Početak - rođen je 31. maja 1929. u Uroševcu. Otac Svetomir bio je profesor i direktor gimnazije u Čačku (kao nepodoban imao je silne probleme), umro je iznenada 1933 kada je LJubi bilo četiri godine... Majka Radmila, takođe profesor, odgajila je sama četiri sina: Dimitrija, Dušana, Ljubivoja i Rastka.

Tadići, poreklom iz Zvečana kraj Kosovske Mitrovice, preselili su se u Čačak oko 1830. godine, a za to što većina obožavalaca čvrsto veruje da im je omiljeni glumac iz Kragujevca, glavni krivac je majka Rada koja je rođena u srcu Šumadije. Zemljaci je pamte kao snažnu, energičnu ženu, koja je spasla celo odeljenje đaka od "Krvave bajke"...

Detinjstvo - bio je jako i odlučno dete, znao je da se izbori za svoja prava...

Verska opredeljenost - pravoslavna.

Nacionalnost - Srbin. Jedno mu se omaklo: "Ja sam Srbin po rođenju i osećanju, ali ne po zanimanju", zbog čega umalo da ga linčuju. Proglašen je anti-Srbinom. "Ovde su neki hteli na kolac da me nabiju zbog tih reči. Zamislite, ja Šumadinac da budem anti-Srbin? Samo, ne mrzim nikoga. Kako može pametan čovek da ne voli svoju domovinu?

Ali, nijedan pametan čovek neće da mrzi domovinu drugog i da ga ubija, ili da se međusobno ubijaju. To ne može! No, možda sam ja čovek "ad akta" što tako mislim", objašnjava i o svom narodu kaže: "Srpski narod ima mitomaniju kao osnovu svog bića. Mnogo volim narod, ali naš narod nije taj o kome političari pričaju. Slavi se Kosovska bitka, pa daj da ostanemo na narodnoj pesmi, nemojmo više to da upotrebljavamo kao životnu pouku."

Obrazovanje - diplomirao je glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost kod profesora Joze Laurenčića u Beogradu.

Karijera - kao gimnazijalac, 1944. godine, počinje da glumi u tek obnovljenom Kragujevačkom pozorištu, u rekvijemu streljanim đacima. Do upisa na Akademiju, odigrao je četrdesetak uloga. Igrao je u Beogradskom dramskom, u Narodnom pozorištu, u Ateljeu 212, u Jugoslovenskom dramskom, nagrađivan je kao malo koji glumac s naših prostora. Pamtimo ga po nadimku Amazonac iz "Ogledala građanina pokornog", po "Odbrani Sokratovoj i smrti" (uloga koju je igrao "pola hiljade" puta), oživljavanjima junaka Bore Stankovića, Krleže, Sartra, Čehova, Platona, Babelja...

Onako krupan, sa šakama ko* lopate, glasom koji "probija zvučni zid", navikao nas je na interpretacije ljudi koji ne uspevaju da nađu svoje mesto pod ovom kapom nebeskom, na nesrećnike s kojima se sudbina grubo poigrala...

Voleo je da glumi, ali i da prekraja scenarija, kao na primer u "Maršu na Drinu", kada je odlučio da Kursula mora da pogine. Ko se ne seća onog "Drino, j... ti"...? I ko bi uspeo da pobroji sve njegove uloge (više od 60 filmova...) Postao je autoritet i to, izgleda, toliki da se niko od glumaca iz mlađe generacije ne usuđuje da ga imitira. "Mene nije lako imitirati. Treba imati ovoliku glavu, oči i glas kao što su moji. Smatram da ima nešto u mojoj glavi. Izgleda da voda u njoj bućka na drugačiji način nego u ostalima. Nije mi žao što me niko ne imitira, lepo je znati da si unikatan." A on to jeste. I kada grmi s pozornice i kada zaćuti. "Pravo da vam kažem, nikad nisam pogrešio kada sam ćutao. Uvek sam grešio kada sam mnogo pričao..."

Ali, najteže mu je bilo kada bi, kako je rekao, prilikom otvaranja filmskih ili pozorišnih festivala morao da govori svoje reči. "Za tuđe sam stručnjak..."

Upravo je izveo Beketovo delo "Poslednja traka", monodramu, koja i nije monodrama "jer kasetofon je kao drugo biće".

Stranački angažman - mislio je da će s reformistima nešto da popravi u državi. Posle je digao ruke od politike, ali političare voli da prekori zbog onog što čine i onog što je trebalo, a nisu učinili. "Pozorište je anticipiralo sve moguće situacije. Počele su da se govore strašne istine pored onih tabu tema. Jer, komunisti su imali strašan štos - da proglase nešto za tabu temu i da misle da je s tim gotovo. Oni nisu voleli da otkrivaju rane, nego da ih zatrpavaju. Mi smo živeli uz zatrpavanju svih mogućih stvari... Ne znam šta da kažem o budućnosti, niti bih ja da uređujem ovo društvo, jer ne bih to ni umeo... Na političke stranke i ono što se dešava između 18 partija DOS-a gledam kao na situaciju u pozorištu, kada reditelj treba da objavi podlu uloga. Šekspir je napisao 30 komada gde svaki glumac, od prvog do onog koji unese tacnu i ništa ne kaže, misli za sebe da je najbolji... E, sad sve stranke, počev od onih koje i nemaju članova, traže svoje uloge u podeli vlasti..."

Zanimljivosti - voleo je fudbal i "Maderu", s obzirom na situaciju u jednom i drugom, ostaće bez oboje...

Posle toliko davanja glumi i publici, došao je u poziciju da može da kaže sve što misli, bez straha hoće li ga neki režiser birati i izabrati. Veli i da se naigrao.

Voleo je jednu balerinu, Višnju Đorđević, i dve glumice - Vesnu Krajinu i Snežanu Nikšić. Verovatno i mnoge druge, ali samo ove tri dame su uspele da ga odvedu pred oltar... Nema dece.

ZORICA VULIĆ-ZARIĆ