Za većinu ljudi u Persijskom zalivu Bin Laden je još bio nedovoljno poznati ekstremista sa opasnim prijateljima. Sada kada se arapsko-izraelski mirovni proces raspada, njegove reči diraju u pravu žicu mnoge ljude na saudijskim ulicama. Američka spoljna politika, tvrdi on, nije naklonjena muslimanima kojih u svetu ima 1,2 milijarde.

On ukazuje na podršku koju Amerika pruža ekspanzionističkoj politici izraelske vlade i na njeno odbijanje da osudi Izrael zbog granatiranja libanskih civila u Kani 1996, i optužuje Ameriku za smrt na hiljade iračke dece zbog dugotrajnih sankcija UN. Bez obzira na te činjenice, ista osećanja dele milioni Arapa, uključujući mnoge iz saudijske vladajuće porodice.

Poseban trn u Bin Ladenovom oku su američke snage na arapskom tlu. On ih naziv novim krstašima i u poslednjih nekoliko meseci govori medijima da ako američke snage ne napuste njegovu domovinu, ni one ni 30.000 američkih građana u Saudijskoj Arabiji neće biti zaštićeni od napada.

Nije ni čudo što njegovo postojanje izaziva veliku neprijatnost saudijskoj vladi. Uprkos njenim sumnjama vezanim za američku politiku prema Izraelu, ona neguje čvrsto vojno i ekonomsko partnerstvo sa Amerikom. Međutim, ako Bin Laden ostvari svoje pretnje, Saudijska Arabija rizikuje da postane meta sledećeg terorističkog napada...

Kako nas uči istorija, svaki put kada neki ludak maše svetom knjigom kako bi započeo sveti rat, iza njegovih leđa, u senci, zasijaju oči nekih praktičnih ljudi koji su već izračunali kolika će biti njihova zarada u tome. Krstaški ratovi bili su i veliki trgovački pohodi, a Bin Ladenov sveti rat verovatno je naišao na popustljivost država ili delova država, koji su koristili Saudijcima jer se vodila borba za strateško blago planete - naftu. Nakon svega, Bin Ladenov glavni cilj nije bio proterivanje Izraela, kako se tvrdi, antidatirajući godišnjicu masakra, već proterivanje Amerikanaca iz svete zemlje Meke, iz Medine i njihovo udaljavanje od nafte. Već sedam godina Sjedinjene Države okupiraju islamske svete zemlje, arapsko poluostrvo, pljačkajući njeno blago, gospodare njenim vladama, ponižavaju stanovništvo..., stoji u fatvi Bin Ladena iz 1998. godine, objavi džihada protiv Amerikanaca.

Posmatrajući poslednjih godina pod ovim svetlom vrstu špijunaže, koja je uspešna alhemija između islama, nacionalnih interesa i ličnih interesa. utvrđeno je da se Bin Laden povezao sa vrhovima tajnih službi. Njegove veze potiču još od vremena kada se vodio sveti rat protiv Sovjeta, kada se ujedinio sa avganistanskim mudžahedinima. On je postao čvrsti saveznik i prijatelj šefova dva tajne službe koji su precizno pripremali sveti rat protiv Rusa: pakistanskog generala Gula i saudijskog princa Turkija.

Pri penzioner pakistanskog fundamentalizma i danas je Rišelje. Turki je, činilo se, bio predodređen da bude doživotno šef saudijske špijunaže. Ali, kralj Fahd ga je otpustio posle 25 godina tajne službe. Lišiti ugleda jednog saudijskog princa rizičan je poduhvat čak i za apsolutnog monarha kakav je Fahd. To može izazvati negodovanje, skandal na dvoru i govorkanja. Turki izgleda ispašta zbog nedovoljne odlučnosti u potrazi za Bin Ladenom. Ukoliko je istina da je svojevremeno imao direktnu liniju sa čovekom koja je trebalo da uhapsi, zbog čega su Amerikanci odavno vršili pritisak, posle čega je princ otpušten.

Sigurno je da ako se CIA zanosila da će dobiti informacije od Turkija, onda se razočarala. Poslednje godine nije samo Bin Laden putovao po Avganistanu, već jer njegov uticaj na Talibane poslednje godine veoma porastao, a u Kabul su stigle misteriozne humanitarne organizacije sa arapskog poluostrva, a nakon njih, kao što se već desilo u Bosni, jedan drugi talas, ovoga puta bliskoistočnih ratnika: danas su to trupe koje su izabrali talibani. Prema izvorima avganistanske opozicije, saudijski ratnici su došli preko biroa jednog velikog špeditera iz Karačija. Ulazili su u Avganistan kao sokolari.

Neki su to zaista i bili. Saudijska aristokratija je luda za sokolovima iz provincije Helmand: oni su najbolji na svetu. Oni su im do te mere važni da su, čim su talibani osvojili južni deo Avganistana, Turki i nekoliko prinčeva iz Zaliva požurili da odu tamo u lov. Možda se nije radilo samo o putovanju iz razonode. Nakon svega, prinčeve je doveo Fazlar Rehman, vođa JUI-ja, pakistanske istorijske fundamentalističke partije.

Putovanja su se nastavila. Talibani su dobili flotu za borbu na nepristupačnim terenima, pomoću koje je njihova pešadija obezbedila pokretljivost koja joj je neophodna u širenju prema severu. Ali i prinčevi su bili na dobitku. U to vreme se činilo da je moguće izraditi gasovod preko Avganistana, kako bi se izvozila prirodna energija koja se nalazi u Kaspijskom moru. Dva rivalska konzorcijuma imala su podršku talibana i Turkmenistana. Prvi je bio formiran od kalifornijskog Unocala i Delte, koja je vezana za saudijsku kraljevsku porodicu. Drugi je formiran od argentinskog Bidasa i saudijskog Ningarka, koji je vezan za Turkija.

Bidas-Ningarko je uspeo da ubedi talibane kada je turkmenistanski predsednik promenio mišljenje i izabrao Unocal-Delta. Bridas je to vrlo teško primio i rivale prijavio sudu. Ningarko je ćutao. Zatim je Bin Laden zapretio smrću svim Amerikancima. Tako je usluga koju je Vašington odobrio projektu Unocal-Delta i talibana, propala.

Talibani su imali moćne sponzore u saudijskom sveštenstvu, među ulemama koji su u vreme Zalivskog rata odobrili dolazak američkih i britanskih trupa, ne znajući da će ove ostati na svetoj naftonosnoj zemlji i nakon oslobađanja Kuvajta. A mora da je i Bin Laden računao na podršku tog sveštenstva, sudeći prema umešanosti u atentate Međunarodne islamske humanitarne organizacije na religioznoj osnovi, kao Makhataba, koju su svojevremeno finansirale saudijske tajne službe. Svojevremeno je radikalni pakistanski fundamentalizam bio povezan sa talibanskim i saudijskim fundamentalistima, i zadržao dobre odnose sa ISI, tajnom službom.

nastaviće se