U Americi se deca od malih nogu uče da ne treba sedeti skrštenih ruku i očekivati od države da im sve ponudi na tacni, već da moraju i sami da se potrude ako hoće da se izbore za ono što žele. NJihova životna filozofija nije se promenila, tvrde, ni posle tragičnih događaja koji su potresli i SAD i ceo svet. Život teče dalje, tvrde, uobičajenim tokom.

Kada je američka vlada lane ponudila tronedeljnu stipendiju za najboljih 12 srednjoškolaca i četiri njihova profesora iz Srbije, imala je na umu i predstavljanje američkog načina života kroz porodično i školsko okruženje. Da je sve proteklo onako kako treba, potvrđuje i nedavno obelodanjena namera zvaničnika da ove godine finansira boravak za dvostruko više učenika i profesora.

Kandidati iz osam srpskih gradova sa "naj" rezultatima sledećeg proleća biće gosti vlade SAD. I ovoga puta sve će se organizovati preko beogradske kancelarije Ajusa, međunarodne organizacije za razmenu učenika i studenata. Na konkursu nema protekcije, što znači da će samo najbolji moći da krenu na jednomesečni put.

		Strah, bes i planovi Posle onoga što se dogodilo u Americi 11. septembra neki ljudi su vrlo uplašeni, a neki vrlo besni, kaže Kerolin Lanc iz Odeljenja za srednjoškolsku razmenu Stejt departmenta, uz napomenu da ne spada ni u jednu od te dve grupe ljudi. Što se tiče programa, tu za sada nema većih promena, mada je bilo onih koji su odbili učešće iz straha od onoga što se dogodilo. Neki su se plašili da putuju u SAD, a neki opet nisu želeli da napuštaju Ameriku. Naredne godine američka vlada planira da uključi duplo više đaka i profesora u postojeći projekat razmene. A verovatno će se povećati i broj zemalja koje će biti uključene u program iz južne Azije i sa Bliskog istoka.

Kerolin Lanc iz Odeljenja za srednjoškolsku razmenu u Stejt departmentu posetila je nedavno Beograd i tom prilikom se srela i sa grupom đaka i profesora koji su bili u Americi od 7. aprila do 7. maja ove godine. Radeći na projektima razmene u zemljama bivšeg Sovjetskog saveza, u Kini i državama jugoistočne Evrope, shvatila je da su tinejdžeri isti širom sveta, da imaju slična interesovanja i brige, da su podjednako zainteresovani za ostatak sveta, za svoju i budućnost zemalja u kojima žive.

Iskustva sa našim srednjoškolcima koji su bili stipendisti američke vlade su, prema njenoj oceni, impresivna.

- Na kraju programa vaši srednjoškolci su bili u Vašingtonu, gde su se sastali i sa ljudima na visokim državnim položajima. Oni su bili impresionirani pitanjima koja su postavljali đaci iz Srbije i njihovim komentarima. Pokazali su izuzetnu inteligenciju, zainteresovanost i želju da budu aktivni- priča g-đica Lanc.

Prošlog proleća u Americi su bili Marija Tošić i Lazar Krstić iz Niša, Marija Milenković i Jovana Simović iz Kragujevca, Igor Čeliković iz Subotice... Svi su puni utisaka o onome što su doživeli i o svemu govore sa oduševljenjem. Čak i kad pričaju o svojim i predrasudama američkih vršnjaka, to prikazuju u šaljivoj verziji. Mnogi od njih žele da se vrate i tamo studiraju.

- Pitali su nas kako živimo i koliko roditelja imamo, jer kod njih ima puno razvoda, pa je vrlo moderno kad se ima po "dve mame i dve tate". I oni su se interesovali za naš način života jer smo mi za njih dalek i stran svet. Neka banalna pitanja koja su postavljali nisu bila iz zle namere, već iz želje da otkriju kakav je naš standard. A pitanja su bila tipa da li u Srbiji imamo kompjutere, rernu, telefon ili "pepsi"? Bilo je i mišljenja da su Srbi teroristi... ali sve predrasude su vrlo brzo izglađene - pričaju srednjoškolci.

U Americi je bilo puno stvari koje su im se dopale. Škole su tamo mnogo drugačije, uči se samo ono što se želi, dok je kod kuće sasvim suprotno - uči se uglavnom samo ono što se mora. NJihova škola je bolja, a naša daje šire znanje. Đacima iz Srbije se posebno dopao odnos profesora i učenika, jer tamo nema straha od pitanja, može da se pita šta god kome padne na pamet... "Ma sve je super, Amerika je jedna veliki spektakl", skratio je priču bez kraja gimnazijalac Igor.

O. Nikolić