U izdanju "Stubova kulture" nedavno je objavljena knjiga "Ritam slobode Dragoljuba Đuričića", u kojoj je novinar Mirko Jakovljević pokušao da predstavi onu drugu, manje poznatu stranu ličnosti nesvakidašnjeg bubnjara, slikara i "revolucionara"... Mada Dragoljub kaže kako su njegove zasluge za pojavljivanje knjige najmanje, knjiga je bila dobar povod za razgovor...

- Kada mi se Mirko Jakovljević prvi put obratio s idejom da piše knjigu o meni, mislio sam da ga sprečim. To mi je slutilo na kraj, a ja još imam mnogo stvari da obavim. Međutim, kad sam video kako me je "pročitao", nisam mogao da kažem ne... Malo me plaši to što ima više intime nego bilo kada pre, jer je čudno i osetljivo kad nešto samo tvoje postane javno... No, nema tračeva i te vrste gluposti, a ljude kod nas, po pravilu, to najviše interesuje. Mirko me je vodio nekim svojim putem i mislim da je knjiga tečna i da se lako čita.

		Dosta zamlaćivanja Nemam pravo glasa na referendumu i ne mogu ja iz Beograda da odlučujem za mog oca šta on želi, a šta ne. Građani Crne Gore treba sami da odluče šta hoće, ali mislim da treba završiti sa ovim zamlaćivanjem, kao hoćemo da razgovaramo, a u stvari navijamo da razgovora ne bude. Država je mnogo ozbiljnija stvar od takvog zamajavanja.

Bubnjari su malo utihnuli?
- Trenutno miruju, ali spremam neke inovacije, hoću da u priču ubacim tri, četiri nova instrumenta i da time, na neki način, zatvorim krug. Sa Zdravkom Čolićem sada smo ozbiljno krenuli po Evropi, radim muziku za balet "Doktor Džekil i mister Hajd" i još po nešto. Međutim, trudim se da budem maksimalno posvećen, da se razbacujem na više strana jer to onda na kraju bude polovično...

Kako ti se čine "promene"?
- Godinu dana sam ćutao... I još imam strpljenja, ali moram da priznam da sam očekivao da će ovi novi ljudi uraditi mnogo više. Pokazuje se da kadrovi koji se kod nas bave politikom često nisu na potrebnom nivou jer nisu u stanju da prevaziđu uskogrudost. No, dobro je što je za ovih godinu dana definitivno srušen mit o nedodirljivosti političara...

Gde si ti u toj priči?
- Mene neka visoka politika nikad nije zanimala. Srećan sam što znam dosta političara i što niti oni mene opterećuju, niti opterećujem ja njih. Međutim, hoću sebe da dam za svoju profesiju, da svoju energiju uložim za organizovaniji život muzike i estrade. Tu se malo šta promenilo, a ne može se stalno čekati da se nešto desi samo od sebe. Puštati da neko drugi rešava naše probleme, donosi zakone, a da se mi samo hvatamo za glavu. Treba se organizovati... Nije mi jasno ni kako država nemo posmatra kako 500 miliona maraka godišnje tek tako prolazi. I pri tom ništa ne preduzima i ne koristi, recimo, moju energiju... Ja imam snagu da lopatom tovarim pesak u kamion, a oni neka ga voze gde treba. Samo nek' ne stavljaju šapu na mene...

Važno i nevažno...
- Konačno sam sastavio svoja dva sina Andriju i Milana. Razlika između njih je 25 godina. Igramo fudbal, šetamo po gradu... Uživam dok ih gledam. U poređenju sa tim sve drugo mi deluje nevažno...

P. Dragosavac
Foto: M. Anđela