Obraćam Vam se i po drugi put lično, zaveden Vašim javnim nastupima u kojima ne propuštate da istaknete „kako ste spremni na dijalog i da ste u stanju da veći deo stvari i razumete!"

Ali, nažalost i po Vas lično, a ponajviše po nas, građane Srbije, EPS je samo jedna od opasnih misterija koju uopšte ne shvatate, ili sam ja isuviše naivan za politiku...

Izmišljotina bivšeg (da li i zaista bivšeg) režima u vidu „TV takse na brojilo" u visini od oko 100 kWh el. energije je prosto smešna prema sadašnjem „demokratskom" haraču novog režima na džepove potrošača u vidu ozloglašene tzv. „OSE" („obračunske snage") koja se kreće u proseku oko 500 kNJh po potrošaču mesečno, ali zato očas posla i kad joj se najmanje nadaš, može „da te zaskoči" i sa 1000, 2000 i više kilovat časova, pa je zaista čudno da Vi i Vaši čauši oko Vas ne osećate ogroman bes građana, budućih birača.

Prosto je neverovatno kako ste tako brzo „pobrkali lončiće", što reče Vaš omiljeni i kooperativni „predsednik", igrajući još jednom na kartu kratkog pamćenja ovog naroda, pojačavajući pritisak, uz otvoreno ruganje vaših činovnika, sa Vaših TV-a.

Elem, tzv. „OSA" je sramotna fantomska tvorevina. Potpuno je van sistema mernih veličina i jedinica utvrđenih zakonom, te je samim tim njena dosadašnja i dalja primena pravno ništavna, sa svim zakonskim posledicama po onoga ko je istu „stavio u promet", kao i po onog ko je istu odobrio! Nažalost, ovoga puta je to „reformska vlada", na čijem ste Vi čelu. A, složićete se, nije dobro ni po reforme, ni po narod, ako reforme počivaju na najgrubljoj sili, da ne kažem tzv. „OSI".

U ovoj stvari Vam sada resorni ministar ne može pomoći, jer, kako sam reče, ni njemu ništa nije jasno, tako da ni svojoj majci nije u stanju da objasni običan „račun za struju!"

Tražeći prave uzorke nastalog stanja, u ovoj pravnoj situaciji, moramo odbaciti „pretpostavku" da je sve ovo rezultat „slučajne greške nekoliko šalterskih službenika" već prihvatati bolnu istinu da je „scenario" (istina jako tanak i providan) „smišljen u nečijoj kuhinji". Predsedniče, želim Vam da tokom najnovije šetnje Srbijom što bolje sagledate teško kliničko stanje bolesnika, jer kod pacijenta bez prave anamneze i najiskusniji hirurg u trenutku može postati dželat, pogotovo kada operaciju izvodi bez anestezije. Predsedniče, mislite o tome, da ne bude kasno! Ili, ko što otoič reče vaš blagoglagoljivi potpredsednik: „Vlada treba da bude sluškinja naroda".

ALEKSANDAR KAČAVENDA ,
BEOGRAD

Drago nam je da ste ispoštovali princip da se čuje i druga strana

Poštovane dame i gospodo, u ime Nemačkog narodnog saveza i u svoje ime želim da Vam se zahvalim na profesionalnoj i veoma korektnoj obradi teme o imovini Nemaca u Zemunu u članku od 17. marta 2002. na 12. stranici.

Novinarka Kristina Vlahović je temu znalački obradila i drago mi je da su podaci o stradanju nemačkog stanovništva od strane komunista koje smo poslali objavljeni bez ulepšavanja ili relativiziranja.

Redakcijska oprema teksta je profesionalna i bez tendencija da se, već samim naslovima i podnaslovima, izazovu negativne emocije.
Drago nam je da ste ispoštovali princip „da se čuje i druga strana", te ste i naše viđenje tog pitanja korektno preneli.

Uvek sam govorio da nema kolektivne krivice. Nisu zličine nad nemačkim civilnim stanovništvom počinili Srbi. Uradili su to pojedinci koji su bili pripadnici zločinačke komunističke ideologije, a od te ideologije na ovim prostorima patio je u ovih pola veka i srpski narod. Mi te komunističke zločince nikad nismo poistovetili sa srpskim narodom.

Sa poštovanjem,
Rudolf vajs ,
PREDSEDNIK NEMAČKOG NARODNOG SAVEZA, SUBOTICA

Nadobudni Budimir Mrdojević iz Aranđelovca „s pravom" je očekivao osudu stavova gospodina Lukovića, ili bar ograde od njih, zvaničnih organa NUNS-a, a onda kaže - stigao hvalospev još jednog „pravovernog" demokrate, člana NUNS-a, gospodina Nikole Mišljenovića.

Verujte da strašno volim kada mi se ime pojavljuje u novinama u bilo kom kontekstu, verovatno da to ne bi bilo prvi i poslednji put u čitulji kada umrem. Zato sam i potpisao svojim punim imenom i prezimenom tekst u kome sam obznanio da sam, sem članstva u NUNS-u, i diplomata u SMIP-u kako bi se videlo da sam koliko toliko kvalifikovan za iznesene tvrdnje.

Naravno da se ne ponosim što sam došao u situaciju da prilažem spisak ljudi, jer spiskovi nisu dobri i naneli su mnogo zla ljudima pa i meni, ali više ne znam i ne vidim načina kako da se suprotstavim zlu koje još hara ovim društvom. Tako je moj kolega Lukić iz SMIP-a pronicljivo zapazio da sam izostavio mnoga imena, a ja mu odgovorio da neka ih onda dopuni. Drugi, opet, potomak čuvenog britanskog lorda ser Atlija kaže da mi je urednik verovatno namerno izbacio ime Vuka Žugića. Otkud on zna da je to ime uopšte bilo uneseno u spisak - ne znam?! U prepisci sa najvišim državnim i političkim rukovodstvom zemlje u više navrata sam ukazivao na pojavu da je nedozvoljivo da hodnicima SMIP-a nakon „petog oktobra" i dalje koračaju - žrtve i zločinci, naravno ukoliko je politika prethodnog režima bila zločinačka, a pomenuti ambasadori učestvovali u njenom provođenju. Nisam se izjašnjavao o metodu za uklanjanje - ratnih huškača, jer ko zna kuda bi me odvela moja „zla mašta". Samo me interesuje da ih moje oči više ne vide!

MR NIKOLA MIŠLJENOVIĆ,
REDOVNI ČLAN NUNS-A I
DIPLOMATA U SMIP-U BEOGRAD

Svaki čitalac „Glasa" ima svoje puno građansko pravo na sopstveno mišljenje, koje ne mora drugima da se dopada. Ukoliko se, međutim, to mišljenje iznosi javno, ono bi trebalo ipak da se bar u nekoj meri zasniva na manje ili više poznatim činjenicama. Polazeći od tog stava, a u vezi s dopisom g. Radoševića („O poreklu pesme 'Bože pravde'" - „Glas" od 21. marta) mislim da bi trebalo čitaoce i g. Radoševića bar ukratko obavestiti ko je bio Jovan Đorđević:

„Đorđević Jovan (1826-1900), književnik i prevodilac, prof. istorije na Velikoj školi u Beogradu. Rođen u Senti; studirao medicinu u Pešti; bio profesor i direktor gimnazije u Šapcu i Beogradu, kratko vreme i ministar prosvete; umro u Beogradu. Osnovao je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu i jedan je od osnivača Narodnog pozorišta u Beogradu. U početku je pisao stihove; najviše prevodio za pozorište; njegove krupne zasluge su u animiranju i podizanju pozorišnog života u Vojvodini i Beogradu. Gl. dela: alegorija Markova sablja, Opšta istorija i dr. (Mala enciklopedija, Prosveta, Beograd, 1986, knjiga ú, str. 701).

Dakle, epiteti koje koristi nepotpisani pisac priloga dopisa g. Radoševića da bi omalovažio Jovana Đorđevića nisu sasvim na mestu. Ako i nije bio veliki književnik, on je ipak bio zaslužan kulturni i prosvetni radnik pa je red da se o njemu piše sa više poštovanja.
Inače, ne vidim u čemu se sastoji navodna germanofilija J. Đorđevića u himni „Bože pravde". U vreme kralja Milana, sve države u Evropi osim Francuske i Švajcarske bile su monarhije, pa su i himne većinom bile molitve Bogu da sačuva kralja ili cara i/ili odgovarajući narod. To važi i za englesku i za nekadašnju rusku himnu. Druga je stvar što se to ne dopada republikancima i ateistima.

U izboru nove srpske himne mislim da moramo imati više uzajamne tolerancije, da ne bi dolazilo do žalosnih situacija na stadionima, da naša publika zviždi kada se svira naša himna. Mislim da bi u sadašnjoj situaciji prihvatljivo rešenje i za republikance (odn. ateiste i komuniste) i za monarhiste i tradicionaliste bila kompozicija Baronijana Varteksa „Vostani Serbije" (tekst Dositeja Obradovića).

DR MILAN ĆIRIĆ, BEOGRAD