Zaplanjski kraj, čije je opštinsko sedište Gadžin Han, godinama je pohodila "bela kuga". U većini sela ovog brdsko-planinskog kraja godišnje je bilo više novih grobova nego novih kolevki. A u nekima, poput Duge Poljane, kolevka se nije zaljuljala ravno 32 godine. Ali, desilo se "čudo". U selo se vratio mladi bračni par Gordana i Slavoljub Jovanović i ovih dana u njihovom domu je zaplakala novorođena Natalija. Na opštu radost roditelja, ali i preostalih starina u selu.

Mala Natalija je donela nadu da će se Duga Poljana najzad podmladiti, ali i sećanja na vremena kada je selo bilo domaćinsko sa stotinak familija, kada se najmanje jednom mesečno svadbovalo i kada su sokaci bili puni zdrave rumene dece. Tada je seoska škola bila puna đačke graje, a neobrađeno parče imanja nije mogao naći ni najgori putnik zlonamernik.

- Otac Aleksandar i majka Josifka su umrli, a ja i supruga Gordana smo pokušali da živimo u Nišu. Kažem pokušali, jer bez posla i stana se nije moglo i odlučili smo da se vratimo na seosko ognjište. Onda smo čekali i dočekali bebu, malu Nataliju, koja je očigledno obradovala i ohrabrila celo selo, priča za novine srećni otac Slavoljub. On dodaje da kuću ne zaključavaju ni danju ni noću. Dolaze i znani i neznani da vide bebu i pomognu, da ohrabre mlade povratnike.

- Bebu ne dojim jer je prevremeno rođena, ali dobro napreduje. Tu su sokovi i "impamil" koji kupujemo. Slavoljub za sada zarađuje od prodaje ogrevnog drveta, pomogla je i opština sa 10.000, šalju redovno sestra Violeta i zet Miodrag iz Beograda, koji imaju trogodišnju Teodoru, pomažu i drugi koliko mogu i imaju, kaže skromno majka Gordana držeći svoju i seosku miljenicu u rukama.

Kuća Stojanovića je pretesna kada je Nataliji vreme za kupanje. Dođu starine da gledaju i da se raduju što je, kako kažu, selo ponovo zamirisalo na pelene, mladost i nadu da neće opusteti. Sada već veruju i da će povratnika biti još, nakon što su Stojanovići "probili led". Najčešće je tu najbliža rođaka baka Rosanda(68), ali i ostali koji već Nataliju smatraju i svojom. Jedan meštanin, devedesetogodišnjak, kada je došao da prvi put vidi i daruje najmlađu dugopoljanku, uštinuo je da što jače zaplače. Razumeli su ga svi zašto je to uradio, jer je priznao da je želeo da se posle više od tri decenije kroz selo što jače čuje toliko priželjkivani plač deteta.

- Sad ne žalim da umrem - kaže najstariji meštanin Josif Stefanović(91), čiji potomci i unuci žive u Nišu. - Sada sam svaki dan kod Natalije, možda im i dosađujem, ali baš me briga. Natalija jeste njihova, ali i naša. Lekari su mi zbog zdravlja zabranili čašicu, ali zaboravio sam na tu zabranu kada smo dobili Nataliju, kaže deda Josif. On dodaje da su Stojanovići skromni ljudi i da se ne žale na nemaštinu, ali da im je pomoć potrebna dok se ne zadomaćine, razoru zapuštene njive, okrče zarasle livade, podignu posrnule plotove i napune avliju stokom i živinom.

Raduje se i devedesetogodišnji bivši vodeničar Svetolik Mitić, koji živi sam, jer je mlađarija potražila bolji život u varoši. Raduje se i diktira reporteru "da sve zapiše, od reči do reči":

- Ima Boga, uslišio je naše molbe koje smo mu poslednjih decenija izricali dok smo tumarali napuštenim sokacima u kojima nije bilo ni kučeta da zalaje ni čoveka da te pozdravi. Ohrabrila nas je Natalija, podmladila, obradovala, vratila veru u bolje dane Duge Poljane. Pozivamo i ostale mlađe potomke da se vrate i ne muče po svaku cenu ostajući u gradovima. Othranila je Duga Poljana mnoge i može još mnoge, a uz mlade ljude i mehanizaciju u selu se može bolje živeti nego u gradu, ohrabruje potencijalne povratnike starina Svetolik.

Mladi povratnici Stojanovići ni na šta se ne žale i pomoć ne traže. Ali pomoći im treba dok se ne zadomaćine na ognjištu svojih predaka. A voljnima da pomognu neće biti teško da nađu načina da pomoć i stigne do male Natalije, zbog koje je selo Duga Poljana u zaplanjskom kraju živnulo, podiglo glavu i oživelo onu narodnu da je plač dece najbolji lek od "bele kuge".

Milorad Doderović