Tražio je izlaz iz svog teškog položaja, razmišljajući o rešenju koje bi ga spaslo. Žena ga je napustila i otišla najpre svom ocu u Požarevac, a zatim Đurinom u Srpsku Crnju. Opet je bio sam, bez dečjeg smeha i Tininog glasa.

"Slatka Tino!", pisao je on u to vreme. "Kunem ti se živim Bogom! Kunem ti se grobom i spomenom moje i tvoje majke! Kunem ti se mojom i tvojom slatkom dečicom: Milošem, Belom i Tijanom! Kunem ti se, Tino, mojom ljubavlju da ću biti dobar, da ću te kao i do sad u duši i srcu mome nositi, da se nikada, pa baš nikada neću opoiti! Niti da ćeš iz mojih usta ikada čuti kakvu reč koja bi te uvrediti mogla. Samo dođi, moli tvoga dobrog oca, plači pred njime, preklinji ga, da te sa slatkom našom dečicom kući pošalje. Prošenije sam predao za podanstvo, molio sam Ministarstvo prosvete da me premeste u varoš, negde. I sve će dobro biti samo dođi ti sa Milošem, Belom i Tijanom! Oh, Tino! Tino! O, deco moja slatka, deco moja! Golubovi! Anđeli i svako dobro, moja sva sreća u nesrećnom životu mome! Dođite da vas vidim živim očima, da živim za vas.

Vaš bez vas najnesrećniji otac i muž.
Đ. Jakšić ".

U to vreme Đura je napisao dve svoje najlepše pesme: "Ponoć" i "Veče". One su antologijskog značaja, pisane su visokom pesničkom snagom, snagom patnje, progonstva i osamljenosti.
"Mnogo je dana, mnogo godina,
mnogo je teških bilo istina".

To je bilo trenutno klonuće i razočarenje. Đura je s novom energijom i samouverenjem krenuo među ljude.

Ponovo je u Požarevcu među svojima. Tu je doživeo nova optuživanja i suđenja zbog nekoliko groša nevraćenog duga. U to vreme dogodio se i onaj nečuveni skandal sa mackama - sprave za mučenje žena. Te macke je, naime, izmislio požarevački sreski načelnik i izazovno ih izložio ispred osnovne škole. Razljućen Đura Jakšić, poslao je dopis Kaljevićevoj "Srbiji", tada opozicionom listu. Taj dopis je potpisao lažnim, izmišljenim imenom. Na nesreću, jedan starac iz Požarevca isto se tako zvao. Nesrećnog starca odmah su uhapsili i optužili za antidržavno delovanje. Đura se sam prijavio da bi spasao starca tortura i muka. Zbog toga ga je policija često presretala noću i tukla, da bi ga na kraju proterala, ovog puta u Raču kragujevačku. Istoga dana kada je Đura odlazio iz Požarevca, odlazio je i sreski načelnik. Načelnika su ispratili samo policajci, a Đuru svi napredni građani Požarevca.

U septembru 1868. godine u Rači je ponovo sam i gladan. Tada piše poznato pismo svom prijatelju Stojanu Novakoviću: "Dali su mi hleba. Hvala. I kao što dobrotvori vele - uhlebiše me, hvala im! Ta, više mi i ne mogaše dati, jer su sami pojeli pečenje. Hvala im... Ne smem ni pomisliti da nešto svojoj deci ostavim, ili bar, dok ne odrastu da im mogu nabaviti ono što im je nužno. Naravno, ministar ne zna; ali od tri dukata i osam cvancika, kad se jedan dukat oduzme za dug - naravno, ministar ne zna, njegove su "frajlice" i odevene i obuvene... Ja im ne zavidim, ali mi je teško gledati moju kako se prostoj lepinji, kao nekoj poslastici raduju - ali neka ih, neka se uče iz malena trpeti, od mene neće se moći puzanju naučiti, a samo onaj koji puzi, može decu kolačima hraniti".

Ali ga ni tu vlasti nisu ostavljale na miru. Optužili su ga za bunt, da je na jednom mestu govorio da policajci nisu potrebni i ako oni ostanu, Srbija će propasti. Đura se branio na sudu: "Govor je bio o isluženim policajnim činovnicima, kojom prilikom pomenuo sam Savu, bivšeg kapetana, koji je nekog seljaka od jutra do podne držao na macke, i sneg ga zavejao... kad sam se obrnuo iz tog razgovora, video sam Vasu pisara s jednim čovekom koji se došunjao do mog stola i naš prijateljski razgovor prisluškivao.

Đura je osuđen na deset dana zatvora. Otišao je za Beograd, prethodno ne podnevši otkaz na učiteljsko mesto u Rači. Njegovu dramu "Jelisaveta knjeginja crnogorska" odbila je Kolarčeva zadužbina. Stojan Novaković mu je pomogao da dramu štampa u privatnom izdanju 1868. godine. Đura je počeo da razmišlja o novoj drami "Stanoje Glavaš". Ali, to mu nije donosilo nikakve materijalne koristi.

Morao je ponovo da potraži stalno zaposlenje, ovog puta kao nastavnik crtanja u jagodinskoj Gimnaziji. Te 1869. godine, u Jagodini nije se bavio umetnošću - ni slikarstvom ni književnim radom. Sredinom januara 1871. godine sedeo je Đura s društvom u jednoj jagodinskoj kafani, dok je napolju vejao sneg. Tema je bila omiljena za kafansko društvo - politika. Đura je napadao režim, nadajući se da će mu jednog dana doći kraj. Jagodinski kmet Jovanča Cvetanović, s kojim je Đura još ranije došao u sukob, prišunjao se do njihovog stola da bi saznao o čemu razgovaraju. Želeo je da pronađe razlog da optuži Đuru. Đura ga je primetio i zavaljen u stolicu, s rukama iznad glave, zapevao:

"Bojišiću, bojiš li se koga?
Boga malo, cara baš ni malo,
a od kmeta ko dorata moga".

Piše: Novica Jovanović
Sutra: Slikao ikone po manastirima