Po nečemu, dobra kratka priča liči na konzervu sardina, reči su u njoj zbijene, kao u pesmi
- Dobru kratku priču određuje sposobnost pisca da sa što manje reči posreduje što više značenja, što više slika, asocijacija, zvukova, što više smisla. Da u jeziku zaledi čudo i da ga uvek iznova aktivira. Po nečemu, dobra kratka priča liči na konzervu sardina, reči su u njoj zbijene, kao u pesmi. Za takvu priču možemo reći da ima "neograničen rok trajanja" - rekao je Mihajlo Pantić, priređivač antologije najkraćih srpskih priča 20. veka ( od Stevana Sremca do Srđana V. Tešina) "Mala kutija" (Jugoslovenska knjiga).

"Izvan priče, svet jedva da postoji..." Tako počinjete predgovor za "Malu kutiju". Smelo ili sasvim realno tvrđenje?
- Više nego realno. Zamislite da iz sveta nestane priča. Da sve zamukne. Time bi nestao i sam svet. Jer svet postoji samo kroz priču i u priči. Svaki dan čujemo, prenesemo, prepričamo, pročitamo, izmislimo gomilu priča. Neke od njih vrede da budu upamćene, a takve sam, iz književnosti, sačuvao u kutiji za dragocenosti, u "Maloj kutiji".

Ako uzmemo da u modernom svetu čovek ima najmanje dokolice, da li će kratka priča odneti "pobedu" nad dugom epskom formoma?
- Kratka priča je neeksponiran žanr. Čitaju je uglavnom sami pisci i posvećenici. Ona je i po tome nalik poeziji. Pa opet, sve ono što se dešava u književnosti, sve njene promene, dešava se i u kratkoj priči. Nisam pristalica bilo kakvih vrednosnih upoređivanja između književnih vrsta. U tom smislu, ne umem da odgovorim na vaše pitanje. Kratkom pričom se bavim prevashodno zato što je ona moj primarni afinitet, ja sam pisac kratkih priča, i želim da iz mnogih razloga o njoj znam što više.

Kako ste birali priče za "Malu kutiju"?
- Kriterijum se razlikuje od pisca do pisca, od epohe do epohe. Kada sam, na primer, birao priče Crnjanskog ili Andrića tragao sam za onima koje u malom ponavljaju neka svojstva njihovih velikih opusa. Ali kada birate priču od nepoznatog, od zaboravljenog ili od marginalizovanog pisca, onda vas pre svega vodi ideja vrednosti. Priča mora biti uspela, dakle, mora biti ispričana na neponovljiv način. Tako da sam uzimao i priče od ljudi koji su se tom formom bavili uzgred, kao što su Ksenija Atanasijević ili Petar Džadžić. Naravno, žalim što nisam pronašao dobre kratke priče nekih velikih pisaca, recimo Nušića, Miroslava Popovića, i tako redom. Sada mi se čini da je reč o nekakvom Mendeljejevom sistemu srpske proze, sve je tu, na jednom mestu, epohe, stilovi, forme, pisci, elementi. Uživao sam dok sam je radio.

LJ. P.