[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Četvrtak 3. januar 2002.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

Ko je ovaj čovek?

Vlastimir Đuza Stojiljković

(Gospodin čovek)

Početak - rođen je 30. juna 1929. u mestu Ražanj. Otac Mladen, iz Male Plane, i majka Leposava, iz Ribara, bili su učitelji. Mladena, koji je bio levičar za svoj groš, nije zaobišlo ni zarobljeništvo...
"Prezime Stojiljkovići tipičnije je za jug - Leskovac, Vranje. Koliko znam, neki od njih su 1878. pobegli iz Bugarske, jer po dogovorima na Berlinskom kongresu desilo se da celo srpsko selo pripadne Bugarskoj, pa su ljudi prebegli u krajeve oko Toplice", priča najstariji od trojice braće Stojiljkovića (mlađa dva bili su blizanci Predrag i Nenad).

Detinjstvo - s ocem je često išao u lov na zečeve, u okolini Ribarske banje. "Pešačili bismo ceo dan. Uveče smo svraćali kod rođaka. Ocu bi dali šljivovicu da se zgreje, a ja sam morao da čekam da se, što bi se reklo, malo izduvam i ohladim, da bih dobio čašu vode. To je trajalo po pola sata, a meni se činilo celu večnost." Pamti i da je bežao od etikete "učiteljski sin" na sve načine, pa i tako što je molio roditelje da mu kupe kozju torbu kakvu su nosili svi klinci...

Verska opredeljenost - "Nisam vernik koji se vucara po crkvama. Ali, odem da zapalim sveću za pokoj duše pokojnom bratu, ocu, majci, prvoj ženi. Više sam vernik onako u sebi..."

Nacionalnost - jasno i glasno izjavljuje da ne bi poginuo za otadžbinu. "Zbog ideje velike Srbije stradale su generacije. Od Kneza Mihaila, naovamo. Ali, nije nam bilo dosta. Čak ni saznanje da ni Hitler nije mogao da napravi veliku Nemačku nije nas sprečilo da i dalje pokušavamo... I zato nikad ne bih poginuo za otadžbinu. Otadžbina nije ono što ja mislim, ili što vi mislite, nego ono što misle oni koji vladaju. Znači, za njih si poginuo."

Obrazovanje- u prvom i drugom razredu učila ga je majka, u trećem i četvrtom otac... U Kruševcu je završio gimnaziju, u Beogradu, u klasi profesora Mate Miloševića Akademiju za pozorišnu umetnost.

Karijera - da je bilo do drugova iz CK, sad bi Đuza bio rudar. Da je bilo po njegovoj volji, bio bi profesor književnosti ili jezika. Ali, na našu sreću, nije, pa je Đuza utekao s trećeg semestra s Rudarskog na glumu. "Interesantno, ali za Kruševac se stvarno može reći da je rasadnik glumaca. I za Kragujevac. U Kruševcu su između dva rata gostovale dramske družine. Bio je tu i Boro Mihailović, kolega s fakulteta čuvenog Mate i on je celu generaciju zadojio tim užasnim otrovom - glumom. Pozorište je otvoreno 1. maja 1946, igrali smo "Roditeljski dom", nešto rusko...

Učestvovao sam ja, učestvovala je i Rada Savićević, Olgica Stanisavljević, moja prva supruga...", priča on kako je počelo, a mi ga pamtimo u filmovima: "Nema malih bogova", "Operacija Beograd", "Za sada bez dobrog naslova"... I po rolama iz pozorišnih predstava: "Neprijatelj naroda", "Generali ili srodstvo po oružju", "Očevi i oci"," Rekviziter", "Divlji med", "U buri", "Emigranti"... Naravno, ne može se zaboraviti ni kako je lepo znao da zapeva, baš šansonjerski, na primer, onu "Ljubav i moda" (i sada na Internetu možete da glasate za ovu pesmu)... Ili da zapleše, zapeva u varijeteu i komediji. I pozajmi glas junacima crtaća.

Od 1951. je naizmenično u Beogradskom dramskom i Ateljeu 212, od 1974. u našim domovima. Jer, kao Rodoljub Petrović, s pokojnom Stanislavom Pešić, i ostatkom familije Petrović, plus Olga Nikolajević i Vasa S. Tajčić, prikivao je za stolice Jugoslovene, prepričavajući im s ekrana sopstvene živote, malčice modifikovane u njegovom "Pozorištu u kući"... Još kad bi im banula majka Vuka iz Pržogrnaca, veselje je moglo da počne.

Potom je s Milenom Dravić bio domaćin u našem prvom šou-programu "Lift za peti sprat"... Krajem osamdesetih, s radio talasa razgaljivao nas je svojim "Zabavnikom".

Bilo je dana kad nam se činilo da ga nema, da je nestao... On je, zapravo, vrebao iz prikrajka novu šansu. I dolazio na prve probe s naučenim tekstom, čisto da pokaže mladim kolegama kako bi to trebalo... Konačno su se setili, ako je za utehu - jednoglasno, da ga nagrade Dobričinim prstenom.

"Moraću da smanjim posao. Imao sam četiri premijere ove sezone. To je glupo. S druge strane, od penzije se ne može živeti. Moja žena ne radi. Ali, nije to ono prvo, da zbog toga ne radim, nego navika: jedino si živ ako radiš. Strašno je sedeti kod kuće i čitati svu tu idiotsku žutu štampu..."

Stranački angažman - "Izbegavam da razmišljam o politici. Vidim da parlamentarizam teško pušta korene u Srbiji. Ovde je nezamislivo da čovek napusti partiju zato što je ona napustila njegov odnos prema životu. Kao da si venčan s partijom...", kaže glumac koji kad ga politika iznova iznervira posegne za Dostojevskim, Čehovom, Šekspirom, Bulkagovom. Tako često su ga nervirali da je već zakačio glaukom...

Zanimljivosti - nadimak koji mu je postao ime dobio je od brata od ujaka, koga su zvali Bikonja. E, taj rođak mu je, želeći da istakne Vlastimirovu tvrdoglavost, nadenuo ovo Đuza, zbog onog đus, đus, đus, kojim teramo magarca da krene.

Nikada nije igrao seljaka. Neki misle da ne bi ni umeo - on je rođeni gospodin čovek.

Oženjen je Dušankom Vranjanac-Stojiljković.

ZORICA VULIĆ-ZARIĆ


vesti po rubrikama

^tema

17:10h

Glas istražuje: Da li je od juče na bogatom delu starog kontinenta srušena još jedna granica?

17:20h

Lični stav Koste Čavoškog: Američki gaulajteri

17:25h

Ko je ovaj čovek - Vlastimir Đuza Stojiljković

20:15h

Amerikanci kod naših suseda instalirali najmoderniju prislušnu opremu

 



FastCounter by LinkExchange