GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Mišljenje

I Srbija bi htela da se pita

"Glas" 28. oktobar 2001.

Posle razgovora sa Milom Đukanovićem o odnosima Srbije i Crne Gore, naš predsednik Koštuncia izjavi da u Srbiji ne postoji dilema da li živeti u zajedničkoj državi ili ne! Slične izjave davali su Milošević, Jović i njihovi sledbenici 1991. godine, kada su se s građani Slovenije, Hrvatske i drugih republika izjašnjavali o zajedničkoj državi.

Postavlja se ozbiljno pitanje: da li su naši rukovodioci toliko vidoviti da znaju šta misle i šta hoće devet miliona građana Srbije, od čega oko sedam miliona sa pravom glasa? Ipak, više verujem u njihovu zloupotrebu funkcije, nego u vidovitost. Da su početkom devedesetih godina pitali građane Srbije šta hoće i šta žele, verovatno bi se oni opredelili za Srbiju. Ne bi građani Srbije prihvatili da hiljade njihovih sinova gine u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, a rezultat je ipak isti. Jugoslavija je propala!

Postavlja se ozbiljno pitanje: Zašto mi svakoga molimo da živi sa nama i da bude Srbin, ako drugi to ne žele? Naši vlastodršci, pa i neki kvazi naučnici kažu da su Crnogorci, Makedonci, Bosanci, pa i Hrvati Srbi. Zašto ih molimo, kad oni to ne žele?

Crna Gora je od doseljenja Slovena na Balkan imala svoju državu, bez obzira da li se zvala Zahumlje, Duklja, Zeta ili Crna Gora i da li su se nacionalno opredeljivali kao Srbi ili Crnogorci. Zajedno sa Srbijom, priznati su na Berlinskom kongresu 1878. kao samostalna država i taj status su imali do 1918. godine. Ako ne žele da žive u zajedničkoj državi, pustimo ih da idu svojim putem. Zar deset miliona građana Srbije ne može da živi bez šest stotina hiljada Crnogoraca?

Bolje je da živimo prijateljski kao komšije, nego loši članovi porodice. Pozovimo građane Srbije, da li i dalje žele da finansiraju dve vlade, vojsku i druge potrebe koje ne priznaju Crna Gora ili da konačno budemo svoji na svome i dobre komšije sa okolinom. Drugim rečima, organizujmo referendum i u Srbiji.

Mr Nikola Radulović
Beograd


Kritika

Oficiri VJ i JNA, zašto ćutite?!

Ovih dana su sredstva javnog informisanja prosto preplavljena člancima i nazovi analizama u vezi sa dosijeima VJ. Naime, sve je počelo kada su, nedavno, predstavnici DS-a izneli interesantnu inicijativu koja je trebalo da dovede do njihovog obelodanjivanja. Naravno da nije izostala ni reakcija portparola VJ Radišića koji je izneo fantastičnu tvrdnju da takvi dosijei u stvari - ne postoje!

Međutim, nejasno je, ali i žalosno, da se do sada niko od aktivnih ili bivših oficira VJ i JNA nije oglasio tim povodom i izneo mišljenje o tome. Da li današnji političari na vlasti imaju dosijea, potpuno je irelevantno pitanje za oficire VJ jer bi bilo bolje da vode brigu o vlastitim dosijeima. Stoga bi ta gospoda trebalo da se oglase, uključivši i operativce UB(JNA). Šta je razlog ovog obraćanja javnosti?!

Pre svega, reč je o tome da je svaki oficir VJ ili JNA po istoj metodologiji, ukoliko bi imao neku "mrlju", postojao predmet operativne obrade ili u prevodu i prosto rečeno - otvarao bi mu se dosije! Inače, postoji više vrsta dosijea koji su kvalifikovani različito. Tako, isti se vremenom puni, dopunjava i "raste" sa kvadratom slobodoumnosti oficira. Šta se praktično time dešava?! Pripadnik armije može biti odličan profesionalac, ali to mu ništa ne vredi i u principu on je karijerno - marginalizovan, ima Tantalove muke u napredovanju i postaje objekat raznog maltretiranja i gnjecanja od strane nadređenog starešine koji je, ipak, uglavnom usmeren od kolege operativca u VJ, odnosno JNA da utiče na "crnu ovcu" u cilju da ona promeni mišljenje ili makar prestane da talasa.

Ukoliko bi ove mere ubeđivanja bile neuspešne, pored usporavanja u karijeri ili nenapredovanja, pripadnik armije bi za "nagradu" dobijao udaljene garnizone. Ovakav kvazi-neprijateljski tretman od strane UB doživeli su mnogi oficiri poslednjih 55 godina, čije su karijere time bukvalno zaustavljene, zakočene i slomljene. I dan danas takva se praksa nastavlja, vrše se čistke u bezbednosno-obaveštajnom aparatu VJ tako da pravi profesionalci ostaju na "belom hlebu", a "podobni" zauzimaju njihova mesta.

Na žalost od ove sovjetske prakse, nije imuna ni naša diplomatska služba pa bi bilo dobro da se povodom ove teme obrate javnosti aktivni ili penzionisani oficiri armije, ali i naše diplomatije. To je njihov dug prema daljoj demokratizaciji naše zemlje i otvaranja prema svetu. Takođe, ovaj problem treba u prvom redu njih da brine i tišti, a da li Koštunica, Đinđić i Svilanović imaju dosijea u UB VJ to je potpuno irelevantno za njihov život i njihove karijere. Međutim, za pripadnike VJ, SMIP-a i MUP-a nije svejedno da li imaju, ili ne - dosijea, kao što nije svejedno šta je u njega uneseno od strane - kolege bezbednjaka?!


Milenko Radovanov, kapetan JNA u penziji

Nepravda

Naplata vršne snage - apsurd i promašaj

Poznato je da elektro-energetski sistem tehnički i ekonomski ispravno radi ako ima obezbeđen konzum (tj. potrošnju) u noćnim časovima, odnosno u časovima niskog opterećenja. Zbog toga se tada i daju niže cene električne energije za potrošače.

Ukoliko se tako ne bi postupalo, termoelektrane koje imaju svoj tehnički minimum ispod kojeg ne mogu da rade, u vreme niskih opterećenja morale bi svakodnevno da se isključuju i ponovo puštaju u pogon. To bi bilo apsolutno tehnički i ekonomski neprihvatljivo, jer bi se tako mašine upropastile, a i ekonomski efekat bio bi štetan.

Međunarodna praksa takođe je davanje popusta za noćnu energiju, kako bi se obezbedila dovoljna potrošnja za rad termoelektrana. U svim zemljama sveta vršna snaga se ili meri (kod velikih industrijskih potrošača) ili se naplaćuje samo po potrošnji u periodu veće (dnevne) potrošnje. To se čini radi toga da se elektro-energetski sistem ne bi opterećivao baš u vreme vršne potrošnje (ujutru i predveče) jer takve tačke nagomilavanja maksimalne potrošnje zahtevaju ili izgradnju nove elektrane ili uvoz energije.

U domaćem tarifnom sistemu dat je popust na noćnu energiju, mada su časovni režimi tarifa značajno smanjeni (sa 12 časova na 8 časova trajanja). Međutim, napravljen je veliki promašaj i apsurd u naplati vršne snage u grupi za domaćinstva. Taj apsurd sadržan je u činjenici da se za obračun vršne snage uzima i potrošena energija u noćnim časovima (24 do 8 ) koja apsolutno ne učestvuje u stvaranju vršnog opterećenja elektro-energetskog sistema. Time je načinjena ogromna šteta potrošačima koji su već prinuđeni da svoju potrošnju na štetu svog životnog bioritma prilagođavaju radu energetskog sistema.

Ovakav promašaj bi ministar za energetiku i Vlada Srbije morali hitnim načinom da isprave, jer se nanosi ogromna šteta kako elektroprivredi tako i građanima gledano na duži period.

Za ovu tvrdnju mogu se konsultovati ugledni stručnjaci u svetu, a posebno u Međunarodnoj banci, koji dobro poznaju ovu problematiku. Da ne bi došlo kasnije do intervencije ove banke, bolje je da se izvrši hitna izmena rečenog apsurdnog i štetnog načina naplate vršne snage.

Đorđe Dikić, dipl. inž.
Beograd


Žalba

Kako propada dečija ustanova

Obraćam se vama kao dnevnom listu koji najbolje od svih uvažava svoje čitaoce i kroz ovu rubriku nam omogućava da iznesemo svoje probleme i viđenja stvarnosti. Nadam se da će i nadležni na koje se odnosi ovaj dopis pročitati i najzad preduzeti mere kojima će otkloniti iznete probleme.

Zbog haotičnog stanja u kome se nalazi ustanova Dečji kulturno-obrazovni i rekreativni centar u Nišu, građani, korisnici i pojedini radnici iz Niša obraćali su se do sada gradonačelniku Niša, predsedniku Izvršnog odbora Skupštine grada Niša kao osnivačima ovog centra, i predsedniku Demokratske stranke i predsedniku Demokratske stranke Srbije koje su na vlasti u ovoj zemlji. Do sada je sve ostalo mrtvo slovo na papiru.

Ova ustanova koja se bavi okupljanjem dece i omladine, kao i rekreativnom nastavom u Divljani u kojoj se nalazi i jedan broj izbeglica, finansira se iz budžeta grada Niša i iz humanitarne pomoći. U njoj je zaposleno više od 100 radnika različitih kvalifikacija. Nastala je veštačkim i neopravdanim spajanjem dve raznorodne ustanove i to: Dečji kulturno-obrazovni centar u Nišu i Rekreativni centar u Divljani, SO Bela Palanka, koji je udaljen 50 km od Niša. Problemi u svom centru dostižu vrhunac kada nova demokratska i legalistička vlast za v.d. direktora postavlja nastavnika fizike iako u Statut ustanove stoji da mora imati fakultet. Po nekakvom dogovoru stranaka na vlasti to pravo pripalo je DSS-u odnosno njenom predsedniku u Nišu Slobodanu Adžiću.

Za proteklu godinu dana od kada je postavljen v.d, ova ustanova koja postoji 50 godina doživela je prvi sunovrat. Program rada ustanova je zastareo i ne ostvaruje se, tradicionalne manifestacije kao što je "Majska pesma" dovodi se na nivo improvizacije, iako je ranije direktno prenošena preko RTS-a i satelita. Broj dece koji je obuhvaćen u ovom centru umesto oko 2000 nedeljno iznosi 200-300 šta je katastrofalno. Nezainteresovanost dece je zbog neinteresantnih programa koje im ta ustanova nudi, kao i zbog strukture kadra, npr. od nekoliko muzičara većina je sa srednjom školom, a sa visokom nema ni jednog. Pojedini radnici rade sa nekoliko dece, a neki nemaju ni jedno, ali ipak primaju platu. Po broju dece i radnom vremenu izgleda da su bolji i od univerzitetskih profesora. O stručnom nivou mislim da ne treba ni govoriti.

Poseban problem je to što učenici niških škola ne žele da idu u školu u prirodi u Divljani, zbog lošeg stanja objekta, loše organizacije usluga, tako da su kapaciteti nepopunjeni. Zato učenici odlaze u obližnja mesta kao što su Sokobanja, Vrnjačka Banja, pa čak i na Kopaonik. Ova ustanova nažalost, nema nikakve kontakte sa školama pa se tako događa da građani plaćaju rad ove ustanove, a deca idu izvan Niša.

Posebna priča su naši ljudi koji su otišli sa Kosova i došla u Divljane, a tamo žive od pomoći humanitarnih organizacija i male pomoći koje im daje ova ustanova. O svemu iznetom upoznate su aktuelna vlast u Nišu i Beogradu, ali bez ikakvog odjeka. Građanima Niša nije svejedno na šta odlazi njihov novac, zbog čega vam i pišemo ne biste li podstakli nadležne da pomognu u rešavanju ovog našeg problema.

MILAN RISTIĆ, NIŠ