Agresija koju demonstrira Milan Savić, direktor bolnice "Sveti Sava", prevazilazi uobičajenu "prepirku" oko dokazivanja istina. On je poslednjih nekoliko dana, kako je ušao u drugu fazu obračuna, uspeo da posrednim putem odstrani moju suprugu iz bolnice u kojoj je ona imala staža skoro tri puta više od Savića i koja je, radi istine, primljena u bolnicu kad je nisam poznavao niti pak bio na nekoj funkciji. Milan Savić ne ostavlja na miru niti moju decu ni moju širu porodicu, eto takva je tehnologija vlasti Milana Savića, a sada redom:

- nedomaćinsko poslovanje
Savić priznaje da je bolnica "Sveti Sava" poslovala sa dobitkom od 6.073.000 dinara po šestomesečnom obračunu a navodni "dug" koji je on platio do danas za grejanje je 5.000.000 dinara. Koji dug, Saviću? Kad je fond zdravstva preuzeo nabavku mazuta i plaćao ili kompenzacijom ili u gotovini donosiocima, a bio je nadležan za još neke stavke kao što su lekovi, struja, osiguranje... Prema tome to je dug Fonda.

Savić uzima neke "polučinjenice" koje simuliraju istinu i naziva ih činjenicama, a zna se da to ne ide dalje od činjenica, a ne razume ni same činjenice po onoj narodnoj "ko ne ide dalje od tora ne vidi više od vola". Tako recimo Savić tumači 50 kvadrata stambenog prostora što sam dobio po osnovama na koje sam imao pravo prema pravnoj službi koja je učestvovala u donošenju odluka, tumači sa više činjenica, ali ih ne objašnjava. Ni nijednog trenutka ne kaže koliko sam ja to uzeo kvadrata više nego što mi je odobreno, odnosno plaćeno. Prema tome, Savić ne govori o celini već o delovima celine. Pominje kredite, otplatu, uplate, doplate, ali nigde nema onoga što se traži i koliko je to više od 50 kvadrata što je plaćeno. To rišeljeovsko čitanje "činjenica" koje čini Savić prepoznajemo dobro i nije prvi put da se srećemo sa tom "istinom". Savić jedino ne sumnja u sebe, a novac "koji je on zaradio", a ja uzeo i eventualno odneo, možda jedino on zna gde je.

Aparati o kojima govori Savić treća su generacija ispred ove generacije koja je sada u funkciji. Oni su stariji od sedam-osam godina, tehnološki prevaziđeni... . Nova je i notorna laž više nego drska da sam ja davao naloge ko će biti pregledan na aparatu koji je bio izdat u zakup, po zakonskim propisima i uslovima koji su bili povoljni za bolnicu. Usluge je pružao lekar vrhunske edukacije i takvog proseka kojeg nije imao ni jedan lekar iz bolnice "Sveti Sava".

Bolnica "Sveti Sava" nije imala nikakvu veću privilegiju od ostalih bolnica ni od Fonda ni od Crkve. Od Fonda naprotiv, uostalom to se sve može proveriti.

Primopredaja kao legalna i legitimna institucija koja je morala biti obavezna po svim osnovama, a koja je trebalo da se sprovede odmah nakon dolaska Savića na vlast i "raščiste se računi" nije završena ni do danas, a započeta je tek 13. marta 2001. godine pod brojem 135 (Milan Savić direktor, Nada Kaćanski pravnik, Jovan Striković bivši direktor, Ljiljana Perišić sekretar i Zora Andrić ekonomista).

Saviću, to ne ide u prilog. Dalje, citiram Savića da "telefonski intervju, koji meni nije dat na autorizaciju sadrži mnoge izraze koje ja nisam upotrebio, svaljujući krivicu na novinara "Glasa". Savić opet neistinito tvrdi da te iste izraze on ponavlja po ko zna koji put čudeći se pri tom kako je to meni "Glas javnosti" ustupio prostor kao da je Savić bio daleko od mene pre 5. oktobra. Čitaoci Glasa javnosti će se ovim tekstom odmoriti od mene.

Jovan Striković,
B eograd

G. Kačareviću, nema ni jednog pitanja na koje bih uskratio odgovor čitaocima „Glasa javnosti". Ipak tužba protiv ostrašćene Z. Ostojić ostaje i bogme moramo se sresti na sudu, kad već nisam svojevremeno, dok sam bio direktor KBC adekvatno „odgovarao" na njene pozive.

Ovog puta ću samo taksativno i o činjenicama:
1. Sume koje su u Vašem tekstu pominju uglavnom su pogrešno korišćene i ja bih Vam potrošio čitavu stranu kada bi ih ispravljao. Bitne činjenice su ispuštene, a one se u najkraćim crtama mogu svesti na fakat da bolnica ima veća potraživanja od fondova nego dugovanja prema poveriocima, uključujući i Filips. Vaša spisateljka me je kao i većinu zaposlenih u KBC „za srce ujela" tvrdnjom da se o pacijentima nije vodilo računa. Pacijenti znaju, ako već ne mogu da kažu, kako su tretirani u toj ustanovi, bez izuzetka, i ja sam na to ponosan. Ponavljam da je 150.000 naših građana pregledano tokom proteklih 5 godina neprekidnog rada na uređajima u KBC.
2. Apsurdne su tvrdnje da bolnica treba da ode na doboš zbog jednog stana, odnosno čitavih dopunskih 54 metara kvadratnih, koji nisam ni dobio. Odluke i postupanja u vezi sa navedenim bili su predmet revizije i to su pisac i njegovi informatori prof. Ranđelović i prof. Krotin očigledno namereno ispustili, a u zapisniku, strana 8, stoji da je sve urađeno u skladu sa Zakonom.
3. Informaciju da je Filips otpisao pola duga i reprogramirao ga za otplatu počev od sredine 2002. godine saopštio mi je lično dr Ranđelović jer nisam prisustvovao tom sastanku. Ja sam mu iskreno čestitao na tom uspehu, a sad ispada da je to mnogo „Zamršenije nego što jeste" tj. treba bankarska garancija itd. Pa dobro, i to je rešivo, uostalom direktor Zavoda za zdravstveno osiguranje, kao i resorno ministarstvo mogu to da reše. Bolnica je državna svojina, kao i svi uređaji u njoj. Pouzdano znam da Zavod za zdravstveno osiguranje pruža dobru finansijsku podršku KBC, mnogo bolju nego ranije.
4. O poslovanju KBC može da se pročita sve u izveštajima sačinjenim od strane deviznog inspektorata, finansijske policije, revizorske firme Ekonomskog fakulteta i konačno Narodne banke Jugoslavije koja je ovih dana dostavila konačan izveštaj. Revizori su radili temeljno i vrlo detaljno, čak pod nekom vrstom pritiska da se „nešto nađe". Primedbe koje su stavljene posebno od strane Narodne banke, već su otklonjene, a jedini zaključak koji proističe posle čitanja tih izveštaja jeste da nije bilo zakonskih i poslovnih propusta. Ako je cilj ove kampanje da se proizvedu takvi propusti, onda to na čast „proizvođačima". Doc. Ranđelovića sam doveo lično s Prve hirurške klinike godinu dana pre mog smenjivanja i uputio na Raš univerzitet u Čikagu, doc. Krotin iz KBC Zemun nešto ranije, a upućena je na Mejo kliniku u Ročester. Nadam se da im time nisam učinio veliko zlo i da se tamo nisu obučavali ovoj „proizvodnji", već medicinskoj praksi, na dobrobit naših pacijenata.
5. Direktor može uvek da pogreši, danas se ovde donose odluke o nabavci osnovnih sredstava suprotno zakonu bez odluka Upravnog odbora. Kako će se to sutra pravdati, nije mi jasno. Ima mnogo pitanja koja zasad neću postavljati pogotovu ne preko novina.
Ako novo rukovodstvo ne može da rešava silne probleme pred kojima se našlo i samo priča o dugovima i navodnoj propasti bolnice, spreman sam da se vratim na dužnost i da sam rešavam te probleme. Ovo je fer ponuda Vladi i KBC, koji ne smeju dalje živeti u strahu od navodne prodaje bolnice i nebuloznih priča o propasti jedne od najboljih ustanova Srbije.

Ovim smatrajte da sam završio sve diskusije sa Z. Ostojić koja me je okrivila za situaciju u čitavom zdravstvu, društvu i međunarodnim odnosima - nastavak je na sudu - presude moraju doći, ma kad to bilo.

S poštovanjem,

Prof. dr Momčilo Babić,
Beograd

Radim u srednjoj ekonomskoj školi 14 godina tako da smatram da mogu da kažem svoje mišljenje o stanju u srednjim stručnim školama, naročito u ekonomskim.

Kod nas se godinama pokušava da se od srednjih stručnih škola naprave gimnazije. Učenici su preopterećeni gradivom, jer su propisani predmeti brojni, udžbenici su rogobatno napisani, tako da je učenicima škola dosadna i preteška.

Moj predlog nove srednje ekonomske škole sastoji se u tome da ta škola bude de fakto ekonomska škola.

Šta to znači? To znači da u školi sa većim fondom časova budu zastupljeni uže stručni predmeti (osnovi ekonomije, privredno pravo, računovodstvo i poslovna informatika), a da opšte obrazovni predmeti budu zastupljeni sa manjim fondom časova i da sadržaj tih predmeta bude na višem nivou od osnovne škole, a ne da učenici ponovo uče ono što su učili u osnovnoj školi.

Strani jezik treba da bude u funkciji struke.
Krajnje je vreme da se pisanje udžbenika za srednje stručne škole dozvoli i profesorima koji godinama predaju u tim školama (ili neka bude bar javni konkurs) jer dosadašnje iskustvo je pokazalo da monopol na pisanje udžbenika, koji drže profesori univerziteta, nije dao efekte koje privreda očekuje.

Zašto?
Zato što su udžbenici za više i visoke škole (fakultete) samo prepisivani i u skraćenoj verziji štampani za učenike srednjih stručnih škola.

Sve to je imalo za posledici da su učenici morali (i još moraju) da uče napamet gradivo i da, na žalost, budu samo reproduktivci gradiva koje u suštini ne shvataju. Poseban segment srednjih stručnih škola, a naročito ekonomskih, je izbor direktora. Neverovatno je da je najveći broj direktora ekonomskih škola u Srbiji izabrano a da su to ljudi koji nemaju nikakve veze sa ekonomijom. To su najčešće profesori srpskog jezika, geografije, matematike i dr. Zar nije moglo da direktori bar ekonomskih škola budu ekonomisti - ljudi koji poznaju i struku i sam proces nastave. Očekivale su se promene. Zato nije ni čudno šta se sve događa u školama, s obzirom na to ko vodi škole.

Dosadašnja politika izbora direktora ekonomskih škola je ponižavajuća za ekonomiste, jer je najmanje diplomiranih ekonomista direktora ekonomskih škola u Srbiji. Zašto?

Dozvolite da u sastavljanju programa i pisanju udžbenika za srednje stručne škole imaju udela i profesori koji godinama predaju stručne predmete, a ne da, kao do sada, programe i udžbenike pišu ljudi koji nikada nisu ušli u učionicu.
Dosta je bilo negativne selekcije i improvizacije u školstvu.

Milan Todorović, profesor,
Beograd

U moru crnih izveštaja sa đačkih ekskurzija, priča o jednoj uspešnoj ekskurziji, sa koje su se upravo vratili gornjomilanovački gimnazijalci, zaslužuje da se smatra vešću i da dobije malo novinskog prostora.

Deca su bila dobra - poneli su od kuće pouke zabrinutih roditelja i tokom tog petodnevnog boravka u Grčkoj (od 28. oktobra do 3. novembra), poštovali dogovore sa profesorima i organizatorima. Jedan bitan uslov je time već bio ispunjen, a drugi je ispunio organizator - svojom izuzetnom profesionalnošću i korektno obavljenim poslom. S toga, sve pohvale turističkoj agenciji „Sabra" iz Beograda!

Dvadesetočasovno putovanje do Atine nije predstavljalo nikakav napor, s obzirom na precizno vremenski isplanirane pauze i usputne obilaske. Angažovanje vrsnih vodiča uslovilo je da ova ekskurzija ima očekivanu potrebnu edukativnu podlogu, a brižljiv izbor mesta koja će se videti, učinili su da se po povratku ima kompletna slika o Grčkoj.

I tako, na tom putu čudili smo se gledajući Meteore, zamišljali borbe na Termopilskom klancu, šetali Akropoljem, Agorom i atinskim ulicama, trčali stazama Olimpijskog stadiona, prelazili Korint, pevali u Epidaurusu, divili se Agamemnonovom brdu, zapitkivali proročište u Delfima, bojažljivo koračali crkvom Svetog Dimitrija u Solunu... Gledali, učili, upijali... Ali, i igrali i pevali sa Grcima u tavernama, na obalama Egeja, u diskoteci u Paraliji. Vratili smo se kući zadovoljni i bolji... i vama ispričali...

Razredne starešine 4. razreda gornjomilanovačke Gimnazije:
Nada Vasović,
Nela Joksić,
Mirjana Marković,
Dubravka Petrić.
Gornji Milanovac

Koliko su dolarski aktivni sprovodioci tobože „aktivnog učenja"?

Pre dve - tri godine, „samarićani" koji su nas bombardovali bez milosti izdvojiše, kažu, čak dva - tri miliona dolara za „oporavak srpskog školstva upropašćenog od strane komunizma". Oko te i takve love, kao pčelice oko meda, okupiše se čak i neke učene glave, a bogme, i neki rukovodeći ljudi iz Ministarstva prosvete.

Projekat je uzeo u ruke bivši Panićev ministar prosvete, ugledni psiholog Ivan Ivić, sada na čelu tobože „nevladine organizacije Obrazovni forum", dok je oslonac u samom Ministarstvu prosvete bila izvesna gospođa Komarčević, i posle promena još sekretar Ministarstva.

Projekat nije baš oduševio ljude po školama jer su oni, koliko se to u ovim našim teškim uslovima može, ogromnom broju đaka u nekim sredinama, po zastareloj nastavnoj tehnologiji, i te kako nastojali da naši đaci nauče i aktivno rade, jer učenja i nema bez toga, u mnogim našim školama. Za ovaj ad hoc eksperiment škole su, istina, dobile malu kompenzaciju u učilima, ali javnosti uopšte nije poznato ko je skinuo kajmak jer u pitanju su ipak velike pare?

Pošto je nova vlast posmenjivala čak i direktore škola koji su aktivno učestvovali, odnosno omogućila da se Ivićev projekat „aktivnog učenja" uspešno sprovede, a ni Ivić niti Obrazovni forum koji je sada u školstvu nekakvo „nadministarstvo", ima se utisak da je ceo projekat u stvari bio (devizno, naravno) najaktivniji baš kada su u pitanju konta Ivića, Komarčevićke i dr.

Lično, kao nastavnik koji jedva preživljava sa 200-250 maraka mesečno nemam ništa protiv da se sudi ljudima i iz Ministarstva prosvete zbog finansijskih zloupotreba. Ali, ne samo Božidaru Jeliću i ministru za sport Zoranu Anđelkoviću. Ako su se lično okoristili da, ali: šta ćemo sa onima koji su i na talasu DOS-a preplivali, a veliko je pitanje koliko su baš bili čisti koristeći se položajem ili vezama sa bivšim režimom.

Dragoje Cvetkov, pedagog
Bačka Topola

Svetlana Petrušić, kao autor knjige „I ćutanje je zločin - Treći svetski rat je počeo", nije tužila parničnom tužbom Milomira Marića zbog nekakvog duga, već krivičnom tužbom zbog kršenja autorskih prava, sve u želji da pokuša da se izbori da zaštita autorskih prava, lepo sročena u zakonskom tekstu, ne bude samo mrtvo slovo na papiru. To je bio isključivo moralni čin. U tome je, srećom, uspela. Istina, posle četiri godine.

Okružni sud u Beogradu je ovih dana svojom presudom kž. br. 1398/01 odbio žalbu okrivljenog Milomira Marića i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu K.1830/97 od 10. jula 2001. godine, kojom je M. Marić oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 100 stav 3 Zakona o autorskom pravu u sticaju sa krivičnim delom iz člana 101 stav 1 istog zakona i osuđen na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 8.000,00 dinara (znači, da plati sudu), te obavezan da sudu na ime paušala plati 3.000,00 dinara, a privatnoj tužilji Svetlani Petrušić naknadi samo troškove krivičnog postupka. Ne znam da li će ga autor knjige tužiti i za naknadu štete u parnici.

Znači, M. Marić je pravnosnažno osuđen, ne zbog neplaćenih honorara Svetlani Petrušić za njene ekskluzivne intervjue, koji su na traženje M. Marića objavljeni u „Profilu", već je krivičnom presudom osuđen zbog dva krivična dela iz Zakona o autorskom pravu, koja se svode na deformisanje autorskog dela i korišćenja autorskog dela bez saglasnosti autora.

Sadašnji glavni urednik BK TV M. Marić, očigledno ne želi da prihvati sve ove činjenice i svojim izjavama povodom Tanjugove vesti od 2. novembra 2001. godine želi da sebi obezbedi jeftini publicitet.

Prosto je neverovatno, s obzirom na način na koji vodi „svoje" listove, da je M. Marić tek sada osuđen krivičnom presudom. Kakva li će biti sudbina krivične prijave koja je protiv M. Marića podneta 5. novembra 2001. godine, zbog krivičnog dela falsifikovanja isprave iz člana 233 stav 1 KZ RS, videćemo.

Što se nekakvog „veličanja" moje vlastodavke tiče, niti sam se time bavio, niti ima potrebe.

Punomoćnik Svetlane Petrušić:
advokat Milan D. Petrušić,
Beograd

Poštovana redakcijo, u vezi sa člankom „Otporašu 300.000 dinara odštete", objavljenog 8. novembra u Vašem listu, predlažem Ministarstvu finansija da pokrene sudski postupak protiv odgovornih lica koja su nezakonitim postupcima prouzrokovali štetu državnom budžetu.

U uslovima nedovoljnih budžetskih sredstava za namirenje osnovnih potreba društva, bilo bi rasipno i neodgovorno kažnjavati najugroženije slojeve društva dodatnim oskudicama koje su uzrokovane siledžijstvom i represijom prethodnog režima i njegove politizovane policije. Ako se tokom procesa ustanovi da su naredbe dolazile „odozgo", tim bolje, jer će se sa svakom stepenicom naviše sve lakše namirivati nanete štete - imaće odakle da se naplati.

Direktne izvršioce fizičkog i psihičkog maltretiranja Borisa Negelija i nebrojenih drugih, pitam da li su se ikada usudili da maltretiraju i okorele kriminalce? Ne pitam to zbog toga što mislim da policija treba bilo koga da maltretira, nego zbog samoumišljanja dotičnih da su profesionalni policajci - dok su se u stvari, kao obični batinaši režima, stavili van zakona za koji su bili plaćeni da ga štite.

S poštovanjem,

Borisav Sikimić,
London

Poštovani uredniče, kao cenjenom i jedinom listu koji je pristupačan nama običnim čitaocima da iskažemo nešto što ne možemo da imamo u drugim novinama.

Na početku ulice Vojislava Ilića, sa desne strane, otvoren je u novom ruhu „C market". Novo zdanje, a stare navike.

Osoblje, počev od šefa, često neljubazno i nekulturno, a nadasve nehigijensko. Ruke, lice i radni mantili uzmazani i nečisti. Kulminacija je kada dođete na kasu da platite robu koju ste kupili.

Kupujem često, ali više nikada. Kada je kasa otkucala total, kasirka Vam naknadno kaže dajte još 2,5 (dva i po dinara) za kesu. Same kažu da im dnevno samo na kesama ostane 1300 dinara. Kupio sam robe za 1756 dinara i morao sam još naknadno da platim 2,5 dinara. Zar to nije zavlačenje ruke u tuđi džep. Očita javna krađa potrošača. (Nedavno sam bio službeno u Albaniji, verujte, toga ni tamo nema.)

Prodavačice kažu da im je to direktor naredio i da ga moraju slušati. Seljaci na Kalenić pijaci Vam daju uz svoj proizvod besplatne kese, a „veliki" „C-market" ne, pa još uz to kada kupujete hleb, prodavačice ga svojim rukama hvataju i stavljaju na traku na koju sve stavljaju.

Zamislite, da ironija bude veća, prodavačice sa gripom i kijavicom daju Vam besplatne bakcile, ali plaćate jedino čistu kesu. Inspektori ne spavajte, direktori menjajte se kompletno, prošlo je vreme nerada, nediscipline drp sistema i nehigijene.

Uskliknite s ljubavlju za bolje sutra. Ima ko može i hoće da radi poštene i časno.

Profesor Ranko Petrović,
Beograd