[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 20. januar 2002.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

GLAS INTERVJU

Zoran Ćirić, dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine

Čitaoca nežno zviznuti u glavu

Vrlo je zabavno što me zbog ove knjige trpaju i dovode u vezu s mafijom. NIN-ova nagrada vuče slavu koja se da naplatiti. U Srbiji pisce svi ponižavaju i potkradaju, šutiraju po raznim ćoškovima i vitalnim organima! Pijem čaj, zar to nije gore od psovke?

Zoran Ćirić, gospodin Magični, ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za roman "Hobo", sasvim dobro podnosi slavu. Sve dok nismo krenuli iz kafane u kojoj smo razgovarali. Mladi kelner prišao je stolu dok je Ćira oblačio svoju jaknu i zbunjeno, poput šiparice, upitao: "Vi ste gospodin Magični? Vi ste napisali "Hobo"?" Ćirić je naglo zavukao vrat duboko u kragnu kaputa i zastao sekund...

Već je izlazio i nije, za razliku od mene, primetio kako kelner iz džepa, u kojem obično drži buđelar, vadi roman "Hobo". Nije to video jer je, čini mi se, uživao je što je pre ovog razgovora upoznao čuvenog džez trubača Dušana Gojkovića i dobio fotografiju i autogram. Znam da mnogi kelneri buđelar neće skloniti u sporedni džep da bi držali Ćirićev roman, ali znam da će se tek sada čitati, mada su se čitale i neke od njegovih prethodnih 17 knjiga: "Nišvil", "Zlatna dekada", "Kalibar 23 za specijalistu", "Vulvaši", "Starinska stvar", "Prisluškivanje"...

Gospodine Magični, sebe nazivate posvećenikom literature. Da li odluka da budete pisac znači, kako bi rekao Pesoa, "biti sam"?
- To što je rekao Pesoa zvuči, zgodno, istinito. Drugačije i ne može, bar što se tiče proze. Pesnici mogu pisati za kafanskim stolom, ali pripovetke, romani - to baš ne bi bilo izvodljivo. Sto, stolica, samoća, muzika... S kafom ili bez kafe. Samoća je gotovo fiziološki preduslov da se čovek upusti u to dirinčenje.

Posle dirinčenja, piscu je potreban i dobar kritičar...?
- I na primeru "Hoboa" sam se uverio da je kritičar taj koji radi na širenju hobo-vibracije. Za moj roman to je uradila Vladislava Gordić, kojoj dugujem veliku zahvalnost što je razumela moju knjigu.

Da li i što je knjiga nagrađena?
- Da se razumemo. Kritičar može biti misionar, ali to ne znači da radi za knjigu kod raznih lobija, već uverenje da čini nešto za knjigu, da je podržava kod ljubitelja književnosti, a ne kod književnog establišmenta, ljubitelja književnih i društvenih privilegija.

Kažu da je talenat dar božji. Zašto onda zahvalnost kritičarima, a ne Bogu?
- Pa čujte... Oho, ho, ho... Velike su to reči. Ja sam religiozni antiklerikalac i ne volim da potežem Boga tek tako. Dosadno mi je to naše srpsko, kad nam dođe loše, tek onda viknemo: "Pomozi Bože"! Ali, pisanje jeste božanska avantura...

"Hobo" je fundamentalno srpski roman?
- Da, "Hobo" je fundamentalno srpski roman, to su srpske devedesete. Ovaj roman nema ni trunčice društvene kritike. "Hobo" je roman mojih opsesija, mojih mitova iz sveta umetnosti kojima sam želeo da dam svoj pečat, da sebe odužim tim mitovima i tvorcima tih mitova. Stalno pominjem svoje učitelje i bogove.

Pola Šredera, Dilana?
- Da, "Hobo" je završnica moje zamišljene trilogije kojoj prethode "Taksista" i "Fatalna nesanica" Pola Šredera. U prvom je scenarista, u drugom režiser. Opsednutost koju nosi glavni junak na svojoj glavi i na svojoj grbači jeste ono što me tu fascinira. Zaista taj neki iščašeni osećaj za poravnanje računa i istine. Jedno bolesno shvatanje pravde i pravdoljubovisti, to je prisutno i u romanu. Pol Šreder je uzrok pisanja, ali ja nisam počeo da pišem roman zato što sam rekao "posvetiću roman Polu Šrederu". Imao sam takvu građu, imao sam priču...

Priča je za vas bitna?
- Ja insistiram na priči, razrađenoj i do kraja izvedenoj dramaturgiji. Na preciznom doziranju napetosti. Čitaoca morate držati sve vreme da biste ga na kraju nežno zviznuli u glavu.

U ovom romanu, za razliku od prethodne knjige "Starinska stvar", nema autobiografskih elemenata?
- Tačno. Nema uopšte autobiografskih elemenata, mada je vrlo zabavno što me zbog ove knjige trpaju i dovode u vezu s mafijom.

Obiše knjižaru, pokradoše Djurantovu "Istoriju civilizacija", "Istoriju umetnosti", "Poslednju ružu Kolubare", "Hobo"... Jeste li vi, kao bos fine mafije, to naredili?
- Ha, ha, ha... Pa ne zovu mene uzalud Magični Ćira! Iz mog fatalnog nadimka već naslućujete na šta sam sve spreman.

Gospodine Magični, da nećete malo "poživčaniti" od propratnih efekata NIN-ove nagrade?
- Ne. Prašina će da se slegne, a roman će dalje da živi život bez prašine.

Uplašite li se da vas neko ne predloži za dopisnog člana SANU?
- Kako? Pa nije to valjda tako, vi se šalite, zezate se na račun moje slavice...

Ne ja sam ozbiljna, to tako počinje i ne boli...
- Koliko sam ja shvatio, NIN-ova nagrada vuče slavu koja se da naplatiti. Vuče jednu vrlo solventnu slavu i to je ono što je najvažnije, pogotovu u ovakvom siromašnom društvu kao što je naše.

Pitala sam vas za SANU...
- Ma dajte, nemojte, nemojte biti neozbiljni!

Na dodeli NIN-ove nagrade upoznali ste i prethodne dobitnike. Bili ste surovo iskreni i prema sebi i prema jednom od njih, Miroslavu Josiću Višnjiću...
- On je čudo. On je čist Vorhol! Organizovao je skup o svojoj literaturi u svom selu i tu se pokazao kao savršen Vorholov đak, bez obzira što njegova literatura nema ničeg zajedničkog s Vorholovom estetikom... Ali, strategija koju je primenio jeste vorholovska... Sećate se, kada je dobio NIN-ovu nagradu, odbio je da da besplatan intervju tom nedeljniku. Ja sam ga podržao. Još tada sam shvatio da je to pravi potez, jer znam da u Srbiji pisce svi ponižavaju i potkradaju, šutiraju po raznim ćoškovima i vitalnim organima!

Nije lako biti slavan pisac?
- Ma više neću da odgovaram na pitanja tipa šta sam hteo da kažem, da li sam iznenađen odjekom knjige, da li moja knjiga ima veze sa stvarnošću...

Ima li?
- I vi hoćete da me tretirate kao političko vašarsku mečku! Meni je žao što nisam uspeo da se izradujem s mojom ekipom, s mojim ljudima koji su bili moji čitači i moji junaci u knjigama. Čak i u "Hobou".

Pa valjda ćete se poradovati?
- Sad kad stignem među njih, pa im kažem da sam umoran da tek u ponedeljak idem u čašćavanje, reći će mi: "Ma hajde Magični, postao si beogradski seljak! Adios Magični". Tako će mi reći, to su južnjaci, oni su strogi i zajebani... Jer sam se ja poput ovih iz romana "Hobo" ogrešio o neke interne kodekse i sad ću morati da trčim po atletskoj stazi umesto da budem na terenu. Sedeću na klupi neko vreme.

Da li ćete psovati?
- Neću. Ne osećam se ovih dana kao čovek koji bi trebalo da guta psovke, knedle ili razno drugo drago kamenje.

A vi, gospodine Magični, od psovke da napravite moćno literarno sredstvo?
- Hvala vam. Ali mene već iritira kad kažu: "Rani Ćirić bio je vulgaran u svojim pričama, a pozni Ćirić je sazreo, malo se uozbiljio i postao melanholičan". Naprosto, polni organi se ne pominju tako eksplicitno. A nikada ih nisam ni pominjao zato što sam se bavio anatomijom. Ja se ne bavim anatomijom, ne bavim se pornografijom...

Gospodine Magični, da čujem o vidu pristupne besede, šta je psovka?
- Meni to liči na neku mistifikaciju. Ako ste skloni dijalogu, ako se vaš stil bazira na tome, onda morate imati uho za različite dijalekte, za različite govore. I kod nas Srba psovka je neizbežna. Naš jezik je arsenal psovki. I niška Prosveta objavila je "Rečnik psovki". Ali, razgovor o psovanju je mistifikacija. Nema besede.

Ima li šta gore od psovke u Srba?
- Pijem čaj. Zar to nije gore od psovke? Magični Ćira, poznati viskimen, graničar, južnjak - pije čaj!

Zar nije taj alkoholizam postao malo banalan u srpskoj književnosti, biografiji srpskih pisaca pa makar bio i viski?
- To je jedan od najtrulijih mitova. Malo je bilo onih poput Edgara Alana Poa, Keruaka... Oni su nosili svoju dušu u zubima, a pisanje je trans.

Sudeći po telegramu koji ste dobili od predsednika Koštunice, i on je čitao "Prisluškivanje".
- Smatram taj roman umetničkim podvigom. Zamislite ludaka koji je živeo u gradu kome su bombe padale na parking gradske bolnice, pored velike pijace gde je 12 ljudi u jednom cugu poginulo. Molim vas! A vi pišete roman koji je krcat humorom, koji je šašav! Moj italijanski izdavač je još uvek zbunjen. Jebem li ga, ne znam zbog čega? Tu sam malo psovao, izvinite. To nije ni ratni ni antiratni roman, to je komedija s puno tragičnog bekgraunda.

Predsednik nije došao na dodelu, a želeo je kako sam obaveštena. Čuvaćete telegram?
- Daću ga mami. I ja sam načuo da bi mi radije lično čestitao.

Zar pisac u Srbiji ne može da bude vrlo zahvalan ako ima predsednika koji čita njegove knjige?
- Političarima se ne treba zavlačiti, treba ih razvlačiti, kao kore za pitu!

Ma hajte, a brk vam se smeška?
- Pa dobro, bio sam prijatno iznenađen. Tekst telegrama je legao, bio je sastavljen iz nekih rečenica iz romana "Prisluškivanje". I glavni urednik NIN-a Stevan Nikšić mi je rekao da je Koštunica moj fan.

Nije vam malo krivo što nije došao?
- Ja sam ta vrsta pisca, meni ne bi godilo Đikijevo i Vojino prisustvo.

Prisustvo Milana Milutinovića vam je godilo?
- Meni je to bilo super. Malo je nešto smršao. Izgleda mnogo mlađi nego na slikama, pohvalio sam ga. I bilo mi je drago što je tu uživo predsednik Milanče. Điki i Voja su suviše "in", bilo je bolje što nisu prisutni, jer ja se ne bavim visokim temama, nacionalnim, državnim, istorijskim...

Olivera Đurđević


vesti po rubrikama

^intervju

17:00h

Glas intervju: Zoran Ćirić, dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine

17:05h

Ko je ovaj čovek - Ljubivoje - Ljuba Tadić

 



     


FastCounter by LinkExchange