Stalni sam čitalac „Glasa", naročito rubrike „Glas čitalaca" pošto je to jedini način komunikacije običnog naroda. Jedino vi niste ukinuli narod. Skoro svakodnevno objavljujete pisma penzionera ili onih koji pišu o penzijama i penzionerima i na tome vam hvala.
Međutim, o nama penzionerima ne brinu ni koji bi to morali po službenoj dužnosti, jer su na vlasti kao i naša udruženja, sindikati, savezi...

Tome se ne treba čuditi jer rukovodioci svih tih silnih udruženja, saveza i sindikata penzionera žive lagodno, sa velikim penzijama, dodacima što su rukovodioci i velikim privilegijama. Vlast se ne brine o nama jer su penzioneri teret društvu i za njih je najbolje ukinuti penzije i penzionere. Zaboravili su šta su ti isti penzioneri dali za ovo društvo u toku svog radnog veka. Kako reče jedan od poslanika „dosovce su donele rode, pa pošto nemaju roditelje, nemaju o kome ni da brinu". Nijedna stranka u srpskom parlamentu ne diže svoj glas kada je Vlada donela odluku kršeći sopstveni zakon da se penzije smanje za 12,07 posto. Zašto bi to činili kada svi oni žive lepo, sa velikim platama koje se stalno povećavaju i sa još većim privilegijama o kojima običan narod i ne sanja?

Vladi je važno da ne štrajkuju železničari, elektroprivreda, pošta i tako ta privilegovana javna preduzeća pa za njih nađe pare pošto ih oduzme od penzionera. Budžet će malo levo, malo desno - ali za penzionere uvek tesno. Pa kad je sve to tako, zašto ova vlast muči penzionere ovakvim penzijama, zašto im ne ukine penzije i tako ti ljudi lepo nestanu sa lica ove zemlje? Tako bi ostale pare za ostale korisnike budžeta, pa bi ljudi zaposleni i isplaćivani iz državne kase sa nekim manjim štrajkićima mogli da dobiju onolike zarade koliko im je potrebno za lagodan život. Ovakve mučenje penzionera je greh pred Bogom i pred ljudima. Većina penzionera svoje obaveze prema državi izvršava na vreme i u potpunosti, dok skorojevići i bogataši to ne čine, verovatno što imaju nečiju zaštitu. Penzioneri ne smeju da duguju državi jer ih kači 0,2 posto dnevne kamate, a za ono što im duguje država nema kamate. Da se zna ko je vlast. Ako država, kao što tvrdi Vlada, nema para da izvršava svoje obaveze, onda ona ide u stečaj. Dolazi stečajni upravnik i raščišćava stvari. Ali to važi samo za preduzeća, a ne važi za državu.

Ja znam da ove naše vapaje koje vi objavljujete u „Glasu" neće mnogo da potresu one koji odlučuju o tome, ali pisana reč ipak ostaje kao dokumenat i svedok kako su penzioneri živeli početkom trećeg milenijuma. Mi nemamo drugih mogućnosti da skrenemo pažnju javnosti na to na kom smo stadijumu minimalne egzistencije danas. Penzioneri nemaju potrebe više ni da bilo kome pišu, jer su konačno otpisani!

DRAGAN ĐOKIĆ, NIŠ

Početkom marta polivao sam voće bez zaštitne opreme, a uveče sam pio kiselu vodu. Posle toga došlo je do naglog gušenja, jedva sam disao, i kako je vreme odmicalo vazduha je bilo sve manje. Unuk Mirko me je odvezao kolima do Doma zdravlja u Topoli, gde je dežurna bila dr Ilić Valentina sa med. sestrom Gocom Radivojević i med. sestrom Nenom Todorović. Odmah me je pregledala, dala određene injekcije, i uputila, kolima hitne pomoći u bolnicu u Aranđelovac. U kolima hitne pomoći, koja je vozio Saša Ivović vrlo profesionalno, bila je Nena Todorović, (med. sestra) koja mi je davala injekcije u kolima, kao i kiseonik.

Brzo smo stigli u bolnicu u Aranđelovcu, ja već nisam mogao da hodam, a disanje je bilo kritično. Stavili su me na bolnička kolica (pomoćno osoblje) i uvezli u odeljenje za hitne slučajeve gde je vrlo verzirana i sposobna ekipa sa dr Milicom Perišić otpočela lečenje, injekcijama, kiseonikom, i merenjem pritiska. Kao kroz maglu posmatrao sam kako ovi mladi ljudi, odnosno žene obavljaju svoj posao - ruke im se pozlatile - što svakom bolesniku dodaje snagu da preživi. Za sat vremena vraćen sam iz otpisanih u normalni život.

Zato se javno zahvaljujem gore navedenim osobama, Domu zdravlja Topola, bolnici u Aranđelovcu, svim ljudima iz Aranđelovca i Topole, kad imaju ovakvo sposobne ljude, odnosno žene na ovakvim radnim mestima.

MILAN PETROVIĆ, TOPOLA

Tako je govorio naš „voljeni" Tito, kad se radio o primeni zakona u bivšoj SFRJ. U Miloševićevoj Srbiji se za poslednjih deset godina isto to radilo, ali bez pomenutog slogana.

Poslednjih deset godina glasao sam stalno za opoziciju i kada je oktobra 2000. godine opozicija došla na vlast, odahnuo sam jer sam verovao da je vreme bezvlašća prošlo i da je nastupilo vreme kada će se poštovati zakon, bilo da se radi o građanima ili o državnim organima, odnosno sudovima.

Međutim, slučaj generala Vuka Obradovića, predsednika Socijaldemokratske stranke, pokazao je suprotno. Još pre nekoliko meseci Vrhovni sud Srbije uvažio je tužbu Socijaldemokratije, koju zastupa Vuk Obradović, i poništio privremeno rešenje Ministarstva pravde Republike Srbije kojim je u registar političkih organizacija, kao lice ovlašćeno da zastupa i predstavlja Socijaldemokratiju, umesto Vuka Obradovića, upisan Slobodan Orlić.
Sud je, u obrazloženju presude, naveo da je Ministarstvo pravde ovog puta dužno da postupi u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima, čije su odredbe prekršene.

Odlučujući po ovoj tužbi, Vrhovni sud je presudio u korist Vuka Obradovića, ocenivši da je resorno ministarstvo, donoseći rešenje, povredilo zakonske propise.
Ministarstvo pravde, umesto da postupi po presudi Vrhovnog suda, donelo je novo, potpuno identično rešenje, što, po oceni suda, ukazuje na očiglednu povredu člana 61 Zakona o upravnim sporovima. Ocenjujući da ministarstvo nije u izvršenju presude Vrhovnog suda postupilo po primedbama koje je sud dao i nije otklonilo nedostatke na koje je sud ukazao, zakon je povređen na štetu tužioca, zbog čega je sud uvažio tužbu (v. „Politika" od 10. marta 2002).

Posle dve presude Vrhovnog suda u korist Vuka Obradovića, Ministarstvo pravde umesto da postupi po presudi i da u registar političkih organizacija upiše Vuka Obradovića kao lice ovlašćeno da zastupa Socijaldemokratiju, i treći put donosi identično rešenje kojim je u registar političkih partija upisan Slobodan Orlić, kao lice ovlašćeno za zastupanje „političke organizacije Socijaldemokratije" („Politika", od 20. marta 2002, str. 11).

Takav slučaj nezakonitosti nije zabeležen ni za vreme komunističke vladavine u SFRJ.
Ministarstvo pravde, posle svih događanja koji su se dogodili u Srbiji nakon sporazuma Srbije i Crne Gore o nekoj nedefinisanoj novoj državi i hapšenja generala Momčila Perišića, potpredsednika Vlade Srbije, umesto da ispoštuje Zakon o upravnim sporovima i postupi po presudi Vrhovnog suda, i treći put donosi identično rešenje kojim se umesto Obradovića ponovo upisuje Slobodan Orlić u registar političkih organizacija.

Moramo se zapitati kako može Ministarstvo pravde, koje je prvenstveno pozvano da štiti zakon i poštuje pravosnažne presude Vrhovnog suda, da ignoriše presude Vrhovnog suda i da tri puta izigrava zakon.

General Vuk Obradović moraće ponovo da pokrene upravni spor kod Vrhovnog suda Srbije, s tim što će sada Vrhovni sud Srbije imati obavezu da na osnovu člana 62 Zakona o upravnim sporovima, donese presudu kojom će poništiti nezakoniti upravni akt Ministarstva pravde i sam rešiti stvar presudom; što znači da će presudom izvršiti upis Vuka Obradovića u registar političkih organizacija.

Uzgred napominjem da je Drugi opštinski sud u Beogradu odbacio krivičnu prijavu koju je protiv Vuka Obradovića podnela LJiljana Nestorović, koja je Obradovića teretila za seksualno uznemiravanje koje je svojevremeno dovelo do razrešenja Vuka Obradovića sa funkcije potpredsednika Vlade Srbije i predsednika Komisije za finansijske malverzacije i korupciju.
Sem toga treba se podsetiti da je Prvo opštinsko javno tužilaštvo još pre nekoliko meseci odbacilo krivičnu prijavu protiv Vuka Obradovića i nekoliko njegovih saradnika, koju je podnela novinarka RTS Nataša Mihajlović („Politika" od 19. marta 2000.).

PROF. DR NIKOLA PETROVIĆ, BEOGRAD

Kako u nas nema niti jedne staze za bob, a sa devizama smo sasvim utanjili, naš bob četvorosed je vrlo malo trenirao na stranim stazama. Zato su na upravo završenoj olimpijadi i prošli onako kako su prošli.
Ali je, mora se priznati, naš drugi bob četvoroleg - u sastavu: Nataša Kandić, Sonja Biserko, Borka Pavićević i Biljana Kovačević-Vučo - u punoj formi. Taj sastav već punu deceniju vozi isključivo po stranim stazama, niz naš led i sneg. Naravno, ni novoporedačke medalje i druga priznanja im nisu izostala.

I mister Ripli se, lično, mnogo zainteresovao za njihov jedinstven slučaj mazo(na)sankanja, kakav ne pamti ni najstarija učiteljica života.

SVETOMIR MOMIĆ, BEOGRAD

Kao hroničar jednog vremena, preuzeo sam na sebe težak zadatak, kako bih, bilo perom ili kamerom, zabeležio neke značajne događaje, koji bi verno i dokumentarno bar na ovom prostoru odslikavali HH vek.

Prema podacima do kojih sam došao, u HH veku dogodila su se 142 rata, od kojih je većina imala lokalni karakter, dok je manji deo ratova zahvatao šire prostore. Mene i moju kameru posebno je interesovalo pitanje zločina koji su se dogodili na ovim prostorima, zločina protiv čoveka i čovečnosti.

Zato sam u poslednjoj deceniji zabeležio i snimio više od 200 časova filmskog materijala i oko 35 dokumentarnih filmova. Oni govore o svirepim i bestijalnim zločinima države SFRJ, odnosno Titove Jugoslavije, masovno počinjenim nad onim delom svog stanovništva, koji su obeleženi kao ibeovci.

Da bih došao do istine o strahotama i teroru koji je država Jugoslavija vršila nad više desetina hiljada svojih sugrađana, od 1948. godine pa sve do naših dana, pročitao sam 64 knjige. NJih su uglavnom napisali oni koji su prošli golootočke kazamate. Po svim svedočenjima, Goli otok je postao simbol stradanja čoveka kao ljudskog bića. Teror nad ljudima, međutim, nije bio manji ni na Sv. Grguru, Rabu, Mamuli, u Bileći, Gradiškoj, Sremskoj Mitrovici, Ugljenu, Banjici, Glavnjači i dr.
Snimio sam filmskom kamerom i veliki broj ličnosti optuženih „za izdaju naroda, partije i revolucije", kao što su: Vlada Dapčević, Dušan Brkić, Mojsije Milačić, Danica Opačić, Pavle Popović Crni, dr Stanoje Brajović, Radivoje Vukićević, Pavle Radosinović-Korčagin, dr Svetolik Božović, Milivoj Stevanović, Dušan Dožić, Danilo Krstajić, Nikola Lazarević i dr.

Mnogi od njih našli su se na Golom otoku bez suda i presude. Najveći deo njih nije ni bio član partije. Snimio sam i kazivanje mnogih žena.
U Ramskom ritu (logoru za žene) za samo nekoliko meseci te davne 1948. godine našlo se više hiljada žena, koje su kasnije prebačene na Sv. Grgur i Goli otok. Sve su optužene za: „Izdaju naroda, partije i revolucije" i bile su izložene neviđenoj torturi. Među njima našla se i jedna četrnaestogodišnja devojčica optužena kao ibeovka. Na Golom otoku jedno vreme bio je zatočen i dečak od 13 godina, pod istom optužbom. Maloletna deca pominju se u više knjiga, i to poimence.
Tragajući, međutim, za istinom o Golom otoku, pronašao sam i jedan dokument koji teško otpužuje državu Jugoslaviju. Na ńú kongresu Saveza komunista Jugoslavije Aleksandar Ranković je doslovce rekao: „Na Golom otoku našlo se mnogo nevinih ljudi, više od 47 odsto, mi to, drugovi, moramo ispraviti..."
Zastrašujući je taj podatak, posebno zbog toga što od tada pa do danas niko nije rehabilitovan. Zašto?

U državi Sloveniji, pre nekoliko godina, golootočani su dobili kao obeštećenje, po 30.000 DM, a u Hrvatskoj po 20.000 DM.
U Srbiji i Crnoj Gori u tom smislu još ništa nije preduzeto. Zašto o tome ćute golootočani?!

Na Golom otoku našlo se više od 8 odsto ljudi srpske, odnosno crnogorske nacionalnosti. Zatvorena su i petorica đaka iz Kragujevačke gimnazije. Jedan je na Golom otoku lišen života, dvojica koji su preživeli strahote Golog otoka još uvek žive u Kragujevcu. Godine 1948. odvedena su iz školskih klupa četvorica učenika u Beranama (Ivangradu) i pod optužbom da su ibeovci streljani su bez suda i presude na periferiji Berana na stratištu, pored groblja. Zašto o tome ćuti njihova rodbina, zašto ćute golootočani?!
Među golootočanima našlo se više desetina seljaka iz srca Šumadije. Našli su se tamo pod optužbom da nisu predali žito za otkup. Jedan od tih seljaka rekao mi je da je tada predao žito, ali nije 200 kilograma lešnika, koliko mu je bilo, pored žita, „razrezano". Zašto o tome ćute preživeli seljaci?

Zašto ćute nevini kojima je Udba rasturila bračne zajednice i porodičnu sreću? Koliko je supruga moralo pismenim putem da se odrekne svojih muževa „izdajnika"? Koliko se braće i sestara moralo odreći svojih najrođenijih? Reč je o više desetina hiljada slučajeva.
U svim knjigama koje sam pročitao i izjavama preživelih golootočana govori se da većeg „zverinjaka" od Golog otoka nije bilo. Goli otok nije bio mesto gde su se prevaspitavali oni koji su „izdali narod, partiju i revoluciju". Svi potvrđuju da je na Golom otoku bilo veliko mučilište tela i duše. Oni koji su optuženi za „izdaju" tvrde da je Goli otok bio stratište, na kojem je na hiljade ljudi satrveno i trajno do kraja života onesposobljeno.

Na Golom otoku je bilo zatočeno više od 60.000 ljudi. Od njih je, za to imam čvrste dokaze, na najzverskiji način likvidirano, ili su umrli pod torturom, više od 12.000.
Zašto država SR Jugoslavija u ime humanosti ne rehabilituje nevine žrtve?

Zar su nevini zaboravili „šibu toplog zeca", „Kordinu četu", „Petrovu rupu", „tragač", „Galeba", „Labuda", „špansko plivanje", „čuvanje kible pod ćebetom", „tucanje kamena kamenom", prenošenje na hiljade vagona kamena, sa jednog brda, na drugo, pa onda opet nazad, „navaljivanje stena na nepopravivu bandu"?
Zar su golootočani zaboravili torture onih 600 ustaša, koje je Udba dovela na Goli otok, „da se obračunaju sa izdajnicima i da ih prevaspitaju"? Zašto se o tome ćuti?

Zar su golootočani zaboravili bolesti, vaške, tifus, dizenteriju, kokošje slepilo, distrofiju, izgladnjivanje do besvesti? Zar su zaboravili da su godinama radili teške fizičke poslove po 14 sati dnevno sa samo jednim sledovanjem nekog vodenog bućkuriša?
Mnogi golootočani ni posle izdržavanja kazne nisu ostali bez prismotre Udbe. Hapšeni su po više puta, uvek kada su Brozu dolazili strani državnici u posetu. A tih poseta bilo je na pretek.
Više stotina golootočana našlo se ponovo na Golom otoku, jer ih je Udba okarakterisala kao „nepopravivu bandu". Bili su to „jednomotorci", „dvomotorci" i „tromotorci".

I danas posle 50 godina golootočani nemaju mira. Dušan Ristić iz Svetozareva ne može da dobije od opštinskih organa punu ispravu, jer je kao ibeovac, nepodoban.

Žrtve i zločinci
Godine 1992. u Knez Mihailovoj ulici uhapšen je kolporter koji je prodavao novine i uzvikivao: „Novine, novine, kupite novine i pročitajte članak o Golom otoku na kojem je komandant bio ustaša".
Danas u Srbiji i Crnoj Gori živi više od 8.500 onih građana koji su bili optuženi kao ibeovci. Oni žive u gradovima i šetaju se ulicama, zajedno sa onima koji su ih svirepo mučili. Teško ih je raspoznati. Pouzdano se zna da golootočani jedva preživljavaju, a oni drugi sigurno lagodno žive i sa visokim penzijama. I danas, 2002. godine, bivši komandanti Golog otoka žive u Beogradu, a njihove penzije su veće od zarade predsednika Vlade Republike Srbije i Jugoslavije. Pominjem samo neke: Jovo Kapičić (narodni heroj), Nikola Bugarčić, Marija Zelić i dr.

Država Jugoslavija i njeno uže rukovodstvo na čelu sa Josipom Brozom Titom teško se ogrešila o više desetina hiljada nevinih ljudi.
Dolaze nove generacije i nova vremena. Zločini jednog vremena, vremena bezumlja, moraju biti javno osuđeni a žrtve primereno obeštećene.
Ako i dalje budemo ćutali o zločinima na Golom otoku, buduće generacije će nas optužiti da smo bili saučesnici tih zločina.

Milorad Bajić,
BEOGRAD

Cenjena redakcijo, u ovih nekoliko preostalih sati do isteka 31. marta, želeo sam, veoma kratko da kažem svoje mišljenje o Koštunici i Đinđiću.

Koštunica je, uprkos svojoj čistoj političkoj biografiji do dolaska na vlast, najistaknutiji predstavnik onog dela srpstva koje ne razume gde pripada: Evropi ili Aziji. Kao posledica, ta konfuzija završava u večnom konfliktu sa svima: pogotovu s razvijenima jer oni ostali dele s nama isti problem. Trenutačna posledica će biti manje novca sa Zapada.

Duboko mi je žao što Đinđić, Labus, Batić, Žarko Korać i ostali prvaci nekonfuzne, evropske politike nemaju još dovoljno dubinu razumevanja u građanskoj Srbiji.

Želim da razrešenje ovih nekoliko sati donese još jedan mali pomak u raščišćavanju puta ka Evropi, građanske Srbije.

MILORAD KRNETA, BIVŠI
PROFESOR UNIVERZITETA
BEOGRAD, TORONTO, KANADA

Ponaša li se ministar Vlade Republike Srbije prema zahtevima mačvanskih poljoprivrednika korektno? Zahtevi poljoprivrednika za rešavanje vrlo loše uređenog pitanja penziono-invalidskog osiguranja zemljoradnika i ukidanje zakona kojim se uslovljava registracija motornih vozila uplatom javnih doprinosa sasvim su opravdani i argumentovani. Po sadašnjim kriterijumima zemljoradnici su jedina kategorija od koje se traži da izmiri i doprinos za zdravstveno osiguranje pored doprinosa za PIO sa kamatom.

Veoma su nejasni odgovori članova Vlade Republike Srbije članovima pregovaračkog tima da ne znaju kako da reše to pitanje. Prosto srpski rečeno, Vlada Republike Srbije treba da predloži Skupštini Srbije da se ukine Uredba o utvrđivanju, plaćanju i kontroli javnih prihoda za vreme ratnog stanja (Službeni glasnik RS br. 18 od 20. 4. 1999. godine), odnosno član 3 koji glasi: „Bez dokaza o plaćenim dospelim obavezama po osnovu javnih prihoda ne može se izvršiti registracija motornih vozila i plovnih objekata", ista uredba je ozakonjena Zakonom o potvrđivanju uredaba koje je predsednik Republike doneo za vreme ratnog stanja (Službeni glasnik RS br. 33 od 16. 7. 1999.). Za pitanje rešavanja zakona o PIO zemljoradnika treba osnovati komisiju sastavljenu od predstavnika Ministarstva poljoprivrede i finansija, Fonda PIO zemljoradnika koja će sagledati pravo stanje i predložiti rešenje koje će biti najpovoljnije i za državu i zemljoradnike. Ukoliko se ovi problemi ne rešavaju, biće kao što je konstatovao potpredsednik USS Voja Lukić iz Obrenovca, „da se nova vlast teško odriče nasleđa stare vlasti koje donosi pare" (Danas, 8. februar 2002.)

VLADAN SREĆKOVIĆ
i BRATISLAV SREĆKOVIĆ,
SELO VELIKO KRČMARE

Neupućeni gledalac TV Dnevnika RTS-a (28.3.), povodom sastava popisivačkih timova, razumeo bi da u Preševu, Bujanovcu i Medveđi žive Albanci i Nealbanci, jer će upravo takva dvojka činiti jedan tim. Pretpostavljam da su mislili da će jedan član biti Albanac, a drugi Srbin, Rom i ne znam ko sve to može biti, uostalom oni su ostali ili po RTS-u Nealbanci (veliko N). Posle svih tragičnih događaja i krvavog egzodusa 240.000 Srba, 1300 netragom nestalih, možda najveća uvreda je da se oni određuju kao (ne)Albanci. Bili smo neumereni i u osornosti i u snishodljivosti, a da je i jedno i drugo jednako štetno, uživo smo bili uveravani kroz čitavu istoriju.

DRAGAN VIDAKOVIĆ,
BEOGRAD