Psihički smo bolesniji nego što smo bili. Ima više patoloških fenomena, više kriminala, više je i maloletničkog kriminala. Postoji velika preosetljivost ljudi u komunikaciji sa drugima. To se oseća na svakom koraku. Gubitak nade da će biti bolje, pogubno utiče na ljude. Sve je veći broj zapuštenih psihijatrijskih pacijenata sve je više nelečenih alkoholičara i narkomana.

Siromašno društvo pogoduje razvoju i individualne i društvene patologije. Naglašena je dezorijentisanost i dezorganizovanost. A što je najgore, najveći talas neurotičnih poremećaja još nije naišao - kaže dr Petar Opalić, direktor Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, u razgovoru za "Glas".

Kako će se manifestovati taj novi talas?
- Posle prvog popuštanja ekonomske krize javiće se veći broj depresija, apatija, strahova i veliki broj psihosomatskih oboljenja. Tih bolesti i sada ima veoma mnogo, mada se registruju kao osnovna oboljenja, recimo srca, krvnog pritiska...

Ne očekujete valjda da većina poludi?
- Ekonomsko ozdravljenje društva će uticati na duševno ozdravljenje. Biće sve teže ako ne izađemo iz krize brzo. Dok su mladi ljudi još uvek postoji nada da se na neke stvari u životu može uticati. U nekim zrelijim godinama sve je manje nade i mogućnosti da se nešto ozbiljnije menja i onda nastaju problemi.
Neki su prošli ubrzani kurs sazrevanja, mada u ovim vremenima ni veliko iskustvo ne pomaže previše. One druge je kriza zauvek oštetila i to će ih pratiti kroz ceo život.

Bukelićevo "privatno" preduzeće Otišli ste pre nekoliko godina iz Instituta za mentalno zdravlje, a vratili se kao direktor. Šta vam tada nije odgovaralo? - Otišao sam jer se nisam slagao sa politikom kuće. Otišao sam u Klinički centar Srbije sa planom da se osnuje služba za psihosomatska oboljenja, koja nedostaje celoj zemlji. Kasnije je i to išlo jako loše, kod direktora Kliničkog centra Stamatovića sam čekao na prijem po nekoliko meseci. U vreme kada sam otišao sa ovog Instituta direktor je bio Jovan Bukelić, koji je gušio svaku inicijativu stručnjaka. U vreme kada je on bio direktor, ustanova je stajala materijalno loše iako smo imali stalne donacije i humanitarnu pomoć. Bukelić je Institut doživljavao kao svoje privatno preduzeće. Novac od nevladinih organizacija koje je dobijao za projekte sam je raspoređivao iako je novac dobijan na ime Instituta i renomea koji ova kuća ima. Na projektima su radili samo određeni ljudi i u to vreme za to dobijali veliki novac. Smatram da je ipak dobar deo novca mogao biti utrošen za popravke i održavanje bolnice koja postoji i za dobro pacijenata. Dogovorili smo se da ćemo ispitati finansijsko poslovanje bivšeg direktora Bukelića, mada bi time mogli da se pozabave i odgovarajući organi. Dok je Bukelić bio direktor kadrovi su primani bez konkursa i bez komisije što je nedopustivo, jer je ova kuća uvek mogla da bira i birala najbolje kadrove.

Da li je, po vašem mišljenju, razorena porodica kao čuvar psihološkog zdravlja?
- Nije. Porodica je još uvek jaka institucija i verujem da će takva i ostati. Porodica kao sistem vrednosti još nije poništena. Zbog ekonomske krize izgubila je mogućnost zaštite svojih članova, ali još uvek može da pruži emocionalnu podršku.

Hoće li uslovi u našim psihijatrijskim bolnicama biti i dalje gori nego u zatvorima?\
Biće i dalje veoma loši. To je problem društva u celini. Nije bitan samo ekonomski momenat. U svim zemljama na svetu ova vrsta pacijenata ima veoma loš tretman. Mora da se promeni odnos društva prema ovom problemu. Društvo ignoriše ove pacijente i uvek ih ostavlja na društvenoj margini.

Šta smatrate nedopustivim u psihijatrijskoj praksi?
- Smatram nedopustivim da postoje psihijatrijski pacijenti koji nemaju novca da kupe lekove, a bolnice nemaju lekove za te pacijente. Često nema lekova "moditen" i "akineton", neophodnih za lečenje najtežih pacijenata. Nedopustivo je da ima sve više pacijenata čije je lečenja godinama zapušteno, a onda kao lekar ne možete da uradite mnogo. Postoji mnogo stvari koje smatram nedopustivim ali ih ne mogu promeniti.

Možete li kao direktor da učinite više nego kao lekar za svoje pacijente?
Mogu mnogo bolje da iskoristim postojeće kapacitete u kadrovima koje ova kuća sigurno ima. Mada su palte male i kadrovi odlaze. Mogu da uradim nogo više ali sada ne samo za svoje pacijente nego za sve pa i za svoje kolege. Moraju da se promene uslovi rada, a materijalna satisfakcija će zavisiti i od toga koliko ministarstvo zdravlja shvati ovu ustanovu ozbiljnije i kao prioritet.

Šta bi nadležno ministarstvo moglo korisno da uradi?
Nacrt zakona o psihijatrijskoj zdravstvenoj zaštiti. Sa postojanjem ovakvog zakona znalo bi se šta je dopustivo i šta ne u psihijatriji. Ovakvim zakonom bi se regulisao odnos terapeut - pacijent. Forme osiguranja pacijenata i naravno etika.

Zorica Vuletić