U vezi sa izjavom ministra pravde u Vladi Srbije dr Vladana Batića, koja je objavljena u dnevnom listu „Politika" dana 28.07.2001. godine, da su, na žalost, Odluku u Saveznom ustavnom sudu, kojom su osporili, te proglasili neustavnom i nezakonitom Odluku Vlade Republike Srbije od 28.02.2001. godine o automatskoj primeni Statuta i Pravilnika Haškog tribunala, doneli ljudi koji su sudije, na osnovu predloga jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, kao Miloševićevi kadrovi u „takozvanom" Saveznom ustavnom sudu, i izjavama profesora Rada Stojanovića da se često „stidi" odluka vlasti, pa i odluka Saveznog ustavnog suda, budući da one proizvode „sramotu" za našu zemlju, i kolege Momčila Grubača, sudije Saveznog ustavnog suda, da su, „nažalost neki članovi Saveznog ustavnog suda još uvek inficirani političkim razlozima", koje su objavljene u „Glasu javnosti" dana 29.03.2002. godine, kao sudija Saveznog ustavnog suda izjavljujem:

Da su predmetne odluke Vlade Republike Srbije, prva i druga, po mom ličnom stavu , politički akti uneti u forme pravnih akata, koji više krnje ugled ustavnosti i zakonitosti i ostvarivanju sloboda i prava građana, nego što štite interese SRJ i njenih članica u njihovom međunarodnom položaju u svetu.

Ne želim verovati da su umesto proklamovane pravne države gradi partijska, a umesto vladavine prava - vladavina pravom. Mora se čuvati pravni red i to kako je Ustavom i zakonom uređeno. Neću da radim suprotno pravu i moralu. Do sada sam, a to ću zasigurno činiti i od sada, uvek težio poštovanju ličnosti, poštovanju prava, u meri u kojoj ga znam i poštovanju sloboda čoveka i građana.

Nezavisnost sudova, pa i ovog da kažem mog, Saveznog ustavnog suda, mora biti garantovana od strane države. Ugrađena je u Ustav i zakone ove naše napaćene zemlje. Dužnost je svih faktora, pa i političkih i drugih organa, da poštuju i prate nezavisno sudstvo. Savezni ustavni sud je dužan, odnosno mi sudije u njemu, da nepristrasno rešavamo sve slučajeve, na osnovu činjenica i u skladu sa Ustavom i zakonom i našom savešću, bez ikakvih ograničenja, posebno političkih diktata, nepodobnih uticaja, pobuda, pritisaka, pretnji ili mešanja sa bilo koje strane, direktnog ili indirektnog.

Postupci pred ovim Sudom moraju se voditi pošteno, sa poštovanjem prava svih i nikako drugačije. Dužnost je naše države da obezbedi adekvatne i stabilne resurse kako bi se ustavnom sudstvu omogućilo da ispravno obavlja svoju ulogu. Lice izabrano za sudijske funkcije, posebno ove naše najviše ustavno-sudske instance sada i ubuduće u novoj zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore, moraju biti individue sa integritetom i sposobnošću.

Integritet i nezavisnost sudija ipak zavisi, i to najviše, od njihovog ponašanja bez straha i korišćenja koristi. Moj stav po tom pitanju je da se držimo samo ustava i zakona, sebe, i ponašamo u svako doba - vreme, ovo i buduće, na način kojim se podstiče javno poverenje i izbegava svako nedolično ponašanje. Sudija koji pokazuje naklonost po bilo kojoj osnovi u postupanju narušava pošteni odnos u suđenju i dovodi sudstvo na zao glas.

Predmetne izjave ministra pravde u Vladi Republike Srbije, dr Vladana Batića, ne tumačim nepriznavanjem Saveznog ustavnog suda (kao što političke strukture na vlasti u Crnoj Gori ne priznaju sadašnje savezne organe) već kao revolt za njega na „neshvatljivu" - odluku i nesmotreneo upotrebljenu reč „takozvani sud". On kao ministar to može izreći u vidu političke ocene uz konsekvence odgovornosti (društvene, političke, krivično-pravne i druge).

Smatram da takve ocene nisu dopuštene za rad državnih organa, a naročito sudova jer se njima krnji ugled i autoritet suda i formira negativno mišljenje u javnosti. To nije primereno da kaže ministar pravde jer odluke Saveznog ustavnog suda su konačne i izvršne i podložne kritici, ali ne i nipodaštavanju. Konačno, zbog „upadljivog ćutanja Suda" predmetna Odluka je doneta uz pet glasova za i jedno izdvojeno mišljenje.

Jedan glas protiv kolege sudije, koji je za mene neobjašnjivo, izjavio u medijima da proces donošenja odluke nije završen i kao da je doktor medicinskih a ne pravnih nauka postavio ljekarsku dijagnozu da su neki članovi Suda još i inficirani političkiom razlozima.

Milorad Gogić, sudija saveznog ustavnog suda,
Beograd

Slučajno" za razliku (možda) od Bojane Glišin (molekularnog biologa, pretpostavljam, ako je kćer Milutinova?) g. Vigora Majića, zamenika aktuelnog ministra srpske prosvete, poznajem bar jedno dvadesetak godina i to i „kroz Petnicu", a i izvan nje.

Bilo bi i nepošteno, a i sasvim netačno tvrditi - to ni ja niti sam činio, niti bih ikada činio - da g. Majić nije sebe, i te kako, nesebično ugradio u ne mali, svakako i međunarodni, ugled, a i blagotvornu ulogu u pospešivanju i razvoju naše talentovane dece i omladine. Ali i tu, objektivno, ima jedno „ali": niti je to g. Majić radio sam, a ni besplatno. Koliko je on gradio Petnicu, još više je možda ona „gradila" njega: g. Majić je „pomoću Petnice" svojevremeno postao član CK Omladine Srbije, zatim ušao u sve upravne odbore, savete za nauku i obrazovanje i sl.

Ja sam jedan od onih ljudi koji, kako nas je Vuk Karadžić učio, „neće nikoga ni hvaliti, ni kuditi", već će govoriti istinu i samo istinu. A istina je, da je gotovo za Riplija, da neko celokupnu srpsku prosvetu, a to je - kaže ministar Gašo Knežević - 125.000 pedagoga, među kojima je na stotine (samo po osnovnim i srednjim školama, a na hiljade po fakultetima) profesora s doktoratima nauka i „debelim" iskustvom u radu ne samo sa „talentima", što je slučaj sa Petnicom, nego i sa onima čiji je koeficijent inteligencije oko graničnih 70, proveri čoveku koji je „od silnog rada", kako kaže gđa (ili gđica) Glišin, jedva uspeo da u pedesetim godinama završi - geografiju!

Sve to, naravno, ne umanjuje dosadašnji učinak g. Majića. Ali, prosto - naprosto, nije „normalno" da te armije pedagoga i srpsko školstvo, koje ipak ne čini tih 7 do 10 hiljada „talenata" na milion i po đačke populacije (to su psihološke konstante), predvodi, čak vrlo nametljivo (na primer, Majićevi javni nastupi o religiji i, što je najstrašnije, proglašavanje naše narodne poezije - hororom!) „genije" kome je trebalo dve i po decenije da, uz direktorski kabinet, platu, plaćenog vozača i sl. završi - kažu čak ne u Beogradu, gde je studirao, nego na prištinskom fakultetu u rasejanju - Geografski fakultet!

Ne smeta meni, niti imam išta protiv g. Majića; kažu da je u Ministarstvo doveden da bi dobio stan u Beogradu, a i zbog veza sa međunarodnim donatorima. Ali, zna li gospođa (ili gospođica) Glišin šta treba da bude zamenik ministra prosvete? On mora, jer ministri su manje-više uvek stranačko-politički ljudi, da bude „ekspert nad ekspertima". I to - od problematike dečijeg vrtića do univerziteta.

Javnost to možda ne zna, ali mi, novinari, znamo: resorni pomoćnici nemaju gotovo nikakva upravna ovlašćenja - njih imaju samo ministri i zamenici (u odsustvu ministra). To meni, gospođo (gospođice) Glišin, smeta, a ne direktor Petnice i, uz to, još i zamenik ministra prosvete. Ni ja nisam „u srodstvu" sa g. Majićem, ali moji roditelji nisu baš tako lako priznavali genijalnost onima koji su i po sedam godina ponavljali svaku godinu - i to na fakultetu...

Goran Bajić,
Beograd

Poštovano uredništvo, javljam Vam se iz Kanade, iz Toronta, gde živim poslednjih nekoliko godina. Otišao sam iz svoje zemlje. U Srbiji iz koje sam odlazio ostao je strah, strah od života, strah od smrti. Došao je i oktobar 2000. godine. Promenila se vlast, promenila se svest, biće bolje, da se mora jedno vreme trpeti, jer je zemlja sasvim opljačkana od režima Slobodana Miloševića.

Nažalost, po mojim saznanjima iz otadžbine, još ima mnogo onih iz starog režima, iz Miloševićevog establišmenta, koji neke od važnih poluga vlasti još nisu ispustili iz svojih ruku, posebno finansijsku, čime im je i politička moć još prisutna i jaka. Isti oni koji su deset i više godina pljačkali nedužni srpski narod, čine to i danas, doduše, skriveno. Sa njima bi nova vlast, po mom mišljenju, trebalo zauvek da se razračuna tako što bi ih sve, bez izuzetka, poslala na dugogodišnje zatvorsko izdržavanje kazne.

Želeo bih još mnogo toga da Vam napišem, ali znam da je prostor za pisma čitalaca u Vašem cenjenom listu ograničen, pa ću se zadržati na još jednoj, po mom dubokom uverenju, veoma važnoj temi. Reč je o suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Dobro je što je Međunarodni tribunal u Hagu protiv njega podigao optužnicu za zločine koje je počinio prema sopstvenom - srpskom narodu.

Zar bi trebalo zaboraviti hiljade i hiljade na silu mobilisanih srpskih mladića, od kojih mnogi pre toga nisu ni držali pušku u ruci, gurnutih direktno na krvava ratišta, gde ih je najveći broj zauvek ostavio svoje mlade živote; zar bi trebalo zaboraviti sve one jedince u roditelja, stare po 19 ili 20 godina, za koje se ne zna ni gde su stradali, ni gde su im grobovi; zar bi trebalo zaboraviti hiljade i hiljade srpskih invalida bez nogu i ruku, unesrećenih za ceo život, koji su sada prinuđeni da žive od milostinje dobrih ljudi ili pomoći humanitarnih organizacija iz inostranstva; zar bi trebalo zaboraviti desetine hiljada mladića - srpskih izbeglica iz Hrvatske i BiH - koje su njegove paravojne jedinice hvatale po Srbiji, i opet slali u haos rata - u smrt; zar bi trebalo zaboraviti da je Srbija zbog Miloševićeve loše, stravično loše politike, bombardovana od NATO-a, što je mudrijim vođenjem spoljne politike zemlje moglo da bude izbegnuto; zar bi, na kraju krajeva, trebalo zaboraviti da on nije svoj, naš, srpski narod samo učinio nesrećnim, već ga je skoro uništio, počinio nad njim zločin još veći i od onoga koji je učinio drugim narodima na prostorima nekadašnje Jugoslavije.

Ne, to nikad ne bi trebalo da mu bude ni zaboravljeno, ni oprošteno. Zbog naše dece, zbog naših unuka, trebalo bi mu pred Međunarodnim sudom suditi i za zločin nad sopstvenim, srpskim narodom. U ime pravde, u ime bolje sutrašnjice, u ime onih koji će se u Srbiji tek roditi i moći da žive u miru i sigurnosti, u ime nas koji smo bili prinuđeni da napustimo svoju zemlju i počnemo život iz početka. Oprostite što u mojim rečenicama ima puno gorčine, ali - ma koliko želeo - ne mogu da je izbegnem posle svega što sam sa porodicom preživeo, što je ceo naš, u najvećoj većini, nedužni srpski narod, preživeo i - nažalost - još preživljava...

Želim Vam svako dobro i napredak Vašeg cenjenog lista

Milan Mladenović,
Toronto, Kanada

Da li to treba da mi bude žao gdina Mišljenovića što je bio deset godina „marginalizovan", kako kaže? Pre svega, želim da ga pitam da li je bio član Saveza komunista ili ne? Ako nije, stegnuću mu ruku bratski i sve oprostiti, jer mene to nečlanstvo otera čak u tuđinu. Ako jeste... zašto se i sa kakvim pravom javlja, i na koga žali?

Što se „ratnih huškača" tiče dovoljno sam proveo vremena i u Beogradu (1990-1994) i ovde u inostranstvu; redovno pratim mnoge medije. Odista mi je krivo ako gdin Mišljenović ne prati medije u SAD, onda bi se dublje zamislio ko je, kako i zašto „ratni huškač".

Zar gdin Mišljenović želi da ubedi čitavu naciju da se SAD bacila u multimilijardske troškove samo zato da bi primirila nas „ratoborne" Srbe na onome jadnom Balkanu?

Zašto malo ne napada i „ratne huškače" u Hrvatskoj koji se naoružavaše, gađaše iz minobacača kasarne JNA? Zašto ne napada huškače muslimanske, albanske nacionalnosti?... E, moj gdine Mišljenović: s obzirom na vašu karijeru diplomate, uopšte ne mislim da spadate u onu grupu našeg jadnog naroda koji je spreman da se olako samooptužuje. Pre će biti nešto drugo, sada novi vetrovi duvaju, a vi kao i svaki sposoban diplomata - pođoste niz vetar (zašto vas nigde ne čuh 90, 91-93?).

... „Krivi smo što smo živi „, govoraše moja jadna majka. Ako nećemo sami da se branimo, ko će? Gdina Mišljenovića razumem, jer on mora da ponovo gradi svoju diplomatsku karijeru. Svi mi ostali, mali i nevažni, branićemo istinu... jer ona nije monopol diplomata... već obraz naroda.

Miodrad Bjelić,
Njujork, SAD

Od glasila do kojih su moj pogled i džep mogli da dopru, samo su „Glas javnosti" (od novina) i „Palma plus" (od televizija) osvetlali obraz i sebi i svome narodu, ne libeći se da opširno, kritički i dostojanstveno obeleže početak varvarskog bombardovanja naše zemlje od strane zapadnih neandertalaca.

Sažimajući je u pravedan i jedino moguć naslov („Ni oprostiti, ni zaboraviti"), ovaj list je nadahnutu evokaciju Dragoljuba Petrovića na taj događaj najavio na prvoj i nastavio na još jednoj, celoj strani. Spomenuta televizija je cela dva sata svog udarnog večernjeg programa takođe posvetila tom događaju, prateći njegove potresne apokaliptične „nastavke" i u toku svih potonjih 78 dana i noći.

Šta su za to vreme, te istorijske večeri, radili ostali? Ništa, a tačnije, radili su svašta, samo im trogodišnjica bombardovanja nije bila ni na kraj pameti. Kao da zločina pomahnitale devetnaestoglave aždaje nikada nije ni bilo. Ali da pođem redom, onoliko koliko sam bio u stanju da pročitam i vidim.

Bez trunke stida i srama, i kao da je svojim čitaocima želela da poruči da zaboravi agresiju i oproste ubicama, „Politika" je na prvoj (!) i trećoj (!) strani donela opširnu srceparatelnu reportažu o američkim kučićima, mačićima i prasićima koji - zamislite! - u Americi uživaju sveopštu ljubav, nežnost i pažnju!? Tek na sedmoj (!) strani, u donjem levom ćošku - kratak osvrt... ne, ne na agresiju, već na „napad" NATO-a, pa i to preuzeto od štedljivog - Tanjuga. Iz silnih „Politikinih" patriotskih i demokratskih pera - nijedne reči, ni jednog jedinog slova!

Od tri programa Radio-televizije Srbije, prvi i treći kritične večeri takođe nemaju ni minut posvećen tužnoj godišnjici, ali zato njen drugi program najavljuje film prigodnog naziva - „Hrabri". Najzad nešto o nama, pomislim, o našoj vojsci, protivvazdušnoj odbrani i sl. Đavola! Čim je počeo, shvatim da je to opet neki američki film, ko zna koji po redu toga dana u čast agresora i, naravno, o njihovoj, a ne o našoj hrabrosti!

Najzad, Televizija B92 posvećuje, a Televizija Kragujevac prenosi emisiju o bombardovanju, ali kakvu! Ludačku, najblaže rečeno. U njoj se, naime, tvrdi da je naša vojska namerno držala vojnike u civilnim vozilima kraj puta, priželjkujući da budu bombardovana, kako bi naša vlast posle mogla pred svetskom javnošću da optuži NATO zbog bombardovanja nevojnih ciljeva!?

Inače, ni spomenuta TV iz Kragujevca nije imala ništa u svoje ime da kaže i prikaže o bombardovanju kojim je najveća fabrika u tom gradu sravnjena sa zemljom. Kada sam nekog sa te televizije telefonom pitao za objašnjenje, dobio sam apsolutno nedostojan odgovor: „Tako nešto (!) nije predviđeno našim programom!" Kao da su se dogovorili, potpuno identične odgovore dobio sam od koordinatorke Ju info televizije i od dežurne urednice „Politike", s tim što se ova poslednja, umesto na „program", pozvala na - „uređivačku politiku!?!

Pa ipak, vrhunac bezočnosti i poigravanja osećanjima gledalaca predstavljao je celovečernji „svečani program" kojim se druga kragujevačka televizija, tzv. Kanal 9, direktno stavila u službu američke propagande, ništa manje zločinačke i od samih bombi istog porekla.

Najpre je tačno u 20 časova (dakle, u vreme kada su pre tri godine pale prve bombe, a nešto kasnije bila srušena i kineska ambasada u Beogradu), počelo prikazivanje američkog antikineskog (!) filma „Zakon crvenog istoka" čija se radnja događa u Kini i u kome je, od milijardu i 300 miliona Kineza, dobra samo jedna devojka koja veruje u nevinost nekog američkog biznismena koga „mrske" kineske vlasti muče ne bi li priznao ubistvo jedne druge devojke.

Zatim u 22 sata sledi „specijalna emisija" posvećena ranijim dodelama američkog „Oskara", pa u ponoć još jedan američki zoološki film, da bi oko tri posle ponoći „samo na Kanalu 9" (!?) počeo direktan prenos spomenutog američkog filmskog cirkusa. I da bi ironija ove celovečernje i celonoćne kavalkade neukusa, nekulture i medijskog beščašća bila potpuna, sve to „osmislio" je dojučerašnji portparol gradskog SPS-a, a odnedavno glavni i odgovorni urednik spomenute TV-kanalizacije!?...

Ukratko, da se čoveku smuči dan i čas kada je, uz časne izuzetke, prvi put uzeo novine u ruke i kada je prvi put seo pred televizor.

Milan Nikolić, književnik,
Kragujevac

Za sve bivše, sadašnje i buduće ljude na vlasti; bilo kako se zvali, bilo gde i kad postojali i u bilo kojem vremenu živeli - sve imaju zajedničku nesreću da boluju od neizlečivog virusa što se zove vlast i nose svoj krst - jednom i zauvek.

Zavideti im ne treba. Treba ih samo žaliti, jer na tom putu se sigurno izgubi ono najvažnije - lepo ljudsko lice. Ogledalo je ogledalo. Ogledalo ne laže. Nikad. Takvi smo kakvi smo. U prilog ovim rečima ide jedna velika istina koju je davno izgovorio junak iz Selimovićevog dela, a odnosi se upravo na vlast.

„Rekao je, sjećam se i sad svog zaprepaštenja, da postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije ljudi se nekako mogu izliječiti, od treće nikako. Vlast je i najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je, kao čarobni kamen, jer pribavlja moć.

Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali koja ga drži. Odvojeni, ne predstavljaju ništa; zajedno, kob su ovoga svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čoveka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju.

Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promenu. Odmah stvaraju večne zakone, večna načela, večno ustrojstvo, i vežući vlast uz boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja drugim moćnicima. Ruše ih uvek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada.

I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast, kao noćni leptiri na plamen sveće. A uvek dolaze novi, i dovode svoju svitu, i ponavljaju greške svojih prethodnika, jer drukčije ne mogu. I tako, u krug, neprestano. Bez hleba narod može ostati, bez vlasti neće. Oni su bolest na narodnom telu, kao guke. Kad jedna guka otpadne, izraste druga, možda grđa.

Ne možete bez nas, kažu nam, razbojnici bi se namnožili, neprijatelj bi nas napao, nered bi u zemlji nastao. A ko drži ovu zemlju, ko je hrani, ko brani? Narod. A oni nas globe, kažnjavaju, zatvaraju, ubijaju."

Rada Stanković,
Beograd

U mnogo čemu, gotovo u svemu se solidarišem sa protestom dr Nade Prokić-Rudić koja, s razlogom, osuđuje krajnje bezočan odnos prema psima (ja dodajem: i ostalim životinjama, dok ih u svojoj nerazumnoj pohlepi i atavizmu mi, ljudi, ne uništimo potpuno).

Ovih dana, putujući po svojoj rodnoj Šumadiji, susretah buljuke tobožnjih „lovaca": navodno „čistili su teren od štetočina", a to je značilo, uglavnom - svirepo ubijali ili obogaljivali, maltene sve zatečene pse po putevima, ulicama, livadama, šumarcima...

U mnogim zemljama tzv. razvijenog sveta i životinjsko „carstvo" drži se pod kontrolom, a pojava lutalica se rešava sterilizacijom, azilima, usvajanjem i na sličan način, a ne brutalnim hajkama i „upucavanjem" ili izgladnjivanjem, a onda probijanjem šiljcima kao u Ovči.

Mnogo sam rastužen kada gledam upravo te pse „lutalice" kako uzaludno, jer su, za razliku od divljih zveri kobno upućeni i vezani za nas, ljude, jedva preživljavaju, trpe udarce kamenica, spavaju na ulici i - gledaju tako toplo, kao najbliži, stradaju jer na svoju nesreću u ljudima vide samo svoje prijatelje...

Umesto što svakog utorka, kao što kaže doktorka Prokić-Rudić, spaljujemo izgladnele jadne životinje u Ovči, mogli bismo da te pare trošimo na sterilizaciju uhvaćenih životinja. U okolini Beograda nalaze se mnoge napuštene kuće, seoska domaćinstva, objekti nekadašnjih farmi, stočni obori, a navodno, „nigde mesta" za nesrećnike sa naših ulica...

Rasadnici lutalica nisu samo bivši vlasnici; to su, mnogo više, hiljade raznovrsnih čuvara po stovarištima i gradilištima, koji koriste pse da im pomažu u obezbeđenju tih objekata, ali ih ne prisvajaju. Upravo se tu najčešće i nalaze pseća legla, odakle mladi kreću u potragu za ljudskom brigom i „svojima".

Ja sam, priznajem, samo jednom, desetak godina u svom domaćinstvu negovao prelepog, vernog i divnog „mešanca", godinama je bio „član domaćinstva", a kada je, greškom veterinara uginuo, mesecima smo tugovali i plakali pri svakom pomenu ili prisećanju na jedinstveno biće - našeg Beku!

Obožavamo upravo pse (mace su neuporedivo spremnije za život bez ljudske brige: love miševe, ptice, ulaze u sve kontejnere, lako izbegnu svaku opasnost, manje veruju ljudima), pa zato i ne smemo da uzmemo drugog psa, jer - mnogo bismo patili kada bi mu se štogod dogodilo. Naša država mora, uprkos svim brigama (politika, ekonomija, državno-pravno uređenje), da izgradi i politiku prema životinjama.

Usmrćivanje životinja po raznoraznim divljim klanicama, pa i onim legalnim, pravo je divljaštvo: životinje se ubijaju sekirama, čin klanja traje desetinama minuta, uz ogromne patnje nedužnih prasića, svinja, jagnjadi, telića, koji se danima pre ubijanja muče gladovanjem, žeđu...

Znam da je neminovno „praviti meso", ali - zar se to ne može činiti prethodnim opijanjem, elektrošokovima (kao u svetu)? Nažalost, na još uvek divljem Balkanu to niti ko kontroliše, a i ko je uopšte čuo da li je neko zbog takvog postupanja prema životinjama kažnjen?

Vladislav Vuković, dipl. pravnik,
Beograd

Gospodina Slavka Mihailovića ne poznajem, ali ga poštujem posle njegovog napisa „Polovina istine o Koreji", objavljenog u „Glasu" 24. marta. Autor je izneo svoje tumačenje stanja u toj dalekoazijskoj nama prijateljskoj zemlji.

Moj tekst je nosio naslov „O DNR Koreji - malo znano". Njegova dopuna sadrži već poznate, odavno prepričavane „podatke" iz američke kuhinje, koje su prihvatila mnoga zapadna glasila. Zemlja koja samo što nije zaratila s celim svetom, u prvom redu sa Amerikom.

Zato i predstavlja, u američkoj verziji, s još nekoliko nepokorenih zemlja „osovinu zla". U tim člancima i analizama nema ništa o ogromnim naporima naroda, države i vlade da zemlju iščupaju iz bede, nemaštine i feudalne zaostalosti, sve do pobede revolucije 1945. Ja sam ukazao na te okolnosti. Gospodin Mihailović na one druge, što je njegovo pravo.

Hvala „Glasu" na ustupljenom prostoru.

Aleksandar Mišić,
Beograd

Poštovana redakcijo, dugo čitam Vaš list na Internetu i primetio sam dosta „rekla kazala" informacija. Zapravo, pišete dosta o nečemu što sutra sami pobijate i pravite velike probleme sami sebi kada je reč o ozbiljnosti lista. To nije samo moje mišljenje već i mišljenje dosta ljudi ovde u Torontu.

Imam jedno pitanje za vas? Šta rade u Americi kada uhvate špijuna, a da je državljanin SAD? Odgovor je, osuđuju ga na smrt ili najblaže rečeno na 140 godina zatvora...
Pozdrav iz Toronta

Milan O. Berić,
Toronto, Kanada