Kao drugo, politika prema dvema velikim regionalnim silama, Rusiji i Kini, biće modifikovana. Obe ove zemlje su u Savetu bezbednosti podržale osudu napada od 11. septembra. Džordž V. Buš će hteti da se usredsredi na svoju borbu protiv (islamskih) "otpadničkih država" - i zato će ublažiti napetost u odnosu sa bivšim konkurentima.

Pošto će verovatno želeti da zadrži raketnu odbranu, kojoj se Rusija i Kina žestoko protive, predsednik će morati da pravi ustupke na drugim mestima.

Kini je u ekonomskom pogledu (klauzulom o položaju najpovlašćenije nacije) već izašao u susret. A ubuduće bi moglo biti manje govora o nemilosrdnoj politici ovih zemalja prema nacionalnim manjinama. Moramo pretpostaviti da će Zapad sada nekoliko godina imati druga posla nego da se uzbuđuje oko sudbine Čečena, Ujgura i Tibetanaca.

To osećanje je, uostalom, u svako doba i tako bilo selektivno. Proterani Albanci su bili mnogo važniji od proteranih Srba, recimo onih iz Krajine. Ta promena prioriteta, dakle, neće teško pasti. Stari polaritet Istoka i Zapada zameniće polaritet Severa i Juga.

Naravno da nekoliko sitnih grehova iz prošlosti može da bude bez reči zaboravljeno. SAD su, naime, bile te koje su snabdevale i naoružavale avganistanske talibane (svojevremeno u borbi protiv Sovjetskog Saveza, ali i kasnije). Slično važi i za militantnu albansku gerilu UČK.

Takvi saveznici u skorijoj budućnosti neće biti potrebni. Moguće je da će i Kim Dae Đung u Južnoj Koreji dobiti nešto veći manevarski prostor za svoju politiku popuštanja zategnutosti, koncentrisanje snaga na borbu protiv terorizma iz arapskog sveta motiv terorizma iz arapskog sveta moglo bi donekle ublažiti pritisak na druge svetske regione. Odlučujuće pitanje pri tom je, nesumnjivo, kakvu politiku će Bušova vlada dalje voditi prema Arapima, odnosno šire formulisano prema islamskom svetu. O tome može da se nagađa. Verovatnom se čini jedna oštrija varijanta dosadašnje politike. Savremeni engleski istoričar Timoti Garton Eš je ovaj scenario nazvao "SAD se ponašaju kao Izrael".

Ne može se, međutim, sasvim isključiti ni neko novo izdanje strategije iz Kemp Dejvida kakvu su sprovodili Džimi Karter ili Bil Klinton. To bi se svelo na gašenje islamskog terorizma smirivanjem kriznih žarišta, dakle na politiku snage kroz "posredovanje".

U unutrašnje političkom pogledu za Buša bi nesumnjivo lakši zadatak predstavljalo ono što bi se moglo nazvati Šaronovom opcijom. Treba samo pročitati sočnu polemiku koju je sredinom avgusta uticajni "Volstrit džornal" poveo protiv ministara inostranih poslova Kolina Pauela. Ovaj list je, bez mnogo uvijanja, tražio da se izraelskom premijeru Arijelu Šaronu ostave odrešene ruke da problem Bliskog istoka rešava prema vlastitim zamislima. Tvrdilo se da Pauel konačno treba da napusti svoju "politiku ekvidistance" prema Izraelu i Palestincima. To bi značilo da "problem Iraka", dakle obuzdavanje Sadama Huseina, ima veći primat, i da se ne teži nikakvoj intenzivnoj ulozi posrednika između Izraela i Palestinaca.

Iskusni ljudi kao što je američki potpredsednik Dik Čejni, ministar odbrane Ramsfeld ili njegov zamenik Pol Volfovic, znaju, međutim, naravno i šta Šaronova opcija znači. Nakon napada na SAD Šaron je grubo izjavio: "Svako ima svog Bin Ladena, a naš Bin Laden se zove Arafat". To je konačno odricanje od već ionako odavno prognanog duha Osla, koji je ipak doveo do toga da Jicak Rabin i Jaser Arafat dobiju Nobelovu nagradu za mir.

Sa druge strane, Bušov kabinet se ne može uporediti sa kabinetom Lesa Aspena i Roberta Rabina, ključnih figura iz Klintonove ere. Kao ministar odbrane početkom devedesetih godina Dik Čejni je stavio svoj potpis za bombe koje su bačene u ratu u Zalivu, Kondoliza Rajs, Bušova savetnica za bezbednost, dogurala je čak i do apsurdne tvrdnje da je Klinton američke borbene snage pretvorio u osoblje za socijalni rad, a Pol Vulfović je proklamovao da se cilj rata protiv terorizma sastoji u tome da se izvesne zemlje "unište".

Nikson i Kisindžer su, doduše, pokazali da i republikanac čvrst poput čelika može u spoljnopolitičkom pogledu da preskoči vlastitu senku onda kada je to neophodno. Bušov tim bi, međutim, za tako nešto morao da skoči veoma visoko i veoma daleko. Žele li oni to?

Evropljani to žarko žele. I levica takođe. Đerđ Konrad je govorio u njihovo ime kada je zahtevao da se dosadanji Padž Americana, epoha "monopolarnog" pokreta, dalje razvija u multipolarni i da se učini kraj "crno-beloj logici". Svojevrsni Padž Atlantika u junu je, međutim, zahtevao i Mahel Štimer glavni spoljnopolitički komentator Špringerove štampe:

Piše: Miroslav Lazanski
Sutra: Ko je finansirao napad