Može li violinista da svira bez gudala?
Može - reći će vam mr Milivoje Bogosavljević, vajar i autor spomenika otkrivenog 1995. godine čuvenom bardu narodne muzike Vlastimiru Pavloviću- Carevcu u gradskom parku u Velikom Gradištu.

Taj spomenik je već tri puta skrnavljen!
- Na Carevca je atakovano tri puta, ali njegova violina i njegov svilen konac nisu utihnuli. Prvi put mu je sa spomenika otkinut vrh gudala. Potom je zimus ceo spomenik okrečen disperzivnom belom bojom, da bi nedavno Carevac ostao i bez samog gudala koje mu je polomljeno. Sad ga uopšte nema. Mnogo vode proteći će Dunavom dok se ne otkrije kome i zašto smeta Carevčev spomenik u gradištanskom parku - veli vajar.

		Violina Vlastimir Pavlović Carevac, nakon Prvog svetskog rata na takmičenju mladih talenata u Berlinu kao nagradu za prvo mesto dobio je violinu koju mu je uručio jedan od potomaka Johana Sebastijana Baha. Carevac je tu violinu poklonio svom učitelju i drugu violinisti Muji iz Velikog Gradišta.

Da smo u Velikom Gradištu, gradu umetnika, kojim slučajem sagradili spomenik nekoj orijentalnoj pevačici ili novokomponovanom harmonikašu, mislim da bi bolje prošli, jer smo počeli da gubimo identitet, počeli smo da zaboravljamo naše duhovne vrednosti. Ko je kriv Carevcu što je negovao izvorni narodni srpski melos: možda posle svega što nas snađe više i nismo sigurni da smo Srbi. Ko zna.

Kivan je Bogosavljević s razlogom, jer je u rad na Carevčevom spomeniku uložio maksimum umetničkog napora (SO Veliko Gradište ni do danas mu nije isplatila polovinu dogovorenog honorara), noći i noći je provodio budan tražeći pravo rešenje za spomenik koji će na autentičan način trajno da ovekoveči velikog barda.

Carevac je, istina, u duši bio pravi komunista. Podigao je, zna se, 1941. i partizanski ustanak u svom rodnom selu Carevcu u dolini Peka po kome je i dobio prepoznatljiv nadimak. Možda je ta činjenica zasmetala nekome da mu ni mrtvom ne da mira lomeći njegovo gudalo na spomeniku?

		Bista i u rodnom selu Na mestu gde je bila kuća Vlastimira Pavlovića Carevca sada živi familija Aćimović, daleki potomak Carevčeve sinovice Juce. Na inicijativu Božidara Miletića ovde planiraju da velikanu violine poteklom iz njihovog sela postave bistu. I to u centru sela, kraj česme, dvadesetak metara od mesta gde je bila kuća u kojoj se rodio Vlastimir Pavlović - Carevac! Strahuju jedino da i ovaj spomenik ne zadesi sudbina onog u parku u Velikom Gradištu koji nepoznati vandali neprestano iz samo njima poznatih razloga, oštećuju.

Violinista je u zloglasni Dahau u kome je, posle dvogodišnjeg boravka u zatvoru na Banjici, tamnovao dve godine deportovan iz rodnog sela gde je početkom februara 1942. godine uhapšen u kući teče Milentija Rajčića. Uhapšen je u bridž pantalonama i kratkom gunju od kojih se kao i od svoje violine nije odvajao. Bio je dugogodišnji šef Narodnog orkestra Radio Beograda.

Neki kažu da je na tom mestu bio zahvaljujući komunističkoj prošlosti dok drugi misle da to nije istina i da je Vlastimir bio što se violine tiče, nenadmašan virtuoz nad virtuozima.

Žarko Živanović, publicista i jedan od prvih inicijatora podizanja spomenika Carevcu u Velikom Gradištu, priča za "Glas":
- Kad je gudalo prvi put polomljeno, našao sam ga slomljenog kraj spomenika i sačuvao. Zavarili smo ga misleći da ga niko više neće dirati. Na žalost, opet se dogodilo isto. Ne znam razlog, nisam pametan šta može da bude u pitanju. Sad je gudalo vandal odneo sa sobom. Možda je u pitanju i obična dečja igra, ko bi znao. Čovek koji je tad prolazio parkom rekao nam je da su se deca igrala oko spomenika. To nam ipak ništa ne dokazuje. Prijavili smo slučaj policiji, ali još ništa nisu otkrili. Sad svaki dan obilazim spomenik u nadi da će vajar Milivoje opet da mu namesti gudalo.

Carevac je voleo rodni kraj i sa starim društvom iz grada na Dunavu stalno se sretao kad je dolazio. U Velikom Gradištu je kao advokatski pripravnik radio u kancelariji advokata Čede Bajkića. Gradištanci pričaju da su košavi sa Dunava prkosili čudesni zvuci melodija "Vinogradi suze liju", "Svilen konac"...

		Festival " Carevčeva lira" Braničevski kraj neguje uspomenu na svog velikana. Svakog leta od 1995. godine u Velikom Gradištu održava se festival "Carevčevi dani". Violinisti se takmiče u izvođenju pesme i kola iz repertoara V. P. Carevca. Čuveni violinista je stalna inspiracija mnogim stvaraocima ovog kraja, a dvadesetogodišnja studentkinja Solfina Jovanović je na osnovu starih fotografija i priča meštana, slikom u ulju ovekovečila nekadašnji Carevčev rodni dom. Slika se nalazi u seoskoj osnovnoj školi. Pesnikinja Veroslava Džinčić svoju pesmu o poeti na violini završava stihovima: "Draži nam je 'Svilen konac' no i jedan zlatan novac!"

Stari gradištanci su pričali i o Carevčevom ribarenju sa deda Tikom. Obavezno sa violinom. Pričalo se tada da se po zvucima Carevčeve violine znalo kakav je deda Tikin ulov. Ako su na obalu dopirali jecavi zvuci, ulov je loš. A kada bi na obalu doprli tonovi veselog kola, znalo se da je mreža puna. Iste večeri u nekoj od tadašnjih kafana deo ulovljene ribe bi se pripremio i uz belo vino i muziku društvo bi neretko do zore ostajalo.

Vlastimir Pavlović Carevac se u gradu na Dunavu najviše družio sa Živkom Banovićem zvanim "Muja" sa kojim je i počeo da svira violinu, Mikom Lozanićem, Branom Šusterom, Žikom Tutom , Milanom Hajdukom pa su čuveno "Žikino", "Lozanićevo", "Tutino kolo", posvećeni ovim gradištanskim boemima.

Bard jugoslovenske muzike čiji su virtuozni prsti legendarno "preli" čuveni "Svilen konac", u svom rodnom mestu nema spomen obeležje. Selo čije je ime čuveni violinista kao nadimak ponosito nosio, nije na žalost sačuvalo njegovu rodnu kuću, a na mestu gde je bila nema traga da se rodio 7. oktobra 1895. godine, u belo okrečenoj, u za to vreme dobrostojećoj kući na početku malog Siminog sokačeta. Sa vršnjacima, pričaju stari Carevčani, Vlastimir se jurio po obližnjoj Lipovači, a u proleće bi od vrbe pravio svirale. S jeseni od kukuruzovine pravio je škrgave violine.

Ljudi u ovom selu posebno su razočarani oštećenjima i čestim oskrnavljivanjem Carevčevog spomenika.
- Vlasta je voleo je da dođe u svoj Carevac - priča 75-godišnji Branislav Stević. - Do duboko u noć sedeo bi s s nama, a beskrajne priče o događajima iz detinjstva prekidala bi njegova violina i najčešće pesma "Vinogradi suze liju".

- Ko ga je poslednji video? - pitali smo ih.
- Tri dana pred njegovu smrt, na treći Božić, priča Carevčanin Vitomir Stokić, bio sam kod Carevca u Beogradu. Odneo sam mu pola jagnjeta šilježeta, po naređenju mog oca, Vlastinog velikog prijatelja. Car, kako smo ga mi, njegovi Carevčani zvali, upravo se vratio s mora, gde se i razboleo. Bio sam poslednji Carevčanin koji ga je video živog.

Dragan Stodić