Branko Kukić, pisac i izdavač, prvi čovek Umetničkog društva "Gradac", pokretač istoimenog časopisa, kultne biblioteke "Alef", edicija "Cveće zla", "Talas"... Razgovaramo o kulturi kao najzapostavljenijem delu društva. Priču počinjemo temom koja zaokuplja domaću likovnu javnost, posebno nakon oštrih reči Ljube Popovića i Radomira Reljića, upućenih na adresu Muzeja savremene umetnosti.

Jeste li čitali o čistačici u jednoj londonskoj galeriji koji je počistila skulpturu jednog engleskog umetnika koja je bila napravljena od smeća?
- Jesam. Ta žena me je prosto oduševila. Ne mogu da vam opišem kako sam se dobro osećao! Da je tog dana tu galeriju čistio, recimo, Frensis Bejkon, budite uvereni da bi to isto uradio. Zdrav rezon te čistačice govori, u stvari, o agresivnosti samoproglašenih umetnika i o njihovim mentorima koji se kao razumeju u umetnost i u savremena kretanja. A ceh plaća glupost koja to kupuje. To ne bi bio problem, jer na svetu ima toliko budala, da nije reč o potiskivanju kreacije i imaginacije, što će stvoriti pogrešnu predstavu u savremenom svetu i što će mnoge zabludele mlade ljude uputiti u pogrešnom pravcu. A onu čistačicu bi što pre trebalo proglasiti za kraljevskog kritičara i pustiti je da po svetskim galerijama i muzejima pregleda stanje umetnosti, jer njena intuicija deluje besprekorno. A i u našim galerijama bi imala lepog posla.

Izgleda da je đubre ozbiljno zahvatilo i našu umetnost i kulturu.
- Primera radi, najmanje polovina knjiga koje se kod nas objavljuju je smeće. Zamislite koliko treba poseći šume (budući da se hartija pravi od drveta) da bi se obelodanile sve te ludosti i gluposti. Mi smo siromašna zemlja, pa mi nije jasno zašto ćuti ministarstvo za ekologiju. Čekaju šumara da on nešto preduzme. Pogledajte, recimo, knjige nekada slavnog i velikog izdavača "Nolita". Na njima glavni urednik svojeručno piše mišljenje o knjizi, koje završava svojeručnim potpisom, čijim krajem, onom razdraganom crtom na "ć", okiti autorovu sliku lozicom i cvetićima. "Nolit" je od Vaska Pope stigao do Mare vezilje.

Mnogi misle da još nije počeo da se sređuje haos u kulturi.
- Mislim da je najlakše bilo rešiti upravo taj haos, jer preko kulture ljudi mnogo lakše komuniciraju nego preko bilo koje druge oblasti. Zašto? Zato što istinske umetnike povezuje nešto što nije trgovina, što nije laž i paralaž. Umetnici su slični zbog toga što veruju u nešto što drugi ne vide. Njima su jedina konkurencija trgovci, jer oni vide ono što ne vide umetnici. Ako pažljivije pogledate ko je šta izvozio u protekloj deceniji, videćete da ovaj narod jedino s ponosom može da govori o umetnicima i trgovcima. Naravno, izuzimajući crnoberzijance i jedne i druge fele. Svi ostali su živeli po principu «dan-komad» ili pijući tuđu krv.

Da li naša kultura ima nešto značajno da ponudi svetskoj?
- Nema kulture koja neće izazvati pažnju, poštovanje i divljenje otvorenog sveta. Pogledajte odakle danas dolaze najbolji pisci, muzičari, režiseri... Iz malih zemalja. Nisam rekao iz malih kultura. Svet, ogrezao u opštosti, željan je posebnosti, željan je promena. Konačno, sve je u promenama. Jedino su one večne. Posle, da kažemo, društvenih promena kod nas, novi političari su propustili neprocenjivu šansu da svetu koji je naš slučaj primio sa odobravanjem, prikažu našu kulturu na velikim i važnim mestima. Trebalo je samo brzo reagovati. Ali, te reakcije nije bilo. A nije je bilo, jer je jedino bilo brige kako udomiti svoje pristalice. Za zadnjicu u vlasti izgubljena je glava u svetu. Jovan Cvijić je pre sto godina rekao da ovde vlada "politička ciganija".

Ljudi sve više s negodovanjem reaguju na neke pojave i ljude, godinu dana posle promene vlasti. Šta je po vama najveći problem u ovom trenutku?
- Što nije došlo ni do kakvog pomaka u demokratizaciji društva, niti su zaštićeni ljudi i njihova imovina. A to su najvažnije pretpostavke svakog modernog društva. Ovde se demokratija glumi ili simulira, pa tako napirlitana i patetična izgleda smešno. Ovde se neki ljudi koje se predstavljaju kao nova vlast ponašaju toliko osiono i prostački, degutantno i anahrono, tako da ih molim da za mene ne stvaraju novo društvo i novi poredak, jer ću se ja protiv njih uvek boriti sa velikim zadovoljstvom. Njihovo mi uživljavanje u vlast i samozadovoljstvo u njoj liči na pravi srpski orgazam.

Šta je karakteristično za sadašnje vreme?
- Karakteristično je, ali i poražavajuće do perverzije, da ovde i dalje ništa ne može da se uradi s razumevanjem, s taktom, dogovorom i legalno. Sve je neko domunđavanje i ćućorenje, sve se događa u mraku i poluglasno, po modelu leva ruka - desni džep. Sve se uvodi naokolo, pa na mala vrata. Tako da trenutno imamo plavu ribu, kljukanu dinastiju, svastikin but. Još nam samo nedostaje Nušić.

Zvonko Prijović