GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Reagovanje

Razmišljanja dokonjaka

("Američki gulajteri", "Glas", 3. januar 2002.)

Članci doktora Čavoškog koje objavljuje "Glas" neodoljivo podsećaju na prazne priče dokonjaka koji sede za stolom u kafani ili na klupi u parku i "bistre politiku". Razmišljanja su im potpuno proizvoljna i zasnovana na trenutnom raspoloženju, stepenu obaveštenosti, ali i ogromnoj potrebi da daju sud o svemu i svačemu, a naročito o onome što je vezano za sudbinu zemlje. Najvažnija je, ipak, činjenica da ti razgovori ne proizvode nikakve posledice - ni za one koji ih vode, a što je još mnogo važnije, ni za Srbiju. Sve je to već odavno objašnjeno u narodnoj izreci "Živ mi Todor nek se drži govor".

Izgleda da je dr Čavoški odlučio da izigrava Vojislava Šešelja, pa se u "ličnom stavu" neprestano prikazuje kao veliki protivnik Amerikanaca i još veći zaštitnik Srbije i srpskog naroda. U njegovim napisima, međutim, nikad nema ni najmanjeg nagoveštaja o tome šta bi se građanima ove zemlje moglo dogoditi ako bi počeli da slušaju njegove savete i postupaju po njima. Doktor o tome ništa ne govori. Možda i sam oseća da još ima čitalaca "Glasa" koji pamte šta se Srbiji dešavalo od kraja marta do početka juna 1999. godine.

Vojislav Stanojčić
Beograd


Svakodnevica

Osećam se kao neko drugi

Najpre su me vukli na sve strane, pa tražili da se suočim s njima. I suočim se. Sad se oni međusobno suočavaju, jer nisu načisto s kim sam se suočila. Sve to suočavanje gleda budno oko, pa kad je videlo, mislim oko, to što je htelo, suočiše se s suočenima. Suočavanje je kratko i jasno (i to bez mešanja, a trajaće), pa naši srećni, tu kratku jasnoću pojašnjavaju svom narodu, na dugačko i na široko, onako kako kome odgovara, a narod se već našao u odgovoru i jasnoći.

I sve tako trajaće, tražeći i izbore, oni koji su nas već izabrali, pa prisvojili, kao ličnu im stvar. I zato mi je muka, od svih muka, da imam gde, povratila bih: ispred televizora ne mogu, videće me poneko iz Skupštine, što ne znaju ni da izađu, na ulicu ne mogu, sve su upljuvane, ne mogu ni s krova, videće me oni vikendaši, kod Brankovog mosta, ko li u Beogradu vikenduje?! I šta mi je preostalo, do da svoju mučninu nosim u sebi. A da li bi im pomogli izbori?!

I uvek neko traži i posle izbora izbore. Zato se ja uvek osećam kao neko drugi, jer uvek neko drugi brine o meni, dok ja negde duboko čučim, skrivena u sebi. Dosta mi je i njihova zabrinutost, neću valjda još i ja da brinem tako sebično o sebi?! Oni uvek imaju nešto da kažu, podsećajući me pretnjom, da vidim kako mi život živi. I uvek mi nude više boljitaka i uvek me tako koriste, a ja i te kako vidim tu korist, lepo im stoji. Gde sam ja zalutala u ovo doba i u ovo vreme?! Ni maćeha me ne bi rodila u ovo vreme. S ovim vremenom se nije šaliti!

Sve imam bez čega mogu, hoće takvu da me imaju. Kroz život me drugi vode, zato mi je sve na slepo. Istina, govore oni meni kako mi je, pa kako mi je?! Ponovite i meni, da i ja saznam i od vas, moje saznanje mi ne pomaže. Vi ste dali sebi obavezu da mi govorite kako mi je. Odgovoriću, od svega isto mi je. Pa ne bih da lupate glavu zbog mene, jer o moju glavu se obija. Ko li mi je obio život?!

Ja znam da ima onih, koji bi zarad mene i dalje sedeli u svojoj udobnosti, smestili me u njihova zapažanja, trošeći svoju pamet, deleći mi savete, kao da sam bez pameti?! Gde mi ode pamet?! A ima i onih koji kad nešto uzmu, kažu dokaži, a dokaz im u rukama.

I uvek mi tako sve bace u oči, ponašajući se kao da sam slepa, a ja šta ću, zažmurim! Znam, da me žmurenje dovelo do žmurenja. I zato želim Novoj godini, da mi dođe posve nova, posve otvorenih očiju, jer dosta mi je svih onih godina, bez mojih godina. I da me više ne biraju, mogu da im se ne izaberem.

Hoću da znam, kad me neko pita kako sam, da mu odgovorim, a ne da pitam druge kako sam, pa da saznam od drugih, pa tek dam odgovor. Hoću da učestvujem u svom životu. I nemojte me više uveravati, uverila sam se, da ste me uverili.

Marija Radulović,
Beograd

P. S. Svim zaposlenima u "Glasu javnosti" srećna Nova godina.


Protest

Raja traži objašnjenje

"U "crvenoj grupi" samo 4,5 posto domaćinstava "Glas", 28. 12. 2001.

Poštovana redakcijo, povod za ovo pismo je apsurdna i laička izjava Jagode Milić, direktora za pravne poslove u EPS koja glasi:
- Da struja nije obična roba;
- Da nisu povređene ustavne odredbe;
- Da nije povređena ravnopravnost građana, bez obzira što neka domaćinstva struju plaćaju po najnižoj ceni, a 4,5 odsto potrošača 2-3 puta više za jednu te istu - identičnu količinu, npr. za 1.600 kvh.

Ako je tu apsurdnu, smešnu i drsku izjavu video i pročitao u novinama naš patrijarh Pavle, sasvim sigurno je rekao: "Oprosti joj, Bože, jer ne zna šta govori!".

Tu apsurdnu i jednostranu teoriju ona opravdava time što je EPS dobila apsolutnu podršku i zeleno svetlo od Vlade Srbije, da EPS, sasvim slobodno, može diktirati kakve će cene primenjivati. Ako je to istina, a verujem da jeste, onda je ta ista Vlada učinila najveći presedan u svojoj vladavini. Dati takvo ovlašćenje najvećim monopolistima - predstavlja jedinstven slučaj u svetu, jer tako nešto nijedna jedina vlada u svetu sebi ne bi dozvolila. Dalji komentar na ovakav postupak nije potreban.

Pošto je pomenuta ličnost to izjavila, a Vaši novinari to zapisali i objavili, bio bi osnovni red, pošteno i logično, da dotična gospođa ovoj obespravljenoj raji od 4,5 odsto potrošača objasni sledeće:

1. Zbog čega struja nije obična, već specifična roba i gde je to pročitala?
2. Kako može tvrditi da struja nije kao i svaka druga roba, jer se proizvodi da bi se prodala, a prodaje se da bi se opet i u većoj meri proizvodila?
3. Koju energiju upotrebljava pomenuta i njeni istomišljenici, prilikom zagrevanja njihovih stambenih prostorija ogromnog prostora, odnosno da li je to obična ili specifična roba i koja?
4. Ako po njenoj teoriji struja nije obična roba, da li to znači da ona ili njeni istomišljenici - za takvu robu mogu određivati cene po sopstvenom nahođenju po onoj narodnoj: "I po babu i po stričevima", ali ne i po Ustavu i zakonima ove države?

Gospođa Jagoda i njeni saborci, počev od EDB, pa o Vlade Srbije, pored grejanja na daljinski sistem po bagatelnoj ceni - imaju pravo kao pride na potrošnju u zelenoj i plavoj zoni 1.600 kilovat-sati struje po normalnoj ceni. Za potrošnju od 1.600 kvh plaćaju:

600 kvh puta 0,924 din = 554,4 dinara
100 kvh puta 1,386 din = 1.386,0 dinara
Za angažovanu snagu = 604,2 dinara
Ukupno za 1.600 kvh = 2.544,6 dinara
Ovu prednost imaju pomenuta gospoda samo zbog toga što poseduju samostalni strujomer.

Domaćinstva koja ne poseduju sopstveni strujomer - nemaju pravo da potroše nijedan jedini kilovat struje iz zelene i plave zone, što znači da svu potrošnju moraju platiti po crvenoj zoni. Tako npr: Za 1.600 kvh struje plaćaju: 1.600 kvh puta 3,8993 din. = 6.238,00 dinara. Odnos te "pravde i nepravde" za jednu te istu potrošnju, u jednoj te istoj državi, sa jednakim pravima za sve građane po Ustavu i zakonima ove zemlje je katastrofalan, i to: 2.544 din: 6.238,88 na štetu domaćinstava koja ne poseduju sopstvene strujomere, u ovom slučaju moju decu - dva samostalna domaćinstva.

Po ceni struje koja je obračunata za pomenutu gospodu, od 1,20 din. u proseku za 1 kvh - moj sin ili ćerka pojedinačno moraju platiti: umesto stvarne potrošnje od 1.600 kvh, 5.199 kvh struje.

Konkretno: 3.599 kvh fiktivne, izmišljene, lažne i nepostojeće struje koju EPS uopšte nije proizveo - moraju platiti, plus onu stvarnu potrošnju od 1.600 kvh. Eto, to je pravda, poštenje i tiranija za koju se zalaže pomenuta gospođa i oni koji su joj tako nešto sugerisali.

S poštovanjem

Božo S. Batinica,
Beograd


Predlog

Rad umesto "Labusove pesme"

Ovih dana aktuelno je suđenje bivšem direktoru "Politike" zbog neovlašćenog prikazivanja filmova na koje polaže pravo uvoznik "Tuck vision", pa se odmah u vezi toga nameću dva pitanja. Prvo je, kakva to prava polaže Zvonko Đorđević, bivši vlasnik video kluba "Zvonko" na Zvezdari, da raspisuje poternicu preko Radija B92, u kojoj obećava članu piratskog kluba-cinkarošu koji mu prijavi ili dovede "živog ili mrtvog" sugrađanina - vlasnika kluba kod koga se zatekla piratska kopija filma "Hari Poter" nagradu od 10.000 dojče maraka.

Dakle, žrtva će biti neko ko se drznuo da se bavi istim "poslom" od koga je, po svemu sudeći, gosn. Zvonko uzeo dosta novca, valjda "uredno" plaćajući porez. Lovci na ljudske glave postojali su na Divljem zapadu pre kojih stotinak godina, ali izgleda da su se povampirili. Onaj ko je godinama nekažnjeno kršio zakon postade veći katolik od pape, pa se razbacuje parama u vreme opšte nestašice, što bi trebalo da bude signal nadležnima da tu nešto nije u redu.

Drugo pitanje, koje se samo po sebi nameće, je: šta je pre postalo - kokoška ili jaje. Naime, da li treba prvo da uvedemo evropske zakone, pa evropski standard, ili obrnuto - što je prirodno. Evropski standard sigurno nećemo ostvariti donacijama i kukanjem u vidu "Labusove pesme", nego sopstvenim radom i stavljanjem moratorijuma na otplatu svih dugova bivše SFRJ, jer jedino što smo dobili i što ćemo dobiti je odlaganje otplate dugova. Sačekajmo dakle koju godinu reformi, pa se bavimo nevažnim pitanjima kao što je intelektualna svojina i autorska prava bogatih.

Slobodan Popović,
Obrenovac


Presedan

Tužan dan bez Batića

Drhtim dok iščitavam prvi broj novina posle Božića. Nema Batića. Čak ni na sportskim stranicama. Nema intervjua, nema reklame - čak ni sličice.

Ipak je tu, smeši se blaženo pored premijera. Nemojte to da nam radite. Zar da prođe jedan broj bez čoveka koji uvek ima šta da kaže, koji ima najbolje ministarske rezultate u demokratizovanoj nam vlasti, koji sa visokoletačem St. Protićem pita Srbiju. Ministar koji sve zna i u sve se razume i koji piše nadahnuta pisma Hagu. Nije on kriv što nema još ni Z od zakona u njegovoj nadležnosti. Razumeli smo mi poruku redakcije koja gradonačelnicu Beograda zlobno prikazuje kako uvijena u kaput ili bundu, kutlačom zahvata obroke u Narodnoj kuhinji dok njen kolega u Njujorku za isti posao nosi kecelju.

Razumeli smo i poruku redakcije koja pakosno opisuje nedostatak kvoruma u Skupštini. Šta bi vi hteli, za bednu platu, dnevnicu, topli obrok, trošak za benzin, dodatak za odvojeni život i samo službeni stan, da sede tamo po ceo dan? Da slušaju Čedu i Vučka?

Možemo bez raspevanog Čanka, možemo bez ostrašćenog Veselinova, nadmenog Đukanovića, bez neznanih lekara, učitelja, metaloglodača, varilaca, rudara, predsednika, ali nemojte bez Batića.

Ružica Knežević,
Beograd