vlasti po njoj je što dopušta „povlačenje po sudovima ličnosti na antiratnim pozicijama". Zaista su divljenja vredni antiratni likovi koji pozivaju na vešanje i streljanje bez suda. Sad shvatam njenu vezu između suđenja i „normalizacije ne samo u zemlji, već i čitavom regionu".

Ni jednom rečenicom Sonje ne govori o mom ratnom izveštavanju. Sonja, koliko vidim, i ne zna gde sam, a kamoli šta sam radio. Ima ona svog Petra. Govori o jeziku mržnje, a u njenom okruženju raste otvor sa mirisom vešala. Nudi omče, bez prava na odbranu. Ne priznaje odbranu od neistine, a ni sud. Napad na njih je uvod u destabilizaciju Srbije. Zato Sonja, čitam, brine grdno da se „... srbijansko društvo zbog suđenja (njihovom obešenjaku), ne udalji od normalizacije, ne samo u zemlji, već i čitavom regionu"... Neće, valjda.

Svašta Sonja piše, jedino ne da li sam i ja trebalo da prihvatim metode suđenja bez suda, ili je, ipak, bolje ovako. To Sonja nije napisala. Mada prezirem ono što Sonja Biserko danas radi po Srbiji, nikad se ne bih založio da je vešaju bez suđenja.

MIODRAG POPOV, NOVINAR, BEOGRAD

Srbija u tranziciji, Srbija u reformama, Srbija u međunarodnoj zajednici, Srbija na dobrom putu itd. Sve su to novine došle sa novom vlašću. Ali zašto nova vlast ne prizna da je od stare uzela, pored mnogo čega i koga, i Srbija u izborima i referendumima, na kojima se malo-malo pa proverava narodna volja, koliko da se potvrdi da je vođa u pravu i još u trendu.

Zašto naš predsednik toliko i dugo insistira na izborima i zašto tolike nade polaže u njih? A možda se nada s razlogom, pa će zarad te nade prežaliti trošak koji izbori donose (posle dužeg vremena narod može da se presabere). Jedan se skoro zbog izbora pokajao, jer je verovao svojim udvoricama koje su promenile tim, čim im je gazda dobio prugasti dres.

Da li se i u bogatim zemljama izbori i referendumi održavaju u proseku svake dve godine, i ko vodi na tom planu, mi, ili oni?

VERA GRUJIĆ - SOTIROVIĆ,
BEOGRAD

Najodlučnije protestvujemo zbog hajke koju Vaš list vodi protiv istaknutih članova i funkcionera Socijalističke partije Srbije i zahtevamo da sa takvom kampanjom odmah prekinete.

U jučerašnjem broju Vašeg lista, na naslovnoj stranici, objavili ste udarni tekst o tome kako je, navodno, uhapšen naš partijski drug i savezni poslanik u Veću republika Savezne skupštine Vlajko Stojiljković, i to kako tvrdite „Još u subotu", dok se u istom tekstu tvrdi da se naš partijski drug, član Glavnog odbora SPS i savezni poslanik u Veću građana Savezne skupštine mr Nikola Šainović nalazi u „Kućnom pritvoru". Da biste ovim Vašim „informacijama" lažno pribavili „verodostojnost", obmanjujući javnost pozvali ste se na izjavu jednog člana rukovodstva SPS i narodnog poslanika, koju on uopšte nije dao.

Naravno da sve što ste objavili predstavlja notornu laž i na besraman način uključivanje Vašeg lista u hajku koju režim sprovodi protiv heroja odbrane naše zemlje od zločinačke NATAO agresije.

U istom broju lista, na petoj stranici, objavili ste tekst o navodnim „ekstraprofiterima" po osnovu viška stambenog prostora, u okviru koga ste kao takve imenovali veći broj uglednih članova SPS, između ostalih i Zorana Anđelkovića, generalnog sekretara SPS, koji uopšte ne podleže Zakonu o ekstraprofitu po osnovu viška stambenog prostora, o čemu poseduje validnu dokumentaciju, kaže se u saopštenju.

Služba za informisanje
Glavnog odbora SPS

Zvanične vlasti su dramatično upozorile da je praktično ponovo uveden spoljni zid sankcija prema Srbiji. Da li se ustvari radi o triku koji su smislili Zapad i Vlada Srbije da bi narod lakše progutao i prihvatio hvatanje Srba i njihovo slanje u Hag?
Zoran Đinđić reče da je Hrvatska stala iza svojih generala, zato što tamo misle da su oni zadužili Hrvatsku. (Izgleda da i Đinđić tako misli). Čime su je zapravo zadužili?

Time što su prvo dezertirali, a onda organizovali oružanu pobunu i napali legalnu JNA. Kao i novim, ko zna kojim po redu zločinom u istoriji protiv Srba - masovnim ubistvima, etničkim čišćenjem, uništavanjem imovine. Ako znamo šta je aktuelni predsednik Vlade Srbije govorio u prethodnih deset godina, onda neke njegove izjave i potezi, uopšte ne treba da nas čude.

U svakom slučaju Srbi koji su vodili borbu protiv zakletih srpskih neprijatelja, onih kojima je mržnja prema Srbima zapisana u genima, nisu zaslužili da Srbija stane iza njih. Isto kao i oni što su nastojali da neutrališu već tradicionalni albanski zločinački poriv, koji već nekoliko vekova satire Srbe.

DRAGAN PETROVIĆ, SOPOT

Posle 56 godine pošto sam izgubio već svaku nadu, dočekah 5. oktobar: nepotrebno je reći s koliko želja i radosti. Naravno, bio sam oduševljen i Vama, ali ubrzo to oduševljenje bi pomućeno, jer sam video da od NJIH niste ništa naučili: da ste legalista, a onda ubrzo i crni legalista. Takođe ubrzo, uvideo sam i da sve više prestajete da budete državnik, a sve više (moguće i zbog savetnika - komunista koji vas okružuju) postajete političar.

Rešili ste (ne sumnjam i savetnici - komunisti koji Vas okružuju) da od jedne male Demokratske stranke Srbije, koja je mogla da stane u jedan veći autobus, napravite po mogućstvu i najveću stranku. Naravno, to je moguće samo s espeesovskim, julovskim i radikalskim golubovima - prevrtačima i preletačima. I to što Vam nije smetalo, to je bio prvi udarac, ili bolje reći šok, koji ste mi naneli.

Međutim, ubrzo je usledio i sledeći: Vaša demagogija u vezi s Haškim tribunalom: Vi ste za saradnju s Hagom - ali od toga ništa. Nema tu nikakvog ALI. Vi ste član UN, SB, EU, SE itd. i samim tim ste u obavezi da sve odluke ispoštujete. Ili ako nećete da budete član, Vi to ne morate, kao što onda i odluke za Vas nisu obavezujuće.

Međutim, i malo dete zna šta bi značilo ponovo konfrotiranje sa svetom, izopštenost, sankcije, izolacije, MMF, Pariski klub, evropska integracija, ali ovoga puta bez ikakve nade i bez svetla u tunelu, zatvoreni u getu gde bi uginuli kao pacovi. Ali Vi možda mislite da bi opet trebalo da se inatimo.

Pa onda idete i dalje u perfidnoj demagogiji gde pominjete pregršt dolara, računajući na niske udarce za sticanje jeftinih patriotskih, a u stvari političkih poena, za Vašu stranku od sluđenog naroda. Zar je moguće da je to toliko ovladalo Vama da biste mogli da donesete nesreću svom narodu ravno Miloševiću.
Na kraju, kad kažete da bi trebalo da brinemo za haške osuđenike, kao što to radi država Hrvatska, podsetio bih Vas da je to briga za antikomuniste koji su želeli dobro svojoj državi, a ne za komuniste koji su naneli toliko zla svojoj državi.
Ali, sigurno da je to Vama kristalno jasno, ali da se radi o vrhunskoj demagogiji.

DR PETAR N. RAKIĆ, Beograd

Moramo danas, mesec dana posle naše teške tragedije, dok se očajnički borimo za život ćerke Slobodanke, a našoj drugoj ćerki Lali, Rajni, spremamo četresnicu, i ovo da radimo, da ovim pismom pokušamo da zaštitimo dostojanstvo naše porodice, da zamolimo neke ljude da, ako se već ljudi ne boje, da nas Boga radi ostave da u miru, dok smo živi oplakujemo našu Lalu. Moramo ovo da uradimo ne zbog naših života, oni su činom jednog pomračenog uma za navek uništeni, nego zbog sećanja na dvadeset i tri godine divnog života uz našu decu.

Razumeli bismo mi, nesrećni roditelji, da je štampa objavila našu tragediju, činjenice o onome što se desilo 28. februara u sobi 529, u Prvom bloku Studentskog grada, ali, ne možemo da shvatimo da mesec dana traje po novinama, naročito u nedeljnoj štampi, razvlačenje naše tragedije, pišu se laži, insinuacije, neki ljudi kao da se naslađuju našim jadom i teškom žalosti. Pišu jedni da je motiv zločinca "neuzvraćena ljubav", šire se po novinama naslovi o nekoj "krvavoj ljubavnoj drami", na našoj muci prave ljudi tiraže. Naša Slobodanka, ako niko drugi, koja se od Lale nije ni dana odvajala, zna najbolje da to nije bila ni najobičnija veza, a kamoli ljubav, da Rajna nikada nije bila devojka tom zločincu, ubici, psihopati i sektašu i da je on sa pištoljem hteo da je na silu natera da mu bude devojka. Da je ljubavi bilo, ne bi je ubio, ne bi nam porodicu uništio.

Objavljuju još i slike, vele Rajna i ubica u Rajninoj sobi, a nije, lažu i za to, to je slika napravljena na ekskurziji, na slici je više Rajninih kolega, a samo njih dvoje su isečeni, a slika objavljena u novinama.

Pitamo mi, nesrećni roditelji, zašto te novine ni jednom za ovih mesec dana ne zapitaše ko je odgovoran za našu tragediju, hoće li se neko zbog toga naći pred sudom i odgovarati, šta je sa onima, od Ministarstva prosvete, preko Studentskog centra, do službe obezbeđenja, koji su bili dužni da brinu o bezbednosti svih studenata u domu, pa i naše dece. Pitamo ovo sada ne zbog nas, mi smo najmilije što smo imali izgubili, nego zbog drugih roditelja koji su svoju decu poslali u studentske domove i misle da su tamo bezbedna.

Čujemo, pomoćnik ministra prosvete Žarko Mihailović u novinama zločin skoro opravdava time što je "Rajna bila devojka ubici", i pitamo kako se barem od Boga ne boji kad tako nešto priča. Je li to možda savet i drugima da čim imaju neki problem, zađu i da ubijaju redom. Ako je taj bandit, zločinac, ubio našu Rajnu zbog "ljubavi", zašto je onda, pitamo mi, pucao na Slobodanku, a i nju je hteo da ubije, a ona je samo čudom ostala u životu?

Što te novine, kad već pišu, ne napisaše ono što mi u našem jadu na groblju, na sahrani naše Lale nismo ni videli, a prijatelji nam sada pričaju, da je Branka Đukanović, direktor Studentskog centra, na sahranu došla u blindiranom autu i s telohraniteljem. Važno je, znači, da je ona bezbedna, a po novinama pišu i izjavljuju kako je ubica u dom ušao kroz vešernicu, opravdavaju sebe i svoje propuste, iako se zna da je i kroz vešernicu ušao da je posle toga morao proći pored portira. Kažu nam prijatelji, pročitali u novinama, izjavu profesora dr Tijane Mandić, psihologa sa Filozofskog fakulteta, da je za tragediju u Studentskom gradu "krivo društvo".

To je prava lakrdija. Nije društvo krivo što ljudi iz Ministarstva prosvete, Studentskog centra, obezbeđenja doma nisu radili svoj posao kako je trebalo. Hoćemo sada otvoreno da kažemo da te ljude, čija je dužnost bila da se brinu o bezbednosti u domu, od Ministarstva prosvete, Studentskog centra, obezbeđenja, smatramo saučesnicima u streljanju naše dece. Shvatili bismo mi njih i da je ubica ušao u dom u podne ili u dva sata posle podne, kad kroz vrata prolaze stotine studenata, ali, on je sa pištoljem za pojasom ušao u dom u sedam ujutru, kada su hodnici i ulazi pusti.

Što novine nijednom u ovih mesec dana ne zapitaše čiji je pištolj bio u rukama zločinca, i kako je dospeo u njegove ruke. Zna se da je pištolj vlasništvo oca ubice - saučesnika ubistva, a zna se i kako se oružje čuva, i oružje i municija. Što niko u ovih mesec dana ne pokrenu pitanje odgovornosti ubičinog oca? Pričaju nam prijatelji da je na sam dan ubistva, dok je naše jedno dete bilo u mrtvačnici, a drugo se borilo za život u šok sobi, otac ubice na televiziji pokazivao svoj arsenal oružja, puške, hiljade metaka, pričao kako je i on lovac, i majka ubice lovac, kako je i zločinac bio lovac, hvalio se arsenalom oružja.

Oni, roditelji ubice, umesto da ćute, i oni su odgovorni za našu propast, oni sada pune novine svojim pričama, maltene, hvale se time što se desilo. Pitamo se samo, kakva su oni to porodica, kakvi su ljudi što nas ne ostave na miru. Lažu po novinama da je Rajna prethodnog dana zločincu kupila duksericu, da je ubicu upoznala sa svojim ocem, da su zajedno bili na ručku, lažu. Slobodanka, koja se od Rajne nije odvajala, najbolje zna da to nije tako. Pričaju nam prijatelji, pročitali su u novinama, da sada roditelji ubice hoće sliku naše Rajne da stave na spomenik pored slike sina zločinca.

Upozoravamo ih da to ne rade, a molimo i SUP da im to ne dozvoli, u protivnom miniraćemo grob psihopate, sektaša i ubice, molimo da nas ne iritiraju, da naše mrtvo dete više ne spominju, da nas u svoj našoj žalosti više ne povređuju.

O svemu u novinama piše, samo o kajanju onih zbog čijih je propusta naše dete stradalo, nema ni jedne reči. Naša krv je prolivena, i mi nesrećni roditelji, moramo tražiti odgovornost onih koji su tome doprineli, ona se mora naplatiti od onih koji su za to krivi.

Prokleti da ste ubice što rodiste gada, izroda, psihopatu, manijaka i sektaša da pogani srpsku zemlju i da nanosi zlo nama.

Milija i Milica Lazović,
roditelji Slobodanke i Rajne, Nova Varoš