Cenjene kolege, obraćam se akademskoj javnosti koja je velikom većinom podržala promene u našoj zemlji i nadala se odgovarajućim promenama odnosa prema univerzitetu. Obraćam se povodom već čuvene Uredbe Vlade Srbije kojom se, između ostalog, regulišu koeficijenti odnosno nivoi plata zaposlenih na fakultetu (Službeni glasnik br. 44/2001. od 19. jula 2001. godine). Primetili ste svakako da je Uredba objavljena tokom leta, dakle u momentu kada su univerzitetski poslenici "van stroja" pa na takvu akciju nisu mogli reagovati.

Pomenuti akt Vlade utvrdio je odnos plate redovnog profesora (kao najbolje plaćenog) prema fizičkom radniku (kao najniže plaćenom) na 2,52 a prema spremačici na 2,44. Ne potcenjujem ja ničiji rad, ali nadam se da je jasno kakva je uloga redovnog profesora i koliki uloženi rad i znanje stoje iza tog zvanja. Dalje, odnos plate redovnog profesora prema asistentu pripravniku utvrđen je na 1,35. Zamislite, asistent pripravnik u momentu kada se zaposli ima pred sobom "svetlu" perspektivu da do penzije poveća svoju platu za čitavih 35 posto, a zbog toga treba da magistrira, doktorira, napiše radove i knjige i još toga. Asistenti su pametna deca, pobeći će zato prvom prilikom.

O ovoj temi je na jednoj od sednica Naučno-nastavnog veća Elektrotehničkog fakulteta vođena prilično emotivna rasprava, sa puno zamerki i optužbi na sadržaj Uredbe i način njenog donošenja. Rukovodeća garnitura fakulteta je tada obećala da će "potegnuti" to pitanje na relevantnom mestu (kroz Univerzitet i slično) i obavestiti kolektiv o rezultatima. Obećala pa zaboravila. Sindikat nije ništa ni obećao, nije se ni oglasio, kao da zaštita ugleda univerzitetskih nastavnika ne spada u prioritete njihovog angažovanja.

Strpljivo čekajući neki odgovor, ja sam pokušao da razumem razloge za donošenje jedne ovakve odluke Vlade. Relevantne informacije nisam mogao dobiti, ali sam to nadoknadio sakupljajući i analizirajući mišljenja svojih kolega. U svom promišljanju sam pošao od utvrđenja mogućih uzora, naime, gde su to sastavljači uredbe videli tako nešto. U Evropi (kojoj težimo) ili Americi nisu sigurno. Bogami nisu videli ni u Rusiji ili zemljama tranzicije. Toga nije bilo u državama bivšeg real - socijalizma, a ni u istoriji socijalističke Jugoslavije (nikada država nije odnos profesor-spremačica spustila ispod 5). Nema toga na razvijenom severu, a verujem ni u siromašnoj Africi.

Takav koncept postojao je jedino u imaginaciji Vojislav Šešelja (setite se teorije da u kriznim situacijama svi imamo jednake stomake). Budući da želim da verujem da Vlada Srbije ne može imati takve uzore, odbacio sam i tu jedinu mogućnost. Dakle, proizlazi da je sve to originalna zamisao Vlade. Tada se logično nametnula misao: "A zašto je to urađeno?" Ne verujem da je u pitanju neka nova mera štednje, jer univerzitetski ljudi su svesni da para u državi nema pa se i nisu isticali u traženju povišica ( za razliku od mnogih drugih, bolje plaćenih). Ali, da li se to Vlada nametnutom unutrašnjom preraspodelom želela dodvoriti određenim slojevima zaposlenih.

Možda, ne bi to bilo prvi put u ovoj zemlji, setite se one čuvene izreke našeg "Velikana" da mu je svejedno da li je u pitanju radnik, seljak ili profesor univerziteta. U svakom slučaju, ako je tako, bilo bi jako ružno, tužno ili štetno. Ipak, ova sličnost sa Šešeljom nudi jedan mogući odgovor na moju dilemu "Zašto?". Prosto, ljudi istog mentalnog sklopa, u sličnim situacijama dolaze do sličnih zaključaka. Pa u skladu sa tim, sada se setih da ni toliko napadani Zakon o univerzitetu još nije ukinut (izgleda da Zakon i nije tako loš kada si na vlasti). Moram reći, prosto me užasava ovakav mogući odgovor.

Ja lično ipak zastupam jedan drugi odgovor na pitanje "Zašto?". Mislim da je pomenuta uredba zapravo poruka univerzitetskim radnicima. Namerna poruka kojom se želi reći šta državno rukovodstvo o njima misli: "Vi upravo toliko vredite!" Nije se to htelo reći otvoreno, nezgodno bi zvučalo bolje je ovako u vidu jednog javnog šamara. I univerzitet ga je primio, ćutke, kao kada vas siledžija kinji, a vi to trpite sa svoje intelektualne visine.

Objektivnosti radi, treba reći da sam čuo i treći mogući odgovor na ono pitanje "Zašto?". Mene je on asocirao na pristalice "teorije zavere", mada me je iznenadila brojnost ljudi koji su to mišljenje izneli. I to su bili uglavnom ljudi koji važe za umerene i razumne. Kažu: "Cilj je degradacija državnih univerziteta kako bi se otvorio put raznim privatnim, alternativnim, stranim, nevladinim, i sličnim ustanovama". Konačni cilj: degradacija onog jedinog sistema kod nas koji je još sačuvao nivo u odnosu na svet, a to je obrazovanje. Da se razumemo, niko se nije izjasnio protiv privatnih i stranih škola, naprotiv, ali svakako uz šansu da i naše prežive. Ja lično, mada sam ponekad sklon "teoriji zavere", ipak ne zagovaram ovaj odgovor, mada i o njemu razmišljam.

I konačno, želeo bih reći nekoliko reči o, najblaže rečeno, neobično lagodnom ponašanju rukovodstava fakulteta i univerziteta. U tim rukovodstvima su velikim delom ljudi koji su u svoje vreme hrabro odbili da potpišu famozni Ugovor o radu, smatrajući da to vređa čast i predstavlja uvredu. Čudno, sada kada su na vlasti nisu se potrudili da ponište te ugovore. Međutim, ono što je stvarno uvreda za svakog univerzitetskog nastavnika, što ruši njegovu čast, to je ova uredba Vlade Srbije. To je pravi šamar koji nosi jasnu poruku. Ovoga puta, bivši heroji otpora oćutaše sve to. Neki univerzitetski poslenici su po svojim ministarskim i pomoćničkim funkcijama čak i učestvovali u tome.

Gde im je sada čast pa da zbog nje daju ostavke na te funkcije. Biće ono "čast je čast, a vlast je vlast". A zašto se ne pobuniše dekani i rektori? Pa verovatno su svesni da samo "kooperativnošću" (čitaj poslušnošću) mogu dobiti toliko željene funkcije savetnika, pomoćnika, članova upravnih odbora, a možda i ministara. Priznajem: "čast je čast, ali bogami vlast je vlast"

A zašto ja ovo pišem? Pa eto, rekoh i spasoh svoju dušu.

VELJKO POTKONJAK,
REDOVNI PROFESOR ELEKTROTEHNIČKOG FAKULTETA,
BEOGRAD

Uvažena gradonačelnica Beograda, gospođa Radmila Hrustanović, opisujući svoje utiske dok se vozila avionom nad Beogradom nedavno je izjavila: "Beograd je prelep iz visine, a čak se iz aviona vidi kako inspektori ruše bespravno izgrađene objekte" (NIN od 25. oktobra 2001. godine).

Dakle sa visine, iz aviona, leteći iznad Beograda gradonačelnica sve je videla (budući da se sa visine bolje vidi, valjda zbog bolje preglednosti) pa čak i kako inspektori ruše bespravno podignute objekte. Skoro u isto vreme, dnevna štampa je na "sva usta" saopštavala da je došao kraj tezgama u Bulevaru revolucije.

E kada je to tako, da upitamo gradonačelnicu sledeće: Kakva je razlika između tezgi (za koje kaže da će biti bezuslovno uklonjene) i velikog broja kioska (u kojima se prodaje sve i svašta) nakaradno sagrađenih i još nakaradnije lociranih u Beogradu, a naročito u Bulevaru revolucije koji je prestižna lokacija, te najzad kakva je njihova pravna sudbina?

Koji je to organ i u kojem postupku i po kojim kriterijumima rešio da navedeni objekti još postoje na označenoj lokaciji?

Pošto vrlo često prolazim Bulevarom revolucije, video sam sledeće: skoro do same češke ambasade ( preko puta broja 20) postavljen je kiosk za prodaju raznih parfema i pomada, a malo dalje je kiosk za prodaju brze hrane, tačnije popularne "pice", a zatim u istom redu prema novoizgrađenom parkingu "Tri lista duvana" opet, istini za volju, nalazi se kiosk za prodaju brze hrane i nezaobilazne "pice", a iznad ovoga kioska postavljen je jako širok metalni odžak, sulundar koji odvodi dim sa roštilja pravo u sredinu krošnje velelepnog platana.

Ovaj sulundar je ovde potreban valjda da što više zagađuje sredinu i da što pre nestane platana, budući da je stalno izložen velikoj toploti. Stao sam i posmatrao. Svi kiosci sužavaju trotoar baš svojim postojanjem i lociranjem na najprometnijem mestu Beograda. Koji su to razlozi nalagali postavljanje ovih kioska i to na onome prostoru kada se baš iz aviona vidi da im tu nije mesto. Za slučaj da ovi kiosci imaju "neku nazovi dozvolu, neku napisanu hartiju", zar ovo nije prilika da se oni izmeste na neku drugu lokaciju - gde neće predstavljati usko grlo u saobraćaju kao što je sada.

I na kraju, pitanje za gospođu Hrustanović: Pošto je sve videla iz aviona, da li je videla i ovo na šta se ukazuje u ovom reagovanju? Ako slučajno nije videla, neka izađe iz svoga kabineta i neka sve to još jednom dobro pogleda, a zatim sve nas Beograđane pa i mene obavesti šta je videla, a naročito da li će i posle svog viđenja imati tako divnu i impresivnu sliku o Beogradu i njegovom izgledu sa visine i da li i dalje videti označene kioske ili možda još neku tezgu koja je slučajno ostala i opstala i posle najezde revnosnih inspektora.

Poštovana gospođo gradonačelnice, Moramo što pre slediti rimsku odrednicu: Fakta, Fakta... Non verba, dakle ubuduće samo dela, a ne prazne reči.

S poštovanjem
DIPL. ING. RADOŠ LALANOVIĆ, BEOGRAD

Obratio sam se javnosti zbog zloupotreba i nezakonitih radnji direktora Dragoja Vukmanovića, koji je bio u pritvoru 15 dana i koji je oštetio hotel Palisad. Zbog moga obraćanja predsedniku suda u Užicu, gospodinu Ljubiši Raduloviću, da mi objasni ko je pustio i zbog čega je pušten Dragoje Vukmanović iz pritvora, dobio sam otkaz.

Pošto još niko iz pravosudnih organa Užica nije objasnio ovoj postupak, odlučio sam, sa predsednikom nezavisnog sindikata, da uručimo sve dokaze o zloupotrebi direktora Dragoja Vukmanovića, gospodinu Laloviću, članu Vladine komisije za nezakonito bogaćenje.

Na kraju zahvaljujem gospodinu Laloviću koji nas je primio u Zaječaru na predavanju i gde smo mu uručili dokaze za direktora.

Nadam se da će gospodin Lalović pokrenuti postupak. Unapred vam zahvaljujem.

ZORAN PAJIĆ, ZLATIBOR