Književnik Đorđe Jovanović, u jednom od ratnih brojeva partizanskog "Glasa" (1943), sve one koji se tokom okupacije angažuju u raznim institucijama kulture naziva "ološem" i "najnakaznijom pasminom srpskog naroda". Za njega to je neshvatljivo i neoprostivo jer "danas sve tekovine srpske kulture mogu jedino da služe našoj narodnooslobodilačkoj borbi. "Čak i neutralnost za njega je izdaja, a "svako pravdanje svog neučestvovanja u NOB neodoljivo se pretvara u optužbu i osudu."

Pored Vladimira Velmar Jankovića, Nikole Trajkovića, Sime Pandurovića, Miloša Đurića, Stanislava Krakova i drugih, Jovanović, kao prvog, proziva Svetislava Stefanovića. Njegov dugogodišnji umetnički rad svrstava na margine srpske književnosti, naziva ga osrednjim liričarem i, zajedno sa ostalim, "odvajkada izdajnikom".

Povod Jovanovićevih optužbi je pristanak Stefanovića da, u okviru ministarstva prosvete u vladi Milana Nedića ("gnusnog starkelje Nedića), zauzme čelno mesto u Srpskoj književnoj zadruzi. Delokrug njegovog rada bila je isključivo izdavačka delatnost i "rad na kulturnoj obnovi Srbije", kako piše Stefanović u "Srpskom narodu" ( 26.6.1942). Ali, i ovo je dovoljno da bude svrstan među "kulturne Brankoviće". Kada potroši sve etikete, Jovanović izriče ključnu rečenicu - Stefanovića i ostale naziva "poturicama koje će biti istrebljene".

"Pa dokle ta večita borba čoveka protiv čoveka? Gde je tu trunka onog sklada među sferama, one kozmičke harmonije o kojoj pesnici sanjaju od početka sveta!" - zapisaće Stefanović u svojoj drami "Kuća tamnih senki", 1927. godine.

Đorđe Jovanović -"Jarac" (1909), neće dočekati ostvarenje svojih zamisli. Poginuo je 1943. godine, kao politički komesar Kosmajskog partizanskog odreda. Njegovo telo okupatorske vlasti izlažu u centru Sopota, kao zastrašujući primer.

A evo kako je, jedan od posleratnih srpskih književnika kritičara, Radomir Konstantinović (Biće i jezik, knjiga 7), ocenio svog kolegu Stefanovića: "On je pod okriljem nacističkih ubica i palikuća, doživljavao svoj čovečanski kraj, ubeđen da je, najzad, u sveopštem krvoproliću, došlo vreme da se izvrši "revizija vrednosti" i da se njemu oda zasluženo, a dotle uskraćivano priznanje." Uzgred, "čovečanski kraj" na koji Konstantinović misli, odživeće oni koji Stefanovića šalju na gubilište. I ne samo oni.

Da li je književnik Marko Ristić (1902- 1984) "obojen" drugom ideologijom i sa pozicija novostečene vlasti, bio "ubeđen" da je došlo vreme da se izvrši, ne revizija vrednosti, već obračun, na život i smrt, sa dojučerašnjim kolegama?

Naravno, Ristić nije osoba koja povlači obarač. On je revnosni službenik partije kojoj pripada, njen glasnogovornik: "Nema, ne može da bude slobode naroda, ni jedinstva, ni mira ni sreće, bez potpunog nemilosrdnog uništenja izdajničke reakcije, bez pravde koja, kako su rekli Koča Popović i Peko Dapčević, "obuhvata osvetu, uključuje osvetu" ("Politika", 5. 11. 1944.) A obuhvatanje osvete, po Ristiću, sastoji se još i u "nemilosrdnoj kazni". Razlog za tako drastičnu meru on nalazi u sledećem: "Jer i neuklonjeni izdajnik je kvasac budućeg izdajstva". I sve je to ništa drugo do obaveza. A evo i ko je taj zbog koga se sve to čini: "Na to nas obavezuju i budućnost i naša i naše dece."

Krajem istog meseca iste godine, i opet u "Politici" (27. 11. 1944), "pesničko" pero Marka Ristića nas obaveštava da je "buduća sreća tako pouzdano obezbeđena". Razlog euforije je sledeći: "Zajedno sa koljačima i agentima i oni koje je do juče Beograd smatrao svojim uglednim građanima... pobedonosni narod počeo je već da uništava."

Ristić preporučuje još i ovo: "Srpski narod može tu sramotu, tu prljavštinu da sere sa sebe jedino jednim beskompromisnim uništavanjem svih onih uslova koji su tu prljavštinu omogućili, jednim potpunim čišćenjem svega onog što je taj gad uslovio i izlučilo."

Opraštanja nema, jer bi "praštanje i zaboravljanje bilo kriminal prema časti i sreći naroda", a "teško onima koji toj sreći hoće da stanu na put." Neki od tih bili su i ljudi sa pomenutog spiska od 105 streljanih, koji "Politika" objavljuje u istom izdanju, na prvim stranama.

Pod rednim brojem 66 bilo je ime Svetislava Stefanovića. Koji su razlozi naveli Ristića na ovakav čin? Njegov nekadašnji kolega iz predratnog nadrealističkog kruga, pomenuti Đorđe Jovanović, u jednom od ratnih brojeva "Glasa", između ostalih, pozvaće i Ristića da se aktivno uključi u NOB. Ristić se ne odaziva. Jesu li, onda, njegovi uvodnici u "Politici" pokušaji iskupljenja? U njima on neće prozvati ni jedno ime, pa ni Stefanovićevo. A i čemu prozivke, čemu nabrajanja kad je spisak i onako predug.

Dokumenta o radu beogradskih intelektualaca za vreme okupacije, Ristić u oktobru i novembru 1944. godine više puta nosi u hotel Mažestik, gde je posle oslobođenja bila smeštena elita nove, partizanske vlasti. Osoba sa kojom se sastaje, vodi razgovore i od koje dobija instrukcije i ovlašćenja, jeste Milovan Đilas, tada glavni ideolog KPJ, a koga neki današnji srpski akademici veličaju kao izuzetnog književnika.

Godine 1948. Ristić, sada već ambasador u Parizu, naći će se gotovo u istoj situaciji kao oktobra 1944. ovaj put povodom Rezolucije IB-a. Uviđajući preku potrebu za ponovnim potvrđivanjem svoje lojalnosti, on se više ne obraća Đilasu, već Titu: "Molim vas, druže Maršale, da mi pošaljete potrebne instrukcije i da verujete u bezgranično poštovanje i ljubav koju imam za Vas."

Kao još jedan od priloga za biografiju Marka Ristića, pomenimo i ovo - krajem jula 1946. godine, u jednom izveštaju poslatom iz Pariza MIP-u u Beograd, a povodom suđenja Petenovim ministrima i drugim visokim funkcionerima Vlade u Višiju, ambasador Ristić se zgražavao nad činjenicom, nezamislivom u Beogradu u jesen 1944. godine, kako "jedan deo štampe otvoreno brani optužene kao žrtve činovničkog poziva."

Razočaran blagim kaznama i čak oslobađajućim presudama, on će žaliti što državni tužilac "više brani nego što optužuje", i što se "sud, oslobađajući optužene, solidarisao sa izdajom."

Piše: Predrag Puzić
Sutra: Teror novog poretka