Poštovane kolege, sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da su vaše vesti visoko kotirane kod Srba sa Kosmeta, kao pravovremene, objektivne i nepristrasne. To je pokazala anketa koju su načinili novinari radio Gračanice pod nazivom „Kome verujete najviše". Od ukupno 350 ispitanika na području kosovskog okruga, koji koriste „internet", 171 osoba se izjasnila da rado posećuje vaš sajt, 111 lica sajt Tanjuga i 62 ispitanika posećuju ostale sajtove koji sadrže informacije iz zemlje i sveta.

S poštovanjem,
Saša Sekulić, urednik informativnog
programa Radio Gračanica

Izgleda da bog još jednom iskušava Srbe. Ili to Srbi potvrđuju privrženost komunističko-ateističkom duhu za koji smo mislili da se ne može nikada povampiriti. Kao da i sada Brozov duh motri na svoje zabludele ovčice. Reč je, naravno, o pokušajima da se u opšte obrazovanje, nekako, uvede religijska pedagogija kao bogoslovsko-naučna disciplina.

Koliko juče, mnogi i danas, spremni su nepokolebljivo tvrditi kako se mrski, katolički zapad, primitivni, ajatolački istok, esterhazijski sever, mrze zato što smo, bože moj, pravoslavni Srbi. Dobar deo tih „pravoslavaca" u poslednjih deset godina nije kročio u crkvu, krsti se samo kada se čudi ili kad grmi, a krsnu slavu slavi samo da bi zadovoljio formu i tih se dana dobro najede i napije. Jer, da nije tako, broj onih roditelja koji su svojoj deci dopustili da pohađaju versku nastavu bio bi sigurno veći. Ili je na delu velika hipokrizija koju ovaj narod proživljava. Važno je reći da se ovaj fenomen (odbijanje da se upozna sopstvena vera) javlja uglavnom kod Srba (jedva trećina učenika) a radi poređenja može se navesti npr. Novi Pazar (većinsko muslimansko stanovništvo) gde se za versku nastavu opredelilo čak 90% polaznika osnovnih i srednjih škola.

Priče da je propaganda protiv verske nastave bila velika i uticajna su pseudoistinite, kao ona kako su nam komunisti u Titovo vreme zabranjivali da odlazimo u crkvu i ispovedamo veru, a nisu. Sami smo se učinili malima, konformistima, oportunistima, zarad malo vlasti ili napredovanja u službi. Zar treba još nekoga ubeđivati o neraskidivoj i prirodnoj vezi verskog (pravoslavnog) saznanja sa opštim pedagoškim dostignućima, pa i onim graničnim naukama o upoznavanju prirode, zaštite zdravlja, pravilnoj i korisnoj ishrani, itd.

Nekada je narod vrednovao svoje kraljeve, vlastelu, crkvene velikodostojnike po tome jesu li umeli da sačuvaju državu, veru, jezik... jer i poslednja neznalica, ipak, zna da se bez ikakve vere sve to, polako, neprimetno gubi. Vladika Nikolaj Velimirović na jednom mestu nedvosmisleno poručuje „Država bez boga osuđena je na nestanak".

Zar je potrebno jasnije upozorenje i značajni poručilac?

MIROSLAV BOGDANOVIĆ,
ALEKSANDROVAC
POŽAREVAČKI

Moja rođaka je želela da se upiše na fizioterapeutski smer u srednjoj medicinskoj školi u Nišu. Pošto te školske godine ovaj smer nije postojao (učenici se na njega upisuju svake druge školske godine) ona je upisala i završila opšti smer. Školovanje je uspešno završila sa vrlo dobrim i odličnim uspehom na završnom - diplomskom ispitu.

Posao nije mogla da dobije, pa da bi ispunila svoje ambicije i vreme, završava i fizioterapeutski smer u svojoj školi. Položila je, o svom trošku, sve četiri godine sa uspehom i to sa najvišim ocenama.
Posle nema...

Najzad, dobija posao na šest meseci u Domu zdravlja u Nišu - ali kao volonter (besplatan rad, pa čak i bez toplog obroka). Po isteku šest meseci ne obnavljaju joj ugovor već joj preporučuju da položi stručni ispit, pa će svakako biti primljena čim se raspiše konkurs.
Odmah je pristupila pripremi i polaganju stručnog ispita i uspešno ga položila. Pošto je konkurs raspisan, posao, ipak, nije dobila uprkos svim pohvalama za njen prethodni rad.

Potom je jedno vreme radila kao prodavačica u jednom privatnom butiku.
Konačno, na konkursu bolnice „Radon" u Niškoj Banji dobija posao na određeno vreme u trajanju od devet meseci. Posle isteka prvog ugovora o radu sklopljen je drugi ugovor, a potom i treći - svaki po devet meseci.

U toku rada ona se udala i u 27. godini života ostala gravidna. Na prvom pregledu ultrazvukom utvrđeno je da nosi blizance, pa je odmah dobila bolovanje zbog „rizične trudnoće" i opasnosti za bebe zbog eventualnog ozračenja majke.

Sada je u sedmom mesecu trudnoće, a bilo je vreme za obnovu ugovora za tri fizioterapeuta sa mogućnošću da posao pređe u stalni radni odnos. S obzirom na trudnoću bilo je očekivajuće da će joj ugovor biti produžen, kako bi spokojno izvela trudnoću i izvesno vreme bila zajedno sa decom i sigurna da je zasluženi posao čeka.
Dva fizioterapeuta su dobila stalni radni odnos, a Jelena je eliminisana s obrazloženjem da će imati materinski dodatak? - koja ironija. U vreme kad joj je potrebno da uspešno privede trudnoću kraju i kad se toliko govori o stimulisanju porasta nataliteta.

Napominjem da i njen suprug ima privremeni posao iako je u ratu (koji nismo vodili) bio zarobljen u Hrvatskoj zbog čega ima i zdravstvenih problema.
Kroz koji pakao prolaze mladi ljudi, s kojim stresovima rađaju decu bez ikakvih odgovarajućih uslova za njihovo podizanje.
Puste parole bez ikakve moralne i ljudske odgovornosti i ljubavi prema onima koji čine budućnost ove zemlje.

ELIZABETA ŠARKOVIĆ, BEOGRAD

Zaista zvuči uznemirujuće kada pročita neko ko je neupućen u naš problem i zaista se nameće pitanje kakve su to komisije koje bi mogle da urade nešto tako? Svako bi zamislio udovicu bez primanja s tek rođenim detetom, što bi stvarno izazivalo sažaljenje, o čemu god da je reč.

Ipak, radi se o malo drugačijem slučaju. Razvedena Radmila Petrović je stalno zaposlena kao kafe kuvarica i to baš u vašoj novinskoj kući, a i njena kći ima oko trideset godina. Znači, termin „samohrana majka" jedino ima za cilj da proizvede sažaljive emocije kod neupućenih čitalaca, a nikako da realno predstavi pravu situaciju. Zar ne? Još kada se doda da Radmila Petrović ima porodičnu kuću u Maloj Moštanici, videće se i da nije u pitanju nemanje krova nad glavom i putovanje autobusom tih petnaestak kilometara do „Glasa" u kome radi, već želja da ta relacija bude od Vukovog spomenika, gde se nalazi naša zgrada u kojoj i ona živi.

Toliko o „celokupnom stambenom fondu" Radmile Petrović.
A 30. avgusta 1984. godine, Radmili Petrović je ustupljen prostor perionice na petom spratu Hadži Prodanove 24, na privremeno korišćenje, za čiju bi protivuslugu ona prala stepenište zgrade jednom nedeljno. U vezi s tim, tadašnji Kućni savet sačinio je i ugovor s njom na godinu dana, i to interno. Znači bez overe u sudu, advokata itd., jer se sve baziralo na obostranom poverenju.

Takvu praksu smo zadržali od prethodne žene koja nam je održavala zgradu, i koja je nažalost preminula, te smo bili prinuđeni da potražimo novu. S Radmilom nas je upoznala komšinica iz naše zgrade koja je bila iz istog mesta kao i Radmila, što nam je bila i svojevrsna garancija, koga dovodimo u „kuću". Posle isteka ugovora od jedne godine, zadovoljni radom, nismo ga produžavali, već je Radmila faktički nastavila da nam održava stepenište, a mi smo joj omogućili da ima smeštaj i bez ugovora jer smo svi u zgradi i vlasnici stanova i podizanja zgrade pa smo mogli da imamo takav domaćinski odnos prema tom, jer nismo koristili usluge „Info stana" u te svrhe. Mislim da smo bili dobre komšije" i da nismo cepidlačili po pitanju njenog rada, što bi i ona mogla da potvrdi, već je termine za pranje određivala sama, prema svom slobodnom vremenu, i mi se nismo mešali u njen posao. Jednostavno, prihvatili smo je kao svoju (kafa, rakijica, lepa reč i sve što ide uz korektan komšijski odnos).

Problem se pojavio kada su stanari odlučila da uvedu centralno grejanje, koje bi finansirali od ustupanja zajedničkih prostorija na petom spratu. S obzirom da je starosna struktura u našoj zgradi takva da ima više penzionera nego mladih ljudi u radnom odnosu, za većinu stanara ovakav način finansiranja budućeg grejanja bio je i jedan mogući način da do njega dođu. Pošto su stanari već platili participaciju Gradskim toplanama, ostalo je da se pronađe zainteresovano lice koje bi preuzelo spornu perionicu s još dve prostorije u okruženju, čija ukupna površina iznosi oko 44 kvadratnih metara, jer bi se taj prostor objedinio.

Znači, nikako ne stoji da je reč o nekoliko kvadrata, već o jednosobnom stanu, ili garsonjeri, koju
Radmila Petrović verovatno očekuje da dobije na poklon, pošto za nju ne želi da ponudi iznos od 35.000 maraka, koliko su svi stanari procenili da je objektivna vrednost pomenutog prostora. Istini za volju bilo je zainteresovanih stanara iz same zgrade, među kojima sam bio i ja, koji se stanom naslanjam na taj prostor. Ali, kako je ta cena izlicitirana sa sume od 18.000 na 35.000 DM, i mi smo se povukli i prepustili kupovinu nekom sa strane. Mislim da tu nema ničeg nedemokratskog.

Radmili Petrović je na Skupštini stanara objašnjeno da smo u situaciji, već opisanoj, i da je došao trenutak da se rastanemo s njom i njenim uslugama. Ponuđen joj je rok od mesec dana, pa dva, pa tri da se iseli, a mi bismo joj pomogli oko iseljenja, kako u nošenju, tako i u prevozu stvari. Ona je to odbila, kao i našu želju da napusti pomenuti prostor, ali što je najvažnije - prestala je i da održava čistoću u zgradi, i to osam meseci u kontinuitetu, ne opravši nijedanput stepenište, što je posebno iritiralo stanare zgrade. Znači, i tim gestom se izgubio i jedini razlog njenog boravka pod našim „krovom", što su apsolutno svi stanari zgrade osudili i utvrdili se u svom stavu da Radmila Petrović treba da napusti pomenuti prostor.

O svemu ovom postoji uredno vođena dokumentacija, koja je rezultat odluka kompletne Skupštine stanara, a nikako moja samovolja, kako je moj rad okarakterisala vaša mlada, ali nimalo neiskusna novinarka S. M. Njena tvrdnja kako ne stanujem u pomenutoj zgradi i da nije mogla da me pronađe ne stoji takođe, jer je trebalo samo da se okrene i da me vidi kako stojim i slušam izjavu R. P., koju je nasmejanu fotografisala druga mlada koleginica

Ja zaista mogu da razumem solidarnost i osećaj pripadnosti firmi, ali za jedno objektivno glasilo, kakvim vas zaista smatram, u najmanju ruku nije etički da šaljete svoje novinare da prave reportažu o svom kolegi koji ima problem. Tu bi moglo da se postavi pitanje objektivnosti, a to vam ne treba, pogotovo kada se zna da na izrečenu neistinu ni deset demantija ne ostavlja isti utisak kao prava izrečena laž.

I još što se tiče sudbine stvari „sporne komšinice". Naravno da su s puno pažnje zbrinute, komisijski popisane i zaključane na sigurnom mestu da konačnog njenog iseljenja, što je valjda i jedino ispravno, kako ne bi došlo do oštećenja usled hitnog otpočinjanja građevinskih radova u vezi grejanja. Što se tiče prijatelja koji su joj jedino ostali, a bili su prisutni pri ubeđivanju R. P. kao njena podrška, iako za to stvarno nije bilo razloga. Siguran sam da je momcima predstavljena potpuno drugačija slika od one kakva je a za koju postoje svi dokazi.

U nadi da će ovo biti objavljeno, pa nesporazum i otklonjen, srdačno vas pozdravlja.

Predsednik Skupštine stanara Hadži Prodanove 24.
DEJAN MIHAJLOVIĆ, BEOGRAD

Ministar pravde u Vladi Srbije gospodin Vladan Batić pokrenuo je inicijativu za smenu pojedinih sudija. Proteklih dana on je objavio imena sudija koje bi po njegovom predlogu trebalo razrešiti sudijske funkcije.

Nije sporna potreba i inicijativa da se tako nešto uradi (kadrovsko provetravanje) i u sudstvu. U tom smislu se s jednom ovakvom inicijativom kasnilo. Ali, prihvatimo onu narodnu - nikad nije kasno...

Sporno je, i to je razlog za ovo moje reagovanje, što je ministar Batić, najavljujući i obrazlažući svoju inicijativu, kao najvažnije razloge za smenu pojedinih sudija naveo i taj da su oni „sudili po zakonu o informisanju". Navodim precizno ovu njegovu rečenicu koju je u više navrata, u javnim nastupima, ponovio. Samo ta činjenica kao razlog da se neko razreši sudijske funkcije je neodrživa. Zašto? Zato što sudije sude, i moraju da sude, po zakonu. To i laici, a pogotovo pravnici, moraju da znaju i uvažavaju. Pogotovu advokati i još ministri. Treba li podsećati na reči srpskog cara Dušana i na njegov Zakon u kome stoji zapisano: „sudije su dužne da sude po zakonu". I najlošiji zakon je bolji od nepostojanja bilo kakvog zakona, pročitaćete u svakom udžbeniku prava. I ne samo u tim udžbenicima.

Prema tome, kada se nekome zamera da je sudio po Zakonu o informisanju, time se ne samo inkriminisani, nego i svi koji se bave sudijskim pozivom, pozivaju na to da rade mimo važećih zakona. A to je poziv na bezakonje, a time i na zloupotrebu sudijske dužnosti i položaja. Iznenađen sam činjenicom da aktuelni ministar to ne zna ili namerno prenebregava. Što se mene kao građanina tiče, nisam pravnik niti sam u sudstvu radio, meni jedino preostaje da na narednim izborima (nadam se da će ih biti u dogledno vreme), provetravam ovakve ministre i one koji stoje iza njih.

MILOJKO STAMENOVIĆ,
BANKARSKI ČINOVNIK U PENZIJI, BEOGRAD

Imajući u vidu da je u znatno dužem periodu etno i ino interesa, na štetu Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiji, ovaj deo srpske i jugoslovenske teritorije potpao pod međunarodni protektorat, neophodna je intervencija autentičnog življa da svojim pravom glasa spreči širenje eventualno nepovoljnijih procesa.

Iako su Srbi i nealbanci najveće žrtve pogrešne ili neuspele domaće i tendenciozne strane politike na Kosovu i Metohiji, u situaciji su da, pored svega, u ovom delikatnom momentu, sami najviše utiču na svoju sudbinu.

S obzirom da su se po pitanju izlaska na glasanje saglasile Republička i Savezna vlada, najveći deo parlamentarnih stranaka, njegova svetost patrijarh Pavle, te da je trenutna međunarodna politička situacija, uvažavajući pre svega reagovanja Unmika i kontrareakcije šiptarskih lidera, značajno povoljnija za kosmetski problem u celini, Patriotska stranka dijaspore je na stanovištu da Srbi i nealbanci treba da izađu na izbore na Kosovu i Metohiji 17. novembra 2001. godine.
Neizlaskom na izbore, srpska i druge nealbanske zajednice rizikuju sopstveno isključenje iz suštinskog rešavanja problema, što maksimalno odgovara šiptarskim separatističkim namerama.

Patriotska stranka dijaspore, Beograd

U poslednje vreme u koaliciji DOS vrlo je prisutna tema promene, tj. donošenje novog Ustava Srbije. Čak se kao glavni razlog za očuvanje koalicije navodi to da DOS prvo izvrši ustavne promene u Srbiji, pa tek onda izbori.
Ima li pravo ova koalicija, koja ima dvotrećinsku većinu u srpskom parlamentu da donese novi novi Ustav?

Da li DOS uopšte može imati jedinstven program o državnom uređenju Srbije, ili bi to bio zdrav-štetan „kompromis"?
Mogu li se pomiriti stavovi autonomaša i drugih rasturača Srbije sa državotvornom idejom ostalih u DOS-u?
Vladajuća koalicija jeste na regularno zakazanim i održanim izborima dobila ubedljivu većinu u Skupštini Srbije. Međutim, narod Srbije nije glasao za DOS, već protiv prethodnog režima. Jednostavno, bilo je važno samo to da neokomunizam konačno siđe s grbače ojađene Srbije i to je sve. Ako bi posle svakih izbra parlamentarna većina imala pravo da po svojoj meri donosi novi Ustav Srbije, to bi u najmanju ruku bilo neozbiljno, odnosno igranje sa sudbinom ove države i njenog naroda. To bi bio nametnut ustav, promenljiv kao i političke stranke na vlasti, što je nedopustivo i opasno.

Dakle, Ustav Srbije, da bi bio stabilan, trajan, poštovan i uvažavan mora da donese narod Srbije, odnosno, Ustavotvorna skupština Srbije, što je uobičajeno u demokratskom i naprednom svetu. Tu skupštinu bi izabrali građani Srbije, a DOS samo treba da raspiše izbore i ništa više. Političke stranke u Srbiji bi u predizbornoj kampanji, koja mora biti fer, iznele svoj program i viđenje državnog uređenja Srbije. Na osnovu toga građani Srbije će na izborima dati svoj glas onoj stranci (strankama) čiji im je program o državnom uređenju najbliži. Posle izbora ona stranka koja dobije parlamentarnu većinu doneće Ustav Srbije. Ako to ne može jedna stranka (nema potrebnu većinu) napraviće koaliciju sa strankom (strankama) približnog programa o državnom uređenju Srbije i ustav je opet valjano donet. Ustav donesen na takav način bio bi merodavan, stabilan, dugovečan i uvažen ne samo od strane građana Srbije, već i od čitavog sveta. Ovakav ustav se ne bi mogao menjati kako kome padne na pamet. Ustav Srbije donesen na bilo koji drugi način je nešto privremeno i uvod u neku novu ustavnu i državnu krizu.

Stalno bi bila davana šansa nedržavnotvornim elementima i neprijateljima Srbije i srpskog naroda (kojih će biti, iz mržnje, neznanja ili pohlepe - izdaje) da pokreću ustavno pitanje, da rastaču Srbiju, da je iznuruju i sapliću i da se ne može graditi sigurna budućnost. Zato podvlačim još jednom, nikakav ustav DOS ne bi smeo da donese, već samo da raspiše izbore za Ustavotvornu skupštinu Srbije. Nek Ustavotvorna skupština donose taj istorijski i Srbiji tako potreban ustav, pa tek onda raspisati izbore za organe vlasti u skladu sa novodonetim ustavom. Na kraju apelujem na sve umne glave kojima je Srbija na srcu, a ne sebični interesi, da se oglase po ovom sudbinskom pitanju.

MILIVOJ PEŠIĆ, KRAGUJEVAC

Dokle u ovom društvu prebacivati na one koji su najmanje odgovorni i krivi. Osnovna škola „Gavrilo Princip" ima oko 1.300 učenika i to je najveća škola u opštini Zemun, a možda i na teritoriji grada. Možete zamisliti mnogobrojne probleme te škole i osoblja i prosvetnih radnika koji tu rade za malu nadoknadu za svoj trud i rad. Ali zašto bi imali razumevanje, lakše ih je optužiti da je to „kaubojska škola", da su nastavnici „dileri droge". Kakva glupost. To je slika dokle možemo ići u krajnosti. Nije nastavno osoblje dužno da suzbija narkomaniju na ulici.

U pomenutoj školi imam dva đaka. Oni su vrlo dobri učenici, samostalno rade, što znači da je to zasluga njihovih nastavnika. Kao roditelj vrlo sam zadovoljna radom nastavnog osoblja. Sin mi je šesti razred i druži se s decom iz škole, niko od njih ne uzima drogu, niti puši. Deca rastu u kraju zdravo, provodeći slobodno vreme u igri. Ne znam zašto bi to bio nezadraviji kraj (kao što su naveli „kraj u kome cveta kriminal") od recimo centra grada. Nema tu mnogo logike.

SLOBODANKA VUJADINOVIĆ,
BEOGRAD

Svaki čovek je „poverljiv", a njegovi životni tragovi i te kako se moraju i mogu pratiti. Sve do uspeha i ponašanja u osnovnoj školi, pojavljivanja na široj nacionalnoj-društvenoj, stručnoj i radnoj sceni. Boraveći u više navrata u, na neki način „susednoj" Austriji, bili smo gotovo zbunjeni „redom i radom"! Nema, naravno kad to nije dozvoljeno, „buke i uke ni na praznim placevima, čak se i parkovi posle 20 sati zaključavaju, svi đaci, zajedno sa nastavnicima za „vochenende" (kraj nedelje) pre odlaska na vikend „dovode u red" svoju školu...

Civilizacija „dresira", na ovaj ili onaj način, pustahije. Tajna poslušnosti mnogih Austrijanaca je u dosijeu koji se, po potrebi, vodi o svakom Austrijancu, a koji - zamislite! - sadrži čak i to da li je neko kao švrća razbijao prozore, mučio životinje, bio „nesnosan" za okolinu i sl. Za te i takve „tragove", naravno, mnogi su posle zainteresovani: poslodavci, pre svega, ne dao Bog i - policija... Tragovi jednog čoveka, međutim, nisu samo ovakvi; za čovekom ostaju i vidni tragovi u pravom, etički, stručno, socijalno, pa i politički željenom smeru. Teško da će vrstan đak ili student „promaći" budnom oku ne samo profesora i nauke, nego i najvećih koncerna, jer su, prirodno, zainteresovani da svačiju ali pravu i unapređujuću pamet ugrade u svoj profit i poslovni ugled.

Uvek sam, poučen onim Puškinovim o želji Onjegina da „u srcu bude plamen, a u mislima i razumu led", tražio i mislio „gde mi to grešimo" u odnosu na prosperitetni Zapad. Tako sam i došao do „teorije" o tragovima: na Zapadu se oni s lovačkom strašću prate, proučavaju radi izvesnosti kada se ukazuje nekome poverenje i o njemu sudi, mi smo skloni improvizacijama i utisku, najčešće lične prirode! U višestranačju, koje će bar nas, Srbe, razdrobiti do samouništenja, za „tragove" i dokaze ljudskih vrednosti, od radno-intelektualnih, pa sve do moralnih, niti iko ima vremena, a ni volje. Iz mraka anonimnosti tako i „bez dokaza" izranjaju sve novi i novi karijeristi, mešatare koliko im se mentori i sponzori i sami održe, ostave za sobom šta ostave, a onda - najezda novih i novih..

I to, naravno, sve pod devizom: Hoćemo nove! Deo ostatka ruši sve staro" i sl. Taj zastrašujući kadrovski buldožer doveo je, na primer, na društvenu scenu „čistače" kao što su Šuvaković, Baki Anđelović, doktor Bojić, sada anonimni moćnici u dosovskim filijalama... A to, ko je ko, kakvo mu je stručno „ime i prezime", šta je pokazao i koliko stvarno vredi - to su „kolateralna" pitanja društvenih promena! Nije čudno što je još Platon u „Državi" zapisao: „Ako se i pojave sposobniji, mi ćemo se zadovoljiti manje sposobnim ali - poslušnim"...

Proučavanje čak i najbliže „istorije" ništa, na žalost, ne može izmeniti - može samo, eventualno, štošta objasniti. Ali, za svaku državu, možda čak i naglašenije za našu Srbiju gde ima mnogo, vrlo mnogo „smutnih radnji" i olakih presuda, vrlo su značajni preventiva i, naravno, pošten i egzaktan odnos i ocena ljudi - posebno onih koji su bili ili jesu na vidnom delu društvene scene! Proboj ljudi bez ljudske, stručne i društvene „težine" i, još više, grubo brisanje časnih radnih i ljudskih biografija, proizvodi hronično stanje letargije i povlačenja pametnih i sposobnih, a ubrzava bujanje karijerizma, lažnog rodoljublja, umnožava „glavoseče" i, što je najgore, vrši stalnu eroziju istinskih vrednosti i snage volje poštenih i dobronamernih. Ako sebi želimo stvarni napredak u svakom pogledu, postupimo po „receptu" Marka Miljanova: branimo „druge od sebe", posebno ako su bolji radnici, stručnjaci, pa i, što je za „srpsku hipokriziju" iskreniji rodoljubi...

DR MILORAD D. IGNJATOVIĆ,
SAVETNIK MINISTRA PROSVETE
SRBIJE, BEOGRAD