GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Znatiželja

Pitam ministre, pitam...

Uzimam slobodu da našim ministrima uputim sledeća pitanja: Gospodinu Mihajloviću, ministru unutrašnjih poslova postavio bih pitanje (i molim javni odgovor): Šta je proteklih godinu i više dana, otkako je na dužnosti, preuzeo da iz službe unutrašnjih poslova i policije budu "oterani" svi oni policajci koji su proteklih nekoliko godina onako bezdušno tukli nas, a posebno mlade? Da li su takve kabadahije (sa dozvolom) oterani iz službe i koliko? Predlažem da se svi takvi i momentalno izbace na ulicu. Tako da nikome od takvih "plavaca" ubuduće ne padne na um da pendrecima pokazuju svoju lojalnost režimu.

Gospodinu Batiću, ministru pravde, postavljam pitanje: šta je učinio da se sudski procesi skrate, da se do presuda dolazi brže i najzad, da se sudske presude izvršavaju efikasno i beskompromisno? Ako se u jednom opštinskom sudu nekoliko meseci vodi spor zbog šumske krađe (ni izdaleka nije na vidiku njegov kraj) ili ako je presuđeno da dužnik plati određenu novčanu sumu, koju inače duguje, a on izbegava da postupi po presudi, o kakvoj to reformi i efikasnosti pravosuđa može da se govori? Suština je i ovde u detaljima, zar ne?

Očekujući javni odgovor naših ministara, srdačno ih pozdravljam,

Milojko Perić,
seljak iz Klenovca,
trenutno na lečenju u Beogradu


Nepravda

Studiranje skupo kao na Oksfordu

Treba podmiriti hirove Uprave fakulteta i Studentske organizacije Pravnog fakulteta. Vazda je njima malo. Šta više mogu da nam uzmu? Da li ovde postoje i drugi fakulteti? Zbog vaših astronomskih cena imam utisak da studiram u Americi ili Francuskoj... Naši profesori su toliko žalostivi da stalno pominju naše jadne roditelje i kako im to mi uzimamo novac. Čista ironija. Ne bismo mi njima uzimali da vi ne tražite "harač". Ovde ne postoji granica normale, a ni idealno. Postoje isti ljudi ili kameleoni, samo su cene nove.

Ljudi navikli da lepo žive, a navika je čudna stvar. Pa, po navici "prazna godina" je u stvari puna naših para koje se lepo slažu u njihove džepove. Uplati 3.000 din. za status mirovanja, pa onda 500 din. za ne znam šta, ali oni znaju, onda još 250 din. za prijavu ispita, a ako polažete četvrti put 500 din. To beše "prazna godina". Jadni naši roditelji, sram nas bilo. Za prijavu ispita u redovnom ili vanrednom roku potrebno je pravo malo bogatstvo: 200 dinara, 300 dinara, 400, od brucoša do apsolventa cene su oksfordske. Dragi profesori nemojte se brinuti, mi već jedanaest godina živimo u blagostanju, naši roditelji primaju odgovarajuće plate, namirićemo mi sve vaše potrebe. Samo što se naše blagostanje razlikuje od vašeg, mi još uvek pripadamo izdržavanom redu građana, a koja je vama partija po redu.

Navika je čudna stvar. Maksimalno ste našim jadnim roditeljima izašli u susret, u dve rate prva do 30. novembra, druga do 28. decembra 2001. godine. S obzirom na to da u prodavnici postoji odloženo plaćanje na 45 ili 60 dana, a kod vas na 28 dana, pitam se šta se više isplati - biti student ili trgovac? U trgovini zvanoj skriptarnica cena dokumenata (indeks, 2 ŠV obrasca i osiguranje) je 650 dinara. Verovatno nas osiguravaju od infarkta. Taj isti indeks u knjižari košta od 150 do 200 dinara, onaj naš je verovatno nešto posebno.

To je članska karta stada kome nikako da poraste vuna, stalno ga šišaju, te se jadno stalno grupiše da ne bi umrlo od zime i gladi. Dobri uslovi života, verovatno. Predvodnici stada su ljudi bez karaktera. Grupa koja brine o ličnim interesima, radi li studentski bife, stiže li plata, a 3% od prijava i hoće li se nešto ućariti od žurke. Dragi naši, mnogo vam treba, ali ste podobni, pa ništa zato. Dragi profesori, ko je za sve kriv: mi, vi ili oni? Kada su se stvarali ovi užasni uslovi života, mi smo bili deca, a gde ste vi bili? Sada kao mladi ljudi, akademski građani, snosimo posledice. Čijom krivicom? Da li smo krivi što smo se rodili? Naravno, reći ćete sve je po zakonu i statutu i pitamo se po čijem ustavu i čijem statutu. Pravnici, gde ste svi vi bili svih ovih godina a i vi, dragi naši profesori. Da li je pravo jednako moralu, jer je u očima svakog naivnog studenta profesor oličenje morala, ili je pravo jednako interesu. Na jednoj strani ulice profesor sa dobrim adutom i skupim odelom... a na drugoj student koji samo prošnjom može sve to da plati. Trnovit je put akademskih građana.

Mi smo samo studenti. Ne pripadamo nijednoj političkoj partiji niti bilo kakvoj organizaciji. Zar je greh biti student?

Studenti Pravnog fakulteta u Kragujevcu


Zapažanje

Oprezno s promenama naziva ulica

Redovni sam čitalac vašeg lista i, naročito rado čitam pisma čitalaca. Sviđa mi se što dozvoljavate da se u toj rubrici pojavljuju različita mišljenja, pa ću i ja pokušati da dam svoj doprinos. Radi se o napisima o promenama imena ulica u našem glavnom gradu.

Dobro je i opravdano što se neka imena ulica menjaju, a neka nova ili stara, ponovo pojavljuju. Međutim, nije dobro što se tom ozbiljnom pitanju ponekad poklanja nedovoljno pažnje. Sigurno nam nisu više potrebne ulice sa imenima Klare Cetkin, Palmira Toljatija, Goce Delčeva, Avgusta Cesarca i drugih. Nije, međutim, dobro što neke ulice dobijaju imena osoba koja to, po mom mišljenju, ne zaslužuju. Kao rođeni Beograđanin i profesor u penziji, mislim da imam pravo da ukažem na dva takva primera. Predloženo je da jedna ulica dobije ime pisca Vladimira Velmar-Jankovića. Da samo podsetim: Vladimir Velmar-Janković bio je prilično osrednji i ne mnogo plodan pisac u vremenu pre Drugog svetskog rata. Za vreme rata i okupacije bio je visoki funkcioner u vladi Milana Nedića. Sa tom vladom je pobegao iz Beograda pred oslobođenje od nemačke okupacije 1944. godine. Otišao je u emigraciju i tamo umro. Pitam se sa punim pravom, kao rođeni Beograđanin, čime je jedan osrednji pisac, koji je za vreme okupacije bio visoki funkcioner u vladi koju su postavili fašistički okupatori, zaslužio da jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime? Da li je na takvu odluku uticalo to što je njegova ćerka Svetlana Velmar-Janković, inače sjajan pisac, predsednik komisije za preimenovanje ulica u Beogradu?

Drugi slučaj je Svetislav Stefanović. Taj čovek bio je pre rata pesnik, prevodilac i književni kritičar. Ni on nije ni po čemu spadao u vrhove srpske književnosti. Po političkim opredeljenjima, Milana Nedić ga je za vreme okupacije postavio za komesara Srpske književne zadruge. Samo da podsetim da je naš nobelovac Ivo Andrić odbio svaku saradnju sa Svetislavom Stefanovićem za vreme okupacije. Posle oslobođenja Beograda Svetislav Stefanović je zbog saradnje sa kvislinškom Nedićevom vladom osuđen na smrt i streljan. Nisam ubeđen da su njegovi gresi bili tako veliki da je zaslužio najtežu kaznu. Ali sam još manje uveren da jedna ulica u Beogradu treba da nosi njegovo ime.

Ako ovako nastavimo, uskoro ćemo u Beogradu imati ulice predsednika kvislinške vlade Milana Nedića, Dimitrija Ljotića - šefa profašističke organizacije "Zbor", Dragog Jovanovića, upravnika grada Beograda za vreme okupacije, čoveka koji je osnovao zloglasni logor na Banjici, Boška Bećarevića, jednog od šefova specijalne policije, inače čoveka koji je poslao hiljade ljudi u logor na Banjici i odatle na strelište u Jajincima. Jer, svi oni mogu da budu proglašeni "zaslužnim borcima protiv komunista".

Zato, oprezno i odgovorno menjajmo imena ulica u Beogradu!

Đorđe Ristić, profesor u penziji
Beograd


Reagovanje

Bez molbe do Srbina!

"Razmislite, gospodine Đukanoviću", "Glas javnosti", 2. 12. 2001.

Gospodin Minić "podseća" gospodina Đukanovića, ističući da on to i sam dobro zna, da je Srbin iz Crne Gore i kao da se čudi kako je postao "jedan od najortodoksnijih Crnogoraca". Zašto se čuditi? Sve što se dogodilo ima svoje uzroke. Duga je i veoma intenzivna povest (Kominterna, njen ogranak KPJ, deo hrvatskih nacionalista, separatisti u Crnoj Gori i drugi) da Srbi u Crnoj Gori nisu Srbi. I, po onoj gebelsovskoj, da laž koja se ponovi mnogo puta postaje "istina", ta propaganda je urodila bogatim plodovima. Srećom, moji su iz Crne Gore došli u Srbiju pre nego što su od Srba u Crnoj Gori počeli da stvaraju novu naciju.

Zar nije nedostojno, za Srbe uvredljivo, ubeđivati bilo koga da bude (ili da je) Srbin ako on kaže da to nije i da to ne želi da bude. Čak i kada bi taj neko, zbog svojih vrednosti i vrlina, činio čast srpskom rodu. Za razliku od tugovanja gospodina Minića što gospodin Đukanović nije Srbin, ja sam mu zbog toga čak zahvalan. Na stranu to šta se o njemu piše i govori zapadno od Crne Gore i preko Jadrana. Koji Srbin može poželeti za Srbina čoveka koji, za svoje držanje u vreme stravičnog dvoipomesečnog razaranja Srbije od strane NATO-a iz njegovog vrha dobija najveće pohvale i priznanje. Zatim, mirne savesti prisustvuje sastancima Vrhovne komande vojske, koja je u toj rušilačkoj kampanji trebala da bude uništena!

Zašto bih ubeđivao bilo koga da bude Srbin, a posebno osobu koja svojom (separatističkom) politikom nanosi (kao i Crnoj Gori) tako veliku štetu i Srbiji. Gospodin Minić sa čuđenjem pita gospodina Đukanovića: "Zar ste zaboravili da ste do juče bili zajedno sa Bulatovićem i Miloševićem?" Taman posla da je zaboravio. Svakako da i za politiku važi, na neki način, ona narodna da prva ljubav zaborava nema. Pogotovu kada je bila tako duga i intenzivna. Trajala je i u tri rata i u još dužoj zajedničkoj borbi protiv demokratskih snaga u Srbiji i Crnoj Gori.

Da gospodin Đukanović ne može lako da zaboravi Miloševića, svedoči i činjenica da je borbu za nezavisnu Crnu Goru, kao svoj osnovni cilj, istakao tek po padu Miloševića i njegovog režima u Srbiji. Sada su u Srbiji na najznačajnijim položajima ljudi sa kojim Đukanović ne može, po mnogo čemu, biti tako blizak kao što je bio sa Miloševićem, dok se on nije opredelio za Bulatovića. Pripadnost drugoj naciji je znatno manji problem od ideološke i političke orijentacije, osobito u prošlosti. Njihova (Koštunice, Đinđića, Labusa i drugih nekomunista u DOS-u) ideološka i politička orijentacija, kao i višegodišnja borba protiv politike i vlasti čiji je istaknuti pripadnik, zajedno sa Miloševićem, bio i Milo Đukanović, čini ih za njega ne baš poželjnim političkim partnerima.

U današnjem (2. decembar) broju "Glasa", objavili ste fotografiju sa sastanka prilikom poslednjih razgovora o odnosima Srbije i Crne Gore. Kao što znamo, iz Srbije su bili Koštunica, Đinđić i Labus, a iz Crne Gore Đukanović i Vujanović. Ostavljam čitaocima da sami izvrše upoređenje sastava "delegacija", uzevši u obzir, pre svega, njihovu ideološku i političku orijentaciju i prošlost, ugled i podršku koju imaju u svetu, akademske stepene. Dolaskom ovih ljudi na vlast u Srbiji i u savezne institucije izbledela je tobože demokratska odora, kojom se Đukanović "odenuo", osobito pred Zapadom, posle razlaza sa Miloševićem, sada je postala providna. Tako je "car Milo", kako su ga zvale najvatrenije pristalice, ostao politički go. To ne uspeva da prikrije ni sve intenzivnija državna propaganda o Đukanoviću kao najvećem borcu za demokratizaciju i evropeizaciju Crne Gore.

Dosledni stavovi Zapada, poslednjih meseci, prema njegovom separatističkom projektu, čine pomenutu propagandu smešnom. Zar se opravdano ne postavlja pitanje: nije li lik i delo gospodina Đukanovića jedan od važnih razloga zbog čega Zapad sada ne želi nezavisnu Crnu Goru?

Milan Stančić
Beograd


Čuđenje

Sad im smeta "Glas Crkve"

Gospodo! Slušajući svakodnevno "Glas Crkve", saznala sam tešku reč za hrišćane. Kao grom iz vedra neba otišlo je u etar da je neko iz Savezne vlade pripremio monstruozan član 41 o ukidanju Radija "Glas Crkve". To zaista nema smisla od 700 radio-stanica, baš Vam je zasmetala jedina prava. Ko Vam je dao pravo i u čije ime Vi to radite. Dosta nam je dušebrižnika naše dece. Već pedeset godina me boli glava slušajući predizborna obećanja. To je još jedna u nizu podvala Crkvi i Sinodu pravoslavlja. Prvo što se "Glas Crkve" izdržava bez pomoći države. Ko nam sada smeta da se okrenemo veri, ne radi luksuza već radi nasušne potrebe. Što nam to radite? Gde će Vam duša?

Takva nebuloza mogla je poteći samo od takozvanih "nevladinih organizacija i grupa", koji su bili i protivnici vraćanja veronauke. Oni bi da nas vrate za 50 godina. Naime, zagovornici su ideje da Crkva i njeni velikodostojnici uvode klerikalizam tj. da se Crkva meša u politiku. Kako radite u Ministarstvu i "ko" tamo suludo razmišlja, neće biti čudno da naredite službenim ljudima u Crkvi da skinu mantije kao crkveno obeležje. Po hiljadu puta pitamo: Otkuda samo kod nas Srba bolesna netrpeljivost prema veri. Zašto Vam smeta Pravoslavna crkva? Ništa pametno od Vas! Ušli ste, tj. pretrčali preko plota u tzv. demokratiju, do juče "komunisti", pa Vam je duša đavolska.

Zbog svega navedenog, Crkva mora da digne svoj glas. Da ne dozvoli da je i ovoga puta vučete za nos. Svaka vlast seti se Crkve samo kad im Crkva zatreba, tj. pred izbore, u ratu i slično.

Nije zgoreg da Vas podsetim na besedu našeg najvećeg teologa i duhovnika koga su Vama slični oterali iz Srbije. Taj veliki čovek je sv. Vladika Nikolaj Velimirović. Njegova beseda glasi: Čuvajte druge od sebe, a Vas će čuvati Bog!

Molim Vas, sledite poruku.

Moja malenkost,
Milica Belaćević,
Lazarevac


Ostavka

Molim saradnike za razumevanje

Kako zbog bolesti nisam u mogućnosti da i dalje obavljam posao predsednika Ravnogorskog pokreta slobode, to ovim putem podnosim ostavku na taj položaj i molim saradnike da ovu moju odluku prime s razumevanjem.

Podnoseći ostavku, ostajem zahvalan članovima Pokreta na saradnji i želji za jačanje i unapređenje Pokreta. S verom u Boga - Za kralja i Otadžbinu.

Dr Dragoje Todorović
Beograd


Reagovanje

Karađorđe je rođen u Viševcu

(Da potomstvo zapamti, nedelja 2. decembar 2001.)

Za svaku pohvalu je upozorenje Vladimira Lepojevića iz Beograda da se "bliži" dvestota godišnjica od Prvog srpskog ustanka, dakle i početka, kako bi Dositej rekao, "insurekcije Serbijanov". Svaki narod je onoliko veliki koliko je kadar da očuva svoju istoriju i uvek ispoštuje svoje velikane. Upućeniji u noviju istoriju, na primer, zapazili su da su večiti evropski protivnici, Nemci i Francuzi, "vraćali milo za drago" jedni drugima čak i gde će onaj ko je poražen da potpiše kapitulaciju: poražene Nemce u Prvom svetskom ratu Francuzi su naterali da to urade u železničkom vagonu; taj isti vagon Nemci su postavili da Francuzi u njemu, poraženi na početku Drugog svetskog rata, takođe obelodane svoju kapitulaciju...

Mi smo narod, nažalost, podosta nemaran, a i narod koji i lako zaboravlja i još lakše oprašta. Hrišćanski je praštati, ali nije dobro zaboravljati, rekao je naš patrijarh pri poseti Jasenovcu. Mi smo već jednom u "Glasu" izrazili sopstveno nezadovoljstvo i neslaganje što "otac"moderne Srbije, koga je Njegoš poredio sa najvećim vojskovođama Evrope, Karađorđe, nema, da tako kažemo, "stožerno", centralno mesto u Beogradu, već ono pripade političaru Nikoli Pašiću, za koga se i misli i piše "i ovako i onako". Još veću nezahvalnost mi Srbi pokazasmo i kad je knez-državotvorac Miloš Obrenović u pitanju; da nije te velike gradske transverzale - ulice s njegovim imenom, gotovo da bi bio sasvim zabataljen...

U drugih naroda to, naravno, nije tako. Pojedini gradovi su, maltene celi, u znaku svojih velikana. S razlogom V. Lepojević podseća i sve nas, a pre svega one sredine u Srbiji koje su, na ovaj ili onaj način, neraskidivo i nezaobilazno povezane sa Karađorđevim oslobodilačkim putem i ličnošću. Vreme je da se i same otrgnu od titoističke letargije i da, sem pijeteta prema Petru Prvom Karađorđeviću, čije ime dadoše svojim, uglavnom, glavnim ulicama i trgovima, vrate se, ipak, u nešto dalju prošlost, odajući priznanje rodonačelnicima nove Srbije: Karađorđu a i Milošu Obrenoviću.

U spisku koji ispisuje gospodin Lepojević, na primer, uopšte nema sela Viševca, gde je Karađorđe, ispod visa Gradište i kod potoka koji se, možda ne i slučajno, zove Jordan, rođen! Jeste Karađorđe "heroj topolski", reče Njegoš, ali se Viševac nikada i ni na koji način ne može isključiti ni iz njegovog života, a ni iz srpske istorije! Velika Plana, u čijoj je blizini (Radovanski lug) Karađorđe ubijen i, naravno Topola, dostojno već tradicionalno proslavljaju Karađorđa. Viševac i Rača to, nažalost, čine više nego skromno, čak za širu javnost - bezglasno...

V. Lepojević navodi, takođe, mesta - lokalitete poznatih bitaka za oslobođenje Srbije koje je Karađorđe vodio. U istoriji je nepobitno da je jedna od prvih, neuporedivo značajnijih čak i od sukoba s Turcima kod Drlupa, bila tzv. bitka kod Batočine. Batočina je bila značajno putno utvrđenje Turaka na Carigradskom putu, inače jedno od najstarijih mesta ovog dela Srbije (pisani spomenici još iz 1475. godine), utvrđenje sa palisadama i jakom turskom posadom, pa i karavan serajem (menzulana), džamijom i dr. Porazivši Turke u Batočini i nateravši ih u beg kroz tzv. Kijevački potok ka Jagodini, Karađorđe je krenuo na samu Jagodinu... Nažalost, u gradiću Batočina, čiji se čak jedan deo i danas zove Turčin, glavni varoški trg doskora se zvao Trg Dušana Petrovića - Šaneta, iako on s Batočinom nije takoreći imao nikakve veze... Batočina je, dakle, na neki način bila i prvo oslobođeno mesto u Prvom srpskom ustanku.

Za samu Batočinu interesantno je još nešto. Ona, recimo, ne čuva uspomenu ni na Obrenoviće, iako je knez Miloš imao u njoj oveću letnju rezidenciju, dvospratni konak koji je tridesetih godina ovog veka nerazumni učitelj Gvozden Stanić, vodeći akciju izgradnje čak dve škole (varoška" i posebno "seoska" osnovna škola, kao kuriozitet čak pod istim krovom!) razrušio... Opštine Rača, zbog Viševca, a i Batočina, kao stare varoši, ne bi, bar sada, trebalo da se tako lako odreknu ne samo Karađorđa, nego i svoje sopstvene istorije. Drugi bi se time ponosili...

Dr Miodrag D. Ignjatović
savetnik ministra prosvete Srbije,
Beograd


Zapažanje

Karabeg i kara-razgovori

Karabeg postavlja razna pitanja. Njegovi sagovornici spremno odgovaraju na razna pitanja istim šablonima.

Karabeg pita:
- Kako su se raznorodni narodi u Sovjetskom Savezu mirno razišli, a jugoslovenski srodni i bliski - ratom?

Pametnjaković iz Zagreba ima spreman odgovor - razlog je u načinu Jeljcina i Miloševića... Postavićemo samo pitanja na osnovu činjenica: Ako je razlog Jeljcinova pamet - zašto i kako nije opametio i Čečene? A ako se Milošević opredelio za ratnu opciju - kako je onda sa Makedoncima rešeno mirnim putem? Sada možemo zaključiti: Razni Čerkezi, Uzbeci, Turkestanci, Mongoli, Tatari... pokazali su se pametnijim od naših Europejaca!

Svaka čast Makedoncima!

Rade Milisavljević,
Beograd


Protest

Neposlovno poslovanje

Kupili smo kuhinju kod "DRVOPROF-a" i do danas je nismo dobili!

Želela bih, kao svakodnevni čitalac, da objavite ovo pismo sa ciljem da ukažem na neposlovnost i neprofesionalnost firme "DRVOPROF" koji se reklamiraju kao "najbolji" i "svemogući" proizvođači kuhinja i ostalih elemenata za uređenje enterijera.

Naime, 10. oktobra 2001. kupili smo kuhinju u njihovom prodajnom salonu u Kirovljevoj ulici, na Banovom brdu. Platili smo ceo iznos odjednom, s tim da kuhinja bude isporučena u roku do 30 dana - znači 9. 11. 2001. g. Kuhinja nije stigla u tom roku (mada su mogli da se potrude da to bude efikasno i na zadovoljstvo kupca isporuče kuhinju pre roka) već tri dana kasnije. Ne radi se ovde samo o "tri dana", ali čekanje te kuhinje prethodnih mesec dana značilo je odlaganje bitnih planova - a vreme je novac ili ga nekada ničim ne možete kupiti niti kompenzovati.

U toku montaže iste ispostavlja se da je arhitekta prevideo električni priključak za aspirator (takođe kupljen kod "DRVOPROF"-a), da neke lajsne nedostaju, a i čitav element! Nisu se udostojili da zbog kašnjenja (kao izvinjenje) pošalju bar i električara da montira grej. ploču i rernu dok su monteri još bili tu, da u slučaju neke greške, poprave mere ploča i elemenata. Ako se bave pravljenjem kuhinja, onda bi trebalo, ako su profesionalci, da imaju u vidu sve ono što ide uz kuhinju i obezbede kupcima dobre majstore, a ne mi sami da jurimo električare, vodoinstalatere i sl.

Sve od elemenata što je nedostajalo trebalo je da stigne do petka 16. 11. 2001. g. Međutim, na sve moje molbe i pozive, dobijala sam odgovor da prodavačica "samo prodaje" i da ona "ne zna ništa": A pitam ja "DRVOPROF" - direktore i vlasnike: Da li sam ja novac u ruke dala toj prodavačici ili majstorima? Ako je primila novac direktno onda je to njena profesionalna i moralna obaveza da projekat dovede do finalizacije na zadovoljstvo kupca, zar ne? Prebacivanja odgovornosti smo se igrali do sada, ali zar se nešto nije promenilo u ovoj zemlji i svesti trgovaca?

Ako "DRVOPROF" misli da će na ovaj način sticati kupce onda bi pod hitno morao da promeni sistem poslovanja. Do danas, od svakog utorka, pa četvrtka, pa subote, pa "sigurnog" sutra ja još nisam dobila kuhinju za koju sam dala svoj novac.

Prema zakonu, da li "DRVOPROF" sme da prekorači rok i koje su moje zakonske mogućnosti, a njihove zakonske posledice? Pitam se da li bi dobili nagradu na Sajmu nameštaja da je komisija znala kako zaista posluju?

Unapred Vam se zahvaljujem na utrošenom vremenu i nadam se da ćete objaviti ovo pismo (poželjno uz odgovor pravnog lica) kako neki drugi kupac ne bi prošao kao ja.

S poštovanjem,

Gordana Sasenović,
Rušanj