Obeležavajući šest decenija glumačkog rada, Mira Stupica, koju su njene kolege - glumci, nedavno počastvovali titulom "Najveće srpske glumice prošloga veka", zamolila je kulturnu javnost Srbije da joj ispuni dve želje.

- Nisam ja najveća srpska glumica prošloga veka. Najveća glumica koju je srpsko pozorište imalo je Žanka Stokić, koja je nepravedno zaboravljena, a toliko je zadužila pozorišnu umetnost i našu kulturu. Zato molim našu kulturnu javnost da Žanku Stokić vrati na mesto koje joj pripada, i predlažem da se ustanovi glumačka nagrada koja će se zvati "Velika Žanka" - rekla je u svom svečanom govoru u Narodnom pozorištu Mira Stupica.

		Svojoj plemenitoj gazdarici Spomenik Žanki Stokić podigla je njena kućna pomoćnica, sa napisom: "Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podiže ovaj spomenik blagorodna Magda". Kulturna javnost Srbije se i kasnije u vrlo retkim situacijama sećala Žanke, njenih uloga i onoga što je ona značila za srpsko pozorište. Njena gluma je, međutim, kao što je izjavila i Mira Stupica, ipak brani od zaborava.

Ko je, zapravo, bila Žanka Stokić, glumica za koju je Branislav Nušić, oduševljen njenim glumačkim umećem, napisao većinu svojih ženskih uloga? Žankina biografija, ili kao što ističu ovdašnji teatrolozi, jedan od najromantičnijih i najtragičnijih životnih romana, počinje 1887. godine, u Velikom Gradištu, gde je rođena od oca Bogosava, policijskog pisara ili pekara, i majke Julke. Živana, kako joj je bilo kršteno ime, vrlo brzo ostaje siroče, a njena majka se kao mlada udovica udaje za sveštenika Aleksandra Nikolajeviča Sandu, poznatog po svemu, samo ne po duhovnom i religioznom životu.

Žankin biograf, profesor Petar Volk, zapisao je da očuh nije bio preterano oduševljen Živaninim prisustvom, zbog čega je već u 14. godini udaje za neuglednog abadžiju iz Zaječara. Nesrećna Žanka, po prirodi radoznala, nestašna, pametna i lepa, 1902. godine napušta muža i beži iz Zaječara sa putujućom pozorišnom trupom tada čuvenog Ljubomira Rajičića Čvrge.

U početku, njen jedini zadatak bio je da glumcima iz trupe pere veš, a kasnije je počela i da statira. Uz Aleksandra Gavrilovića, prvog srpskog ljubavnika na sceni, Žanka Stokić se u značajnijoj ulozi prvi put pojavila kao Tereza, u komadu "Bračna noć". Zajednički rad nastavili su u trupama Mana Petrovića, Mihajla Markovića, Dimitrija Nišlića, odakle su stigli i u Osijek.

		Skadarlija i "Tri šešira" Biograf Žanke Stokić, Petar Volk, iznosi činjenicu da je Odbor koji je rukovodio velikom proslavom, 25 godina rada Žanke Stokić, od priloga njenih obožavalaca Žanki kupio kuću na Topčiderskom brdu. Između dva svetska rata, mogla je da dobije sve što poželi, a nisu je preterano zanimali ni slava, ni bogatstvo, ni javnost. Gotovo svake večeri sedela je sa svojim prijateljima u "Tri šešira" u Skadarliji, volela je pse i u intervjuima je više govorila o njima, nego o sebi i svojim ulogama.

Iz Osijeka, 1911. godine Žanka dolazi u Narodno pozorište u Beogradu, i tada započinje njena blistava karijera. Na toj sceni odigrala je uloge zbog kojih se i danas tvrdi da je jedna od najvećih legendi i heroina srpskog teatra - bila je zvezda u Molijerovim dramama, Toaneta u "Uobraženom bolesniku" i Dorina u "Tartifu", Vera u Glišićevoj "Podvali", Živana u "Đidu", Ranka u "Čvoru" Pecija Petrovića, Stana u "Stanoju Glavašu", Ana Andrejevna u Gogoljevom "Revizoru", Kaćuša u "Vaskresenju"... Najveći uspeh doneli su joj ipak likovi u dramama Branislava Nušića - krčmarica Janja u "Nahodu", Savka u "Ožalošćenoj porodici", Juliška u "Putu oko sveta", Poslovna žena u "Mister dolaru", gospođa Spasić u "Uježu", Mica u "Vlasti", Živka u "Gospođi ministarki", koja je premijerno odigrana 25. maja 1929. godine.

Očaran Žankinom igrom, Nušić je tvrdio da je podjednako uzbudljiva u klasičnim kostimima, narodnim nošnjama i modernim haljinama.

Okupacijom Beograda počinje i Žankina teška bolest, i njena svakodnevna borba za nabavku insulina. Prava tragedija, međutim, ona koju od bola, poniženja i sramote nije preživela, nastaje oslobođenjem Beograda, kada je na mesto prvog čoveka nacionalnog teatra došao osrednji glumac Nikola Popović.

Narodno pozorište "očišćeno" je od svih umetnika za koje se sumnjalo da su bili "lojalni" okupatoru, a među uhapšenima bila je i Žanka Stokić. Na javnom suđenju, 3. februara 1945. pred Sudom za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti, Narodni tužilac optužio je Žanku Stokić "što je u vreme okupacije sudelovala u estradnim pozorištima "Veseljaci" i "Centrala za humor", koji su bili pod blagonaklonom zaštitom Nemaca, a naročito zato što je uzimala aktivno učešće u programima Beogradske radio stanice, koja je direktno bila u rukama Nemaca i domaćih izdajnika".

Na pitanje, da li je bila svesna da time pomaže Nemce, Žanka je kroz plač odgovorila: "Ne, nisam bila svesna. Bila sam bolesna, i morala sam da radim".

Žanka je bila osuđena na osam godina gubitka srpske nacionalne časti i zabranom rada u Narodnom pozorištu, a Dušan Krnić zapisao je u "Pravdi" - bila je kao kakvo pogrbljeno i sasušeno predanje, puno stravičnih čari". Na molbu Milivoja Živanovića, a potom i Bojana Stupice, Agitprop CKSK Srbije, ipak je dao odobrenje da se najveća srpska glumica može angažovati u novootvorenom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tri dana nakon te odluke, 20. avgusta 1947. godine, Žanka Stokić umrla je od infarkta. Politička Srbija joj, zapravo, nikada nije oprostila što je igrala onda "kada bi i muze trebalo da ćute" - kada je u Narodnom pozorištu postavljena njena umrlica, jedan od tadašnjih rukovodilaca teatra, poznati "drug", pocepao je u komadiće pred zaprepašćenom publikom.

Kulturni Beograd, izvan državnih protokola, organizovao je do tada samo dve sahrane - pesniku Đuri Jakšiću, koji je ispraćen od Skadarlije do Tašmajdana, i Žanki Stokić, koja je po sopstvenoj želji sahranjena na Topčiderskom groblju. Sve kasnije, ipak je bio samo slučajni zaborav.

Radmila Radosavljević
Rubrika o Žanki Stokić napravljena je uz pomoć Muzeja pozorišne umetnosti Srbije