[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Ponedeljak, 29. oktobar 2001.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

Arkane, Srbine! (11)

Slikao albansku golgotu

Slika Vase Eškićevića krasi dom komandanta Srpske dobrovoljačke garde Arkana

Umni oficiri procenjuju da će rodoljub srpskoj borbi biti od veće koristi ako ostane pri svom oružju i raspoređuju ga za slikara Prve srpske armije. Slikao je bitke i tegobni put srpske vojske preko Albanije. Oboleva na Krfu i starešine ga šalju na oporavak. U Rimu i Parizu je leka i okrepljenja za svoje iscrpljeno telo i napaćenu dušu nalazio po muzejima i galerijama, a kad se osetio bolje, zaputio se natrag u vojni tabor, na Solunski front, gde nastavlja da slika srpsku epopeju. U pobedničkom povratku, prošao je kroz oslobođeni Beograd, ali se zaustavio u Novom Sadu, gde je slikao i živeo do 1933. godine, kada se preselio na nebo, kojem se četkicom i bojom često molio.

Njegovi savremenici svedočili su da je Vasa bio lep i mladolik. Umro je u 66. godini, a niko mu nije davao ni pedeset. Ženio se nije, ali je žene voleo i imao dve nezaboravne ljubavi. Lepo je pevao i na nekoliko instrumenata svirao, a najradije „puštao" violinu. Bio je i poeta, novinar, s ruskog na srpski prevodio Čehova i Gorkog. Rečju, mnogostruko obdaren, pravi renesansni stvaralac.

U Rusiji je proveo 21 godinu i slikao realistički, kao i njegov profesor Rjepin. Rus ga je naučio da na velikim kompozicijama ovlada mnoštvom likova, da ih lepo rasporedi i uspostavi između njih estetski i sadržajni odnos. U početku mu je paleta bila tamna a potom svetlija. Napušta realizam i slika impresionistički. Portret vojvode Mišića uradio je u poentalističkoj tehnici. Ni Drugi svetski rat nije sasvim ostavio na miru Vasu Eškićevića. Mađarski fašisti su mu spalili platno „Poslednji pozdrav kosovskom osvetniku", a uništen mu je i srpski ikonostas u Hopovu.

A u ovom ratu, evo, Vasa Eškićević izlazi iz zaborava i krasi dom komandanta Srpske dobrovoljačke garde, Željka Ražnatovića Arkana.

To je zemlja čuda Vojislav Đurković Vojkan, Semberac, major Srpske dobrovoljačke garde, prelazi na teritoriju koju drži HOS. U suret mu ide oficir hrvatske vojske Zlatko Filipović.
- Dobar dan.
- Dobar dan.

Gledaju se u oči, a potom razgledaju ambleme na uniformama. Na šapki Vojkan ima srpsku trobojku, na levom rukavu maskirne uniforme takođe trobojka i natpis „milicija", a na desnom glava tigra koji reži i izvezena slova „tigrovi". Na svojoj kapi Zlatko nosi metalnu krunu sa hrastovim lišćem koje grli crveno-bele kvadrate, na rukavu mu je prišivena šahovnica, iznad koje su samo tri slova: HOS, a ispod stari slogan: „Za dom spremni".

Stražar ih propušta u štab. Sedaju za sto. Filipović je zvaničan i strog:
- Moje je ime Vojislav, a vaši me zovu Vojkan... Evo, prelazim na stvar, veli major Garde i vadi iz džepa papir, pa otpočinje da čita imena Srba za koje nudi zarobljene Hrvate.

Oficir Zlatko gubi nerve i povišenim glasom prekida Vojkana:
- Nisu svi ti ljudi kod nas!
- Čitam imena onih koji nedostaju - odgovara Vojkan.
- I meni moj rođeni brat nedostaje, pa što da činim?
- Šta je s vašim bratom?
- Zaklali ga četnici.
- Gde?
- U Beogradu.

- Major Vojislav gleda u spisak ali ga ne proučava već traži put za nastavak pregovora oko razmene. Dosad se gotovo nikako nisu mogli sporazumeti s muslimanima i Hrvatima, a on obećao komandantu da će naći rešenje, da će svoju pamet, bosansku, bistru i originalnu, uposliti do poslednje moždane vijuge i završiti posao, uraditi ono što drugima nije pošlo ni za nogom, ni za rukom.

- Gospodine...
- Zlatko ... Zlatko Filipović
- Gospodine Filipoviću, hoćete li da vidite svoga brata?
- Pa, gospodine Vojkane, vrijeme čuda je davno prošlo a po našem kršćanskom vjerovanju, mrtvi će ponovo ustati iz groba kad Isus siđe na zemlju.
- Nisam čudotvorac, nego mirotvorac, koliko se može biti u ovom ratu i dajem vam svoju reč da ću vas odvesti u Beograd, bratu, i vratiti, evo, u ovu kancelariju živa i zdrava, sa bratom ili bez njega, zavisi da li prihvati da dođe i obiđe svoje.
- Pa, mati bi mu se obradovala, svakako, ali svi smo toliko toga iskusili i preživjeli da bi vjerovali u bajke.
- Razmislite - kaže Vojkan i gleda pravo u oči svom sagovorniku, potpuno siguran da će sve propasti ako hosovac odbije ovaj, u najmanju ruku, neobičan poziv za putovanje.

- Oficir Zlatko Filipović dugo razmišlja, onda ustaje, šeta, gleda u fotografiju Franje Tuđmana, kao da od oca nacije traži savet. Ali u osmehu ajkule pronalazi onu staru, već u Starčevićevim vremenima otrcanu optužbu, „Bizantincima ne treba vjerovati!".
- Pristao sam da se s vama sretnem, zato što sam od mojih provjerenih ljudi dobio dobre preporuke. No, niste li malo preuveličali sebe i svoju misiju? Razumio bih da me pozivate u rodnu Bijeljinu. Ali, priznaćete, Beograd je iznad vaših kompetencija.

- Pretpostavljam da imate prijatelje u Zgrebu koji bi vam pomogli u ovoj akciji.
- Svakako.
- Imam i ja prijatelje u Beogradu koji će upriličiti susret i sve učiniti da se lepo osećate u nekad našoj zajedničkoj prestonici.
- Sačekajte - reče Zlatko i napusti odaju.

Piše: Živorad Lazić
KRAJ


vesti po rubrikama

^feljton

15:45h

Arkane, Srbine! (11): Slikao albansku golgotu

16:06h

Prostitucija u Beogradu (17): Milioni za erotska šaputanja

 



     


FastCounter by LinkExchange